Aleksandar Petrović


MEHUR OD SAPUNICE

0

„Horhe se baš potrudio, zar ne?“ rekla je Lupita, češkajući muža po stomaku koji se prateći Anhelovo disanje, poput začaranog brega, pojavljivao i nestajao.

„Jeste, oduvek je bio vredan. Na oca“, osmehnuo se samozadovoljno.

Ležali su zagrljeni na terasi u mreži za ljuljanje. Ranije su je koristili kao ostavu na otvorenom, ali kada su otišli u penziju stan je pripao sinu i snaji. Grad u kotlini ne može više da se širi. Negostoljubive planine koje ga natkriljuju naterale su mesne vlasti da donesu zakon. Nakon prestanka radnog odnosa, građani su dužni da prostor u kome žive prepuste deci. U slučaju da su maloletni, država preuzima na sebe brigu o daljim postupcima. Kada sledeća generacija dobije potomstvo, a u aneksu jasno je naznačeno da je dozvoljeno samo jedno dete, baka i deka stiču pravo na mesto u domu Pozlaćeni horizonti. Šta se dešavalo sa onima koje su deca izneverila i odlučila da ostanu samci, ili zavole isti pol, nije se znalo.

Bila je to strogo čuvana državna tajna.

„Mada, mogao je da napravi malo bolji raspored. Sve je nekako skučeno,“ primetio je Anhel razgledajući oskudan nameštaj kupljen na buvljoj pijaci.

„Pusti sad to, dao je sve od sebe. Nama ionako ne treba neka raskoš. Imamo gde da spavamo, sedimo, jedemo. Vidi, čak je montirao i dodatnu viseću vreću kad nam dođu gosti.“ Lupita je po običaju bojila svet u pepeljastoroze. Ipak, pustiće Anhela da prvi isproba klimave stolice.

„U pravu si, ali jednostavno ne mogu da se naviknem da budem podstanar“, reče on, naizgled pomirljivo.  Od sinovljevog rođenja pokušavao je da zamisli kako će njegovi dani iščekivanja izgledati. Pripremao se za njih. Čak je pohađao i seminar psihofizičke pripreme. U početku mu se vrtelo u glavi od hrpe podataka i nedostatka kiseonika ali je nekako uspeo da izgura do kraja. Naravno, niko nije pominjao kako se suočiti sa drugačijim ishodom.  Za prevazilaženje novonastale nelagodnosti crpeo je snagu iz zamisli da to radi zbog deteta. Nije želeo, da kada za to dođe vreme, a zada je došlo, pravi dramu oko preseljenja. Žena mu je za potvrdu o završenoj obuci čestitala s prisenkom prezira. „Lepo od tebe što si se potrudio ali i dalje ne razumem zašto si bacio tolike pare na nešto što bi ionako došlo samo od sebe. Pogledaj me, uzdam se u svoj majčinski nagon a pri tom i štedim!“

Svejedno, čudan osećaj gušenja, kao kada je na vašaru pokušao da proguta celo vreteno šećerne pene, nije ga napuštao.

Nezainteresovano je posmatrao pustu ulicu pod sobom. Tri bandere sa fenjerima, od kojih je u jednom sijalica žmirkala čak i preko dana, izgledale su kao da se podsmevaju mrtvilu koje su svako veče obasjavale. Vetar je napravio slalom između njih, uskovitlao prašinu i produžio dalje.

„Anhele, vrti mi se u glavi!“ Lupita je pokušala da mužu skrene pažnju. Bio joj je dobro poznat taj zamišljeni pogled a sad stvarno nije imala živaca da izlazi na kraj s njim. Isuviše je uznemirena. Šta ako Horhe i Maričui ne uspeju iz prve? Koliko ću onda morati da čekam?Anhel je već sada nepodnošljiv.

„Nije ni čudo, smiri se malo, stalno se vrpoljiš.“

„Pa, vruće mi je!“

Lupita je zadigla spavaćicu do sredine butina. Od poznatog dodira njene namreškane kože Anhel se još jednom preznoji. Pokušao je da se polako pomeri kako bi joj napravio mesta. Ponovo su se sudarili na sredini.

„Ne vredi. Nema mrdanja.“ kazala je Lupita. Spustila je glavu na muževljeve grudi i pogledala u nebo. „Vidi, Mesec je u trećoj četvrtini, baš romantično. Horhe i Maričui maju sreće.“

„A je l’ misliš da su već završili?“, upita Anhel nestrpljivo. Sve je teže uspevao da sebe ubedi kako je zakon o naslednicima pravedan, isti za sve, naprednjački. Ništa meni to ne vredi kad moram ovde da ležim kao viseći mrtvac i čekam da mi se bog ili ne znam ko smiluje. Možda Horhe i Maričui ne mogu da imaju dete, ili ga ne žele, ili hoće prvo da proputuju svet…

„Molim te, nemoj da budeš tako prost. Horhea sam ja vaspitala, zna za red. Kada budu sigurni javiće nam. Vrlo dobro znaš da moraju da urade četiri različita testa. To što ona ovog meseca nije imala ciklus ne znači ništa.“ Lupita se trudila da deluje razborito.

„Izigravaš tu majku Strpljenje a umireš od znatiželje. Čekaš unuka više od mene. Pa, jedini razlog zbog kog ti se Maričui dopala je taj što te podseća na tebe. A to što je siroče i što ćeš biti jedina i najbolja baba bilo je samo neočekivan, ali ne i beznačajan dodatak!“

„Nije tačno! Nisi u pravu, svejedno, ne mogu sad da se raspravljam isuviše je vruće!“ Mudro je zaćutala i okrenula se na drugu stranu.

„Je l’ si se više skrasila? Ako ćeš stalno biti ovakva bolje odmah da me nešto strefi“, tiho je prokomentarisao ne želeći da nastavlja besmislene razgovore. Bio je umoran od celodnevnog čekanja. Najteže mu je palo što je preko telefona morao da bude ljubazan s radoznalim tetkama i strinama koje su se raspitivale o ishodu testova. Nema ništa gore nego kada rodbina počne da te opanjkava, ili još gore, sažaljeva.

Sa stočića u nivou ležaljke uze cigarete i upaljač.

„Stvarno misliš da zapališ?“ brecnu se Lupita „Hoćeš da završimo kao Fernandesovi? Je l’ si ih video na vestima? Skroz ugljenisani. Da ti sin ovo veče pamti po tome koliko mu je otac bio lud? Odmah da si ugasio to čudo!“

„Evo još samo šest dimova!“ Anhel je u mislima zaronio u spokojno mesto za opuštanje. Osim za ajkule i njega, tu ni za koga drugog nije bilo mesta. Pogotovo ne za Lupitu, čija su se usta pomerala kao u glavate murine. Nije čuo ni reč od onoga što mu je govorila.

„Mahni im čoveče, vidiš da se polomiše a ti ih ne zarezuješ!“ Lupita je namerno, na osnovu tridesetdvogodišnjeg iskustva, pred kraj rečenice povisila glas. Uvek bi upalilo.

„Ko se bre polomi ženska glavo? Šta pričaš gluposti?“, odgovori Anhel, zbunjeno, ali glasno. Napad je najbolja odbrana. Pogotovo ako ne znaš o čemu ti žena priča.

„Vidiš kako nam se keze Čavezovi od prekoputa?“, uzvratila mu je Lupita kroz izveštačen osmeh, mašući susedima.

„Ma, pusti me. Ne interesuju me ni oni ni bilo ko u ovoj ulici, gradu, na celom svetu. Umoran sam, hoću da spavam!“ Bilo mu je svega dosta. Neizvesnost ga je izjedala i želeo je da nekako prekine taj začarani krug pa makar i ravnodušnošću. Ipak je poslušno podigao desnu ruku i nakratko je zadržao u vazduhu, otpozdravivši susedima na kraljevski način.

Komšijski balkon nalazio se iznad bandere. Bio je ukusno sređen. Bračni krevet stilski nameštaj, kao i trpezarijski sto sa stolicama i dve fotelje. Ćerka Čavezovih, Alisija, nije štedela na roditeljskoj udobnosti. Čak je unajmila i poznatog slikara koji je, samo na njihovom spratu, oslikao mural Carstvo belih gladiola. U kraju se danima pričalo o tome.

„Šta im vredi svo to bogatstvo kad nemaju sreće. Pre neki dan sam čula od gospa Vilme koja stanuje iznad njih da ćerka nikako da im zatrudni“, nastavila je Lupita. „To je sigurno zato što su unapred sredili dečju sobu. Ne valja se, lepo kažu ljudi, ali današnja mladež nikog ne sluša, misle da su najpametniji. Mada i onaj zet im je nešto bledunjav…“

U poslednjem pokušaju da se uspava, Anhel je uključio mali televizor i pojačao zvuk. Zaglupljujuće rečenice iz reklama za šampone, osvežavajuća pića i žvake delovale su na njega poput ovčica koje nikada nije uspevao da izbroji jer su mu sve ličile jedna na drugu.

Lupita ga uštinu za zadnjicu.

„Jao! Koji ti je đavo, luda ženo?“, uzviknu Anhel, gladeći bolno mesto.

„Ti bi stvarno mogao da zaspiš?“ uznemireno će Lupita. „A večeras se rešava budućnost ove porodice!“

„E, hajde molim te, ne budi ganutljiva. Popij valerijanu ili nešto. Šta ti zapravo hoćeš od mene? Da rođenom sinu virim u spavaću sobu? To je bolesno! Ako ne uspe večeras, pokušaće sutra ponovo. Ili prekosutra. Kažu da je četvrtak najbolji za te stvari.“ Anhel je zadržavao smeh.

„Da pričam letećem balvanu bolje bi se razumeli!“, očajavala je Lupita. „Za koga sam se udala? Gde mi je bila pamet? Mi smo, bre, dva različita sveta.“

„Ti se udala?“ prekinuo ju je. „Tvoji su me molili da te uzmem kako bi se spasli bede. Otela si mi najbolje godine. U trideset devetoj sam još izgledao kao mladić. A vidi me sad… “ Poput mehurova od sapunice ređale su se rečenice već toliko puta ponovljene da je svaka od njih zvučala kao izjava ljubavi.

„Samoživi stvore!“

„Vajna gospođo!“

Svetla taksija koji je upravo skrenuo u ulicu ih je na trenutak zaslepeo. Ne gaseći motor, zaustavio se ispred njihove zgrade. Lupita i Anhel su se zakašljali od izduvnih gasova nekvalitetnog benzina koji ih je štipao za grlo ostavljajući za sobom bljutav ukus. Lupita se nagnula da bolje osmotri prizor, umalo ne izbacivši Anhela iz mreže.

„Smiri se bre, hoćeš da poginemo? Ako misliš da ćeš tako lako da me se otarasiš, grdno se varaš. Povući ću te sa sobom..“

„Joj, umukni više, ne vrti se svet oko tebe. Kome li trebaju kola u ovo gluvo doba?“ Lupiti su se zacaklile oči. Konačno će prva saznati šta se dešava u nekom od sedamnaest čudačkih stanova. Dok je živela sputana zidovima osećala se kao odvojena od sveta.

Vozač je otvorio zadnja vrata s leve strane auta. Ženska prilika je iz ulaza hitro uletela u kola. Muškarac je do gepeka dogurao dva velika kofera. Ubacio ih je unutra i pre nego će se pridružiti ženi, nakratko pogledao naviše ka zamandaljenim vratima balkona i spuštenim roletnama na prozorima nekadašanjeg porodičnog doma na drugom spratu.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *