Aleksandar Petrović


JEZIK

0

U prihvatilištu smo već dvanaest dana. Šćućureni u metalnim krevetima, uvijeni u grubu ćebad, mrvimo neizvesnost. Oca su sinoć ispred barake napala dvojica domaćih. Vikali su. Volela bih kada bih mogla brzo da naučim jezik tih ljudi. Njihova deca gledaju me zamućenog pogleda.
Možda bi bilo drugačije kada bi znali da smo otac, majka, sestra i ja prve dane po dolasku proveli u parku. Klupe su bile tvrde, toliko različite od postelje kod kuće. Morali smo brzo da je napustimo. Uspela sam da dograbim samo album sa slikama i knjigu bajki.
Uglavnom ne plačem. Pogotovu ako se grupi pred barakom pridruži mladić sa najplavljim očima koje sam ikada videla. Želim toliko toga da mu kažem. Pogotovu kada iz čista mira baci kamen na nas. Majka mi kaže da ga se klonim, ali te oči…
Kada bih uspela da mu na trenutak usamim pogled, sigurna sam da bismo progledali

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *