PUTOPISI – BELO BLATO

U Belo blato dospeo sam slučajno, pogrešno skrenuvši sa jedinog puta koji ide obodom Carske bare. I veoma mi je drago zbog toga. U tiho nedeljno popodne kroz glavnu ulicu oivičenu drvoredom dovezao sam se u pust centar sela. Izašao sam iz kola i oslušnuo tišinu. Za nekoga ko je odrastao u gradskom betonu, bezvučje uznemirava ako traje duže od nekoliko minuta. Isto kao i spokoj koji je obavijao ušorane kuće. Život na selu jeste težak, ali podseća na ono što je važno u životu: porodica, rad koji ne trpi zabušavanje, zajedništvo. Zastao sam ispred prozora između čija dva stakla je stajao oglas za prodaju imanja. Vredelo je kao polovan auto. Kakve li se sudbine kriju iza ovih pročelja? Koliko ljudi je otišlo? Ko je ostao i do kada? U dvorištu je zagakala guska. Idila je prekinuta.

 

Foto: Katolička i Slovačka Luteranska crkva u Belom blatu

Posted in January 22, 2017by

Categories Putopisi

Tags: , , , ,

PISAC IZA OGLEDALA 1 – SVEMIR, NEMIR I OSTALO

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Paralelno otkrivam i kostur priče koji se ispostavio kao sasvim solidan. Dok se suprotstavljena osećanja sukobljavaju, nadja razmišlja o promeni koja bi ponovo pogurala kreativnost i uklonila kletvu onoga za kim zvona zvone.

I evo me sada tako u kafiću blizu kuće s beležnicom u ruci. Dobro je, nema mnogo ljudi, tako da imam dovoljno vremena da isprobam kako će ovo funkcionisati pre nego što se prostor zadimi. Ako se pokaže uspešnim, krenuću i u nemoguću misiju pronalaženja nepušačkog lokala.

Poneo sam penkalo iz srednje škole. Puni se patronama s kuglicom na vrhu koja kada pukne napravi mrlju na torbi. Hoću da se vratim u taj ritam kliženja pera po hartiji. Da promišljam dok mislim. Mislim između misli. Uhvatim ih za glavu i rep. Ovladam njima.

Pero ostavlja beskrvne tragove na papiru. Protresem penkalo i pokušam ponovo. Mastilo se izliva u reči čiji se smisao uobličava preda mnom. Teku. Puštam ih da me vode.

Potajno se radujem, krenulo je.

Na trenutak se uplašim kako mi previše dobro ide i da tu nisu čista posla. Sigurno ću posle morati da žvrljam, hoću li uopšte moći da pročitam rukopis i koliko karaktera ima jedna pisana strana? Grčevito ispisujem redove, iščekujući trenutak koji znam da je blizu –  pažnja će odšetati u nepoznatom pravcu.

Sedim pored stakla, iza leđa mi je radijator. Dlanom pritiskam dve nove stranice. Sveska je na linije što mi pomaže da slova ne budu prevelika. U peščanom satu nadahnuća, kroz usko grlo, probijaju se poslednja zrnca.

Taman što sam napisao tri slova, u perifernom vidnom polju nešto je zaigralo. Okrenuo sam glavu.

Sa druge strane stakla, promrzli pas lutalica, vrti se u krug pokušavajući da se sklupča na iscepanim novinama. Obigrava oko svoje ose nekoliko puta, ali ne uspeva da pronađe pravi položaj. Napolju je suviše hladno za bilo kakvu udobnost, a ni kratka smeđa dlaka ne ide mu mnogo u korist. Smestio se nekako i spustio glavu na prednje šape. Drhti.

Bacio je pogled u mom pravcu. Te krupne oči koje me posmatraju, odagnale su svaku sumnju u postojanje pseće duše.

Konobar je prišao vratima i širom ih otvorio . Rukom je pozvao psa da uđe. Skočio je istog trena mašući repom. Devojka i mladić u uglu prevrnuli su očima. Pas je ušao, protresao se i uputio pravo ka meni. Čekao sam ga ispružene ruke. Stavio mi je glavu na butinu. Među zubima držao je parče novine. Izvukao sam mu papir iz usta, pomazio ga po glavi i ispod brade. Zevnuo je i sklupčao mi se pored nogu.

Pre nego što sam zgužvao hartiju, pažnju mi je zaokupila rečenica iz nekog intervjua:

Nemir nema veze s prostorom, čak ni sa svemirom.

Okrenuo sam svesku na drugu stranu i dok moj novi prijatelj ujednačeno dahće, zapisujem ovu našu malu priču.

Svako je nemir po sebi i za sebe. Ponekad, kada se dva takva spoje, nastane čudo.

Koliko traje da traje.

Moj topli kavez u soliteru sada mi izgleda kao beskrajno prostranstvo.

 

KREATIVNO ČITANJE 3 – HARUKI MURAKAMI “MUŠKARCI BEZ ŽENE”

Kako izgleda kada muškarci pate zbog ljubavi? Kako izlaze na kraj sa činjenicom da ih je voljena napustila? Postoji nekoliko rešenja: otvorite dušu devojci koja vas vozi do posla, ne dozvoliti ženi da vam se dovoljno približi i povredi vas. Ako otkrijete preljubu, gladujte i pustite da fizička glad izjede duševnu bol. Slušajte priče svoje Šeherezade i nadajte se da one nikada neće prestati. Pustite potisnutu tugu da izazove zemljotres. Ako ste bubašvaba pretvorite se u čoveka, ali nikako nemojte da dozvolite da tek nakon vesti o smrti davno prekinute ljubavi shvatite da je bila ona prava.

PUTOPISI – LONDON

Kada stignete u London, prvo što ćete osetiti je neverovatna energija na ulicama. Ako niste navikli, može vas zateći nepripremljene. Bez pitanja vas prožme i ulije nadu da je tu gde se trenutno nalazite sve moguće. I da je ona vaša zamisao, koja vam se kod kuće činila pomalo blesavom, ovde samo jedna sadnica u bašti ideja. Zavodljiv je to osećaj. Dobronamerni Londonci će vam reći da ne podležete prvom utisku. London je grad za najizdržljivije. Fantastičan i surov, svemoguć i obeshrabrujući…

Posted in January 17, 2017by

Categories Putopisi

Tags: , ,

KREATIVNO ČITANJE 2 – MAX PORTER “GRIEF IS THE THING WITH FEATHERS”

Kada se smrt ušunja u porodicu, i odvede jednog od članova, nepovratno promeni i živote onih koji ostaju. Njihova tuga poprima najrazličitije oblike. Može da se pretvori u vranu koja na kreštav, zloslutan, često grub način primorava oca porodice da se suoči sa gubitkom supruge i majke njihova dva sina. Dečaci ubrzano postaju odrasli i pridružuju se ocu u nastojanju da nastave život onako kako jedino mogu. Vrana će pažljivo nadgledati taj proces sve dok ne bude videla rezultate. Preporuka domaćim izdavačima da prevedu ovu knjigu.

KREATIVNO ČITANJE 1 – DŽ. M. KUCI “IŠČEKUJUĆI VARVARE”

U graničnom utvrđenju na obodu pustinje pesak je svuda. Na koži, pod zubima, u mislima, govoru, međusobnim odnosima. Tobožnji napad varvara i iznenadna poseta policijskog izaslanika iz prestonice Carevine menja učmalu svakodnevicu sredovečnog načelnika utvrđenja. Život koji je godinama gradio nestaje mu pred očima. Iščekujući varvare, ljudi se menjaju….

PRILIKA

Kao i uvek, ti odlaziš, ja ostajem.

Nismo kao drugi. Nikako suze, ni ono, stalno ću misliti na tebe, da, pisaću svaki dan, obećavam. Zajedno sami do sledeće prilike.

Ljubimo se. Otimaš mi se iz zagrljaja i bez osvrtanja nestaješ iza carinskog paravana. Mašem, iako me ne vidiš.

Otključavam vrata našeg stana, palim svetlo. Tvoje stvari, ostavljene kao taoci, razbacane po krevetu.

Zatvaram se u kupatilo. Ulazim pod tuš. Voda jednolično teče.

Želim da ostanem nepomičan.

Do sledeće prilike.

Posted in January 5, 2017by

Categories Priče

JEZIK

U prihvatilištu smo već dvanaest dana. Šćućureni u metalnim krevetima, uvijeni u grubu ćebad, mrvimo neizvesnost. Oca su sinoć ispred barake napala dvojica domaćih. Vikali su. Volela bih kada bih mogla brzo da naučim jezik tih ljudi. Njihova deca gledaju me zamućenog pogleda.
Možda bi bilo drugačije kada bi znali da smo otac, majka, sestra i ja prve dane po dolasku proveli u parku. Klupe su bile tvrde, toliko različite od postelje kod kuće. Morali smo brzo da je napustimo. Uspela sam da dograbim samo album sa slikama i knjigu bajki.
Uglavnom ne plačem. Pogotovu ako se grupi pred barakom pridruži mladić sa najplavljim očima koje sam ikada videla. Želim toliko toga da mu kažem. Pogotovu kada iz čista mira baci kamen na nas. Majka mi kaže da ga se klonim, ali te oči…
Kada bih uspela da mu na trenutak usamim pogled, sigurna sam da bismo progledali

Posted in January 3, 2017by

Categories Priče

OBAVEŠTENJE

Na oglasnoj tabli ispred zgrade opštine osvanulo je obaveštenje:
“Dragi sugrađani, ostalo je tri dana do isteka roka za praznično prijavljivanje ovogodišnjih uzurpatora mira u našem malom gradu. Razmatraće se samo slučajevi sa uredno popunjenom dokumentacijom (prijava s navedenim razlogom podnošenja i potpisom dva svedoka). Iskoristite priliku da u najkraćem roku naš grad očistimo od remetilačkih faktora i u novu godinu uđemo spokojni.
Srdačno, vaš gradonačelnik.”
Apotekarka proverava da li je dobro popunila formular. Učiteljičine podatke prepisala je iz protokola na poslu. Bila je bolešljiva i Doktor joj je prepisivao razne tinkture koje je morala da smućka. Već tada je pala u iskušenje da stvar preuzme u svoje ruke, ali bi to bilo suviše očigledno. Vrebala je priliku, puštajući muža da veruje kako uspešno prikriva tragove. A znala je sve, još kada se dobrovoljno prijavio da besplatno okreči školu. Toliko preduzimljiv nije bio nikada. Potpise je lako prikupila. Cvećar i Bakalinka dugovali su joj uslugu. Pomogla im je da se oslobode majke mučiteljke i brata lenčuge.
Odlučnim korakom krenula je ka ulazu. Čim preda papir u pisarnicu, ostaje joj još samo da sačeka presudu i pripremi pečenje.

 

 

Posted in January 3, 2017by

Categories Priče

Tags: , , ,