Kreativno čitanje 53 -„Susret psihoanalitičarke i Marine Abramović/Susret umetnice i Žanet Fišer“

Marina Abramović nije ni slutila da će se razgovori sa psihoanalitičarkom Žanet Fišer pretvoriti u njen najintimniji performans u kojem će se ogoliti do kraja, mnogo više nego kada je naga žiletom urezivala petokraku na stomak, svom silinom se sudarala s partnerom ili s njim bez odeće stajala na ulazu u galeriju dok su se posetioci provlačili između njih. 

Ovaj performans nije mogla da planira, niti osmisli, nije mogla da ga drži pod kontrolom. Oštrica istine zabila se pravo u srž, centar iz kojeg je proisteklo njeno celokupno stvaralaštvo. Imala je sreće da je umetnost spase od ludila. Ona je za nju poput disanja. Što je više zaokupljena pripremanjem sledećeg projekta to je manje u žabokrečini usamljenosti i strahova. 

Gospođa Fišer je Marinu suočila sa surovom činjenicom, da nije bila toliko nevoljena ne bi bila svetski poznata umetnica. Ovakav životni paket retko ko bi mogao da podnese. Pogotovu ne oni koji Marinu kritikuju i optužuju da je njena umetnost niz koještarija koje će biti zaboravljene. 

Žanet Fišer suptilno, ali uporno, predočava Marini uzroke koji su je doveli do mesta jedne od najuticajnijih žena u savremenoj umetnosti. Laskava titula iza koje se krije velika patnja. 

Majka joj je uskraćivala nežnost da je ne bi razmazila. Otac ju je izbacio iz čamca u more kako bi je naučio da pliva. Boreći se da ostane na površini iz sve snage je zaplivala za čamcem pogledom fiksirajući očeva leđa. 

Školski primer začetka bazične nesigurnosti koja će Marinu pratiti kroz život. Ako roditelji ne mogu da te vole i zaštite, kako onda to možeš da očekuješ od bilo kog drugog?

Snagom volje i sa žarkom željom da opstane Marina se borila kako je jedino znala i umela – umetnošću. Inače slaba da se suprotstavi verbalnom i fizičkom nasilju koje je trpela, kada je bavljenje umetnošću u pitanju bila je neustrašiva. Slušala je unutarnji glas koji joj je, tek će kasnije shvatiti, bio jedini vodič za preživljavanje. On ju je odveo i do performansa u kojima je konačno pronašla sebe i odakle je više ništa nije moglo oterati. Tu je konačno bila sigurna. 

Marina se plaši sreće, veruje da će se nešto loše dogoditi ako sebi dopusti da uživa. Stalno je drugima na raspolaganju trudeći se da u svojoj glavi nekako opravda uspeh koji je postigla. Majka, i njena dva najvažnija životna partnera Ulaj i Paolo iskorišćavali su tu njenu potrebu da im udovolji kako bi se izborila za mrvice emocija koje bi joj (ne uvek) udelili. Ona je punila njihove prazne sudove zahvaljujući se što može da im se potčini. 

Marina ne štedi sebe ni kao umetnica performansa, ona devedeset dana nepomično sedi i u tišini gleda ljude u oči primajući od njih sve ono što žele da istovare i ostave za sobom. Ona prima njihov bol jer tako zaboravlja na svoj na koji se toliko navikla da već poznaje i nivoe postojanja koji se nalaze iza njega. Ili barem tako misli. Veruje da je to pročišćenje ono čemu je oduvek težila. 

Međutim, Žanet Fišer zna da je prauzrok svega toga još uvek netaknut i potrudiće se da se Marina konačno suoči sa nasiljem koje je trpela celog života, a koje do sada nikada nije nazvala pravim imenom, osim u performansu.    

Posted on October 4, 2019 by

Categories kreativno čitanje