Aleksandar Petrović

PERISKOP 15: BLISKI SUSRETI NEPOZNATE VRSTE

by , on
May 29, 2016

Verujem u placebo. Homeopatija, duhovnost, ljubav, psihoterapija, književnost. Prepustiću se bilo čemu što može da me popravi, a ne naruši prividnu ravnotežu. U poslednje vreme otupeo sam od betona. Nekoliko dana na selu trebalo bi da rastoči rutinu. Oduvek sam voleo Indijance, krajnje je vreme da počnem da se ponašam kao oni. Jedinstvo prirode i društva. To je njihov odgovor na život.

Po dolasku u prijateljevu vikendicu sve me je nerviralo. Prašina, žmirkajuća struja, zelenilo. Jedina pozitivna strana bila je što sam došao sâm. Ne bih podneo njegovo blebetanje. Osluškivanje tišine koja kao ogledalo prelama dušu usamljenički je posao. Pokušavao sam da ne mislim na televizijske serije. Svakodnevnica mi se toliko pretapala s njihovim zapletima da sam počeo da gubim dodir sa stvarnošću. Zato moram da budem sad i ovde. Da pronađem barem neku smernicu tanku kao vlat trave. O neophodnosti emotivnih zapetljancija nisam razmišljao. Suviše je to posla za malo gimnastike.

Potok je uporno žuborio, žabe su kreketale, a ja sam pokušavao da uživam. Priroda je strpljivo čekala da popustim. Niko do sada nije uspeo da se odupre tom savršeno usklađenom ritmu, zašto bi onda nesnađeno piskaralo u potrazi za vikend otkrovenjem?

Ožedneo sam. Sa štapom u jednoj i balonom za vodu u drugoj ruci, vučem se vijugavim seoskim putem do izvora. Pažljivo gledam ispred sebe i pre nego što napravim sledeći korak udaram štapom o zemlju. Hronično se plašim zmija i iskušenja.

Poslednji put sam se molio, beše za posao? Video si kako je to prošlo. Močvara spiritualnosti postaje sve glibovitija. Mislim, nije baš da ništa ne radim. Razgovaram s Vertikalom, ali nekako mi je to, ne znam, jednosmerno. Kao da uvek čekam znak, putokaz, nešto. Svaki kamen koji vidim mi je krajputaš s porukom. Meditiram redovno. Dobro, ne baš redovno, ali barem dva puta godišnje. Sve po redu, duboki udah, tri, dva, jedan. Prija ta mlitavost, razbije mi ukočenost vrata.

Možda mnogo očekujem, možda sam se i suviše oslonio na sudbinu, slučaj, promisao? Uljuljkujem se. Čim krenem da razmišljam sve se rastače u gomilu potpitanja. Isrpljujuće kao policijka istraga. Zmijuljanje mogućnosti razjeda me i guši. Izbor i nada, dijabolični blizanci A onda se uplašim. Povučem. Zabijem u fotelju i umirim se gledajući vesterne. Potajno se nadam da će crvenokošci pobediti.

Ovi insekti su baš dosadni. Liče na helikoptere. Mašem rukama. Roj se rasprši pa se, kao dirigovan ponovo stvori na drugom mestu. Tiho zuje. Nedostaje mi buka da se sakrijem u njoj. Približavam se proplanku. Prilazim izvoru i punim plastični balon. Ubedili su me da je voda lekovita. Leči sve. Ili ništa. Zavisi od čoveka. Pijem. Pljuskam se po licu. Hladna je, prija.

Posmatram livadu. Trava, maslačci, bele rade. Drveće je okružuje poput obruča. Pastoralnu scenu upotpunjava mala crkva sakrivena ispod visoke jele. Imam neodoljivu potrebu da dodirnem ispucale kamene zidove.

Kamen je topao. Toplota iz dlana razliva mi se po telu. Peckanje nalik blagoj struji nateralo me je da sklonim ruku.

Dolazim do vrata i pritiskam kvaku. Zaključano. Kroz uzane prozore zraci svetlosti obasjavaju pozlaćeni ikonostas. Freske su mestimično oguljene, ali ipak se nazire pokoji sveti prizor. Ponovo hvatam kvaku. Vrata se iznutra naglo otvaraju. U priprati stoji starac duge sede kose uvijene u rep. Oko glave ima crvenu traku u koju su sa obe strane upletena dva bela pera. Nekoliko broja veću košulju upasao je u pantalone od grubog sukna. Kroz izlizani opanke naziru mu se palčevi.

Iza njega, u donjem delu metalnih sanduka s peskom belasaju se upaljene sveće. Gornji deo je prazan. Posmatra me vodnjikavim očima.

Šta je život? To je treptaj svica u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje u zalasku sunca.

Rekao je to veselo kao da je izgovara dečiju razbrajalicu i zatvorio mi vrata pred nosom.

Te noći nisam mogao da spavam. Vrteo sam se u krevetu, ustajao, izlazio u baštu.

U gradu zvezde nikada nisu tako blizu. Što sam ih duže gledao, sve više sam tonuo u njihov bezdan. U polju oko kuće svetlucali su mali fenjeri insekata. Zaspao sam tek pred svitanje.

Ne znam koliko je bilo sati kada sam se probudio. Baterija telefona se još juče ispraznila. Moja senka na zidu delovala je čudno izdužena i strana. Spustio sam roletne, izašao iz kuće i krenuo prašnjavim putem. Pratili su me rojevi pitanja. Zaboravio sam štap.

Zaustavio sam se tek pod kupolom jele.

Umesto crkve, ispred mene su nepolegla trava i olakšanje.

Zmija koja mi se približava vijugajući između vlâti nije velika.

Ne znam da li je otrovna.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-bliski-susreti-nepoznate-vrste

PERISKOP 14: KAD NA VRBI RODI GROŽĐE…

by , on
May 20, 2016

Život mi se pretvorio u buket digitalnih aplikacija. Borio sam se protiv toga, ali IT stručnjaci kao da u dušu poznaju svaku moju potrebu. Skinuo sam aplikaciju za zahvalnost. Podseća te uveče da nabrojiš sve ono zbog čega možeš taj dan da nazoveš neponovljivim. Inače počinje nepodnošljivo da pišti i ne može da se isključi dok ne ukucaš nešto. Vremensku prognozu pratim po satima ni ne gledajući kroz prozor. Pre toga sam se bacio na sto jedan savet kako da postanete zavodnik i stigao do trideset sedmog. Nevoljno sam ostavio po strani blokčiće u koje sam sve zapisivao. Šarenija podloga za beleške i čitljiv ispis kao otkucan na pisaćoj mašini brzo su me osvojili. Današnja zaluđenost mi je pravljenje zbirke rogobatnih reči i izraza. Jalovost, neženstvo, porod, prvorotka, džangrizavost, šurnjaja, rodna gruda, dveri, odraditi, dođem ti dođeš mi, dijaspora, pastorče, samohran, firnajz, trange-frange, naše gore list, badža, uspijuša.

Ukucavam ih u telefon povremeno bacajući pogled sa strane da vidim kuda idem. Jurcajući između dve obaveze krajičkom oka primećujem da su na trotoaru usred betona posađene mladice vrbe. Sigurno su tu već neko vreme samo ih nisam primećivao. Pupoljci su se načičkali po granama. Pokušavam da upišem: vrbopuc. Umesto c stalno mi izlazi v. Zastajem. Konačno uspevam. Ispred knjižare sam. Po navici ulazim unutra bez obzira na žurbu.

Stajala je pored ulaza. Mangupski se osmehivala, desne ruke podbočene o struk. Levu je držala u vazduhu kao da želi dobrodošlicu mogućim kupcima. Imao sam osećaj da čeka baš mene. Prošetao sam između polica čiji raspored knjiga znam bolje od prodavaca. Posmatrao sam je iz raznih uglova. Nije menjala položaj. Pretvarajući se da razgledam nove naslove, povremeno bacajući pogled na položaje zaposlenih, približio sam joj se.

Ponovo sam je pogledao u oči. Potvrdile su ono što sam mislio. Uhvatio sam je pod ruku i zajedno smo izjurili iz knjižare. Dok smo prolazili kroz metalnu rampu na izlazu, alarm je zapištao. Produžili smo dalje i ubrzo skrenuli za ugao. Osećao sam kako drhti, iako vetar koji je počeo da duva nije bio posebno jak.

Dočekala me je u dnevnoj sobi. Na istom mestu na kojem sam je ostavio pre nego što sam odjurio da pozavršavam obaveze i kupim nešto za jelo. Stajala je u polumraku, osvetljena podnom lampom u obliku ledene kocke koju nikada nisam gasio. Smešila se.

Ovlaš sam je cmoknuo u obraz i krenuo ka kuhinji.

„Večera će biti brzo gotova.“

Izvadio sam zamrznutu picu iz pakovanja i stavio je u zagrejanu rernu. Imao sam dovoljno vremena da postavim okrugli trpezarijski sto. Ugasio sam rasvetu. Upalio sveću na srebrnom držaču. Uključio muzički uređaj. Eros Ramacoti dobro ide uz origano.

Debelim kuhinjskim rukavicama pridržavam vreo pleh. Stavljam ga na drveni podmetač.

„Prijatno“, trudio sam se da zvučim što opuštenije.

Zagonetni smešak s druge strane stola ne otkriva mnogo. Ne znam šta bih rekao. Ćaskanje mi nikada nije išlo od ruke. Na žurkama, ljudi bi se izvinjavali i odlazili po piće kada bih počinjao da pričam o plimi i oseci u ljubavi, pogubnosti kompromisa za ličnu slobodu, ispraznosti promiskuiteta u duhovnoj potrazi i ostalim laganim temama.

„Noć je blaga,“ bupnuo sam. Tišina.

„Ima ta jedna reč koja mi baš ide na živce – vrbopuc. To je doba godine kada vrba pupi, lista i cveta. Znači, proleće. Prema narodnim verovanjima, u to doba ljudi postaju nemirni, teško kontrolišu nagone bez obzira na godine. Hormoni nadjačaju neurone. Znači, vreme za zaljubljivanje. I što to ne može da se kaže jednostavno nego se komplikuje? Zaljubljenost je ionako precenjena. Najpogubnija vrsta anksioznosti. Zamućenje. Privid.“

Ćutanje je odobravanje. Svejedno je neprijatno. Uzimam prstima parče pice sa njenog tanjira, savijam ga i trpam u usta.

Ustajem da rasklonim sudove. Ona me bocka pogledom. Ako se dugo zadržim u njemu, videću nešto što ne želim. Uzimam svećnjak. Približavam joj se. Posmatram je izbliza. Koža joj je svetla, savršena, kao da je obrađena u fotošopu.

Približavam plamen njenom licu. Njen osmeh se gubi. Vatra brzo zahvata karton koji se izobličava i pretvara u garež. Dok još tinja, nosim je do kupatila i ubacujem pod tuš. Puštam vodu. Belina oguljenog kartona podseća me na vrbovu koru.

Iz džepa vadim telefon. Otključavam ga i tipkam na ikonicu sa srcem i mačem.

Savet broj 38: Ako ste uprskali romantičnu večeru, napišite joj kratku priču.

 

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kad-na-vrbi-rodi-grozde

PERISKOP 13: PUTOVANJE LUDOM RADOVANJE

by , on
May 13, 2016

Praznik je zaposeo grad. Sve podseća na kulise. Puste ulice i nedostatak buke otupljuju čula. Pažnja je usmerena na savlađivanje planinskih venaca hrane. Nema pauze dok traje uspon. A onda na vrhu, svako dobije šumeću tabletu za olakšavanje varenja. Desert posle deserta je odmaranje. To je jedina obaveza i mora se ispuniti kako valja. Nešto kao iznuđeni provod za novu godinu.

Za nas koji ne radimo svaki dan je praznični. Stalni raspust savršen je za čitanje neobavezne lektire. Nedostatak životne strukture oslobađa. Ako prevaziđete neizvesnost i svedete je na povremeni srčani sprint. Možete sebi dozvoliti da zastranite i otputujete negde, bez ikakvog plana kako ćete nastaviti život kada se budete vratili. Navikli ste se na zvuk pištolja za početak trke, i tu nema iznenađenja. Na cilj ćete ionako stići, pre ili kasnije.

Aerodromi su mesta mog tihovanja. Zauzmem stvarima po tri stolice kako niko ne bi mogao da sedne pored. Posmatram poletanje i sletanje aviona, dobro uigrani ples snažnih mašina. Po bojama i obeležjima raspoznajem avio-kompanije. Veliko staklo ispred mene vibrira. Spušta se boing 737. Tehničari na pisti dovoze stepenice i priljubljuju ih uz oplatu. Stujardesa otvara vrata i putnici izviru iz metalne utrobe. Izmišljam tekst koji upisujem u oblačiće iznad njihovih glava. Ala tu ima neverovatnih priča…

Putovanja su tajni ključ za ulazak u kolektivno nesvesno, poligoni za vežbanje života. Posledice loših poteza su kratkoročnije. Pomažu nam da shvatimo koliko je vreme skupo. I sve što nam je potrebno stane u kofer. Prioriteti su jasni, nezamagljeni nesigurnostima i strahom. Putovanja su maska s kiseonikom za podizanje iz učmalosti.

Podroban plan puta pravim barem devet dana unapred kako bih imao vremena za ispravke. Zvanične vodiče koristim kao putokaz. Nije mi jasna logika kojom su pisani. Valjda zato što sam uvek putnik, nikada turista. Čak ni kada škljocam foto-aparatom, probijam se kroz gužvu ili čekam u redu kako bih video neku znamenitost. Pokušavam da uđem u tok misli lokalaca. Da svet barem na trenutak posmatram njihovim očima,osetim podvojeni osećaj koliko ih nervira što su im buljuci hipnotisanih opkolili habitat i zadovoljstvo što će zaraditi na toj njihovoj opijenosti. Ukus hrane sa kioska, tumaranje samoposlugama i knjižarama, čitanje naglas oznaka na jeziku koji ne govorim. Utisci se slažu jedan na drugi. Slegnuće se tek po povratku i rasporediti na mesta koja im pripadaju. Od njih će se živeti mesecima.

Poseban obred je biranje knjige za put. Ne sme da bude dosadna, suviše debela, niti sporog ritma. Naravno, ne tužna ili dugačkih poglavlja. Da posluži kao dobar izgovor ako saputnik postane previše zahtevan. Obično ponesem dve kako bih na licu mesta odlučio. Najčešće su to zbirke priča. Male celine uzbudljivosti poput dana otkinutih od svakodnevice.

Ženski glas najavljuje ukrcavanje. Ljudi se guraju, staju jedni ispred drugih želeći da prvi ulete u carstvofrišopova koji mirišu na zaborav. Mnogi pogledom teraju đavolčiće s ramena koji im šapuću kako će se osećati kada se budu vratili. Na ovoj granici svetova osećam se sigurno. Iza mene je grad koji umnožava izazove i postavlja pitanja, a ispred je ničija zemlja ispunjena putničkim uzbuđenjem.

Uvek rezervišem sedište pored prozora. Vezujem sigurnosni pojas. Spreman sam. Volim sve. Poletanje, zapušene uši, ispravljanje u vazduhu, milovanje oblaka. Deo leta obavezno odvojim za preispitivanje. Iz ptičje perspektive svi problemi deluju sićušno. Dileme ne postoje. Prostor i vreme slivaju se u paperjasti trag iza nas. Jedina podnošljiva lakoća postojanja. Nikada se nisam bojao letenja i ne razumem ljude koji ga se plaše. To znači da se boje Dedala u sebi. Ili intuitivno osećaju da bi prošli kao Ikar?

Posada je na mestu. Vrata, zatvorena. Vežite se, polećemo.

Let će trajati onoliko koliko vam dozvoli mašta.

PERISKOP 12: PROLEĆE SAMURAJA

by , on
May 7, 2016

Nisam lirski tip. Rimovanje mi para uši. Ritam koji teži skladu uvek mi zvuči nategnuto. Niko se tako ne izražava. Delovi pesme su kao kockice Lego. Dve-tri stope stanu u stih, dva-tri-četiri stiha u strofu. I ti sad piši. Da se razumemo, ne smetaju mi ograničenja. Naprotiv, moja kreativnost tada procveta. Kada stvarate izmišljeni svet, morate da mu odredite pravila postojanja. Što su određenija, to je uverljiviji. Ali ovo, juriti za nečim što se glasovno slaže sa onim prethodnim stvarno mi je previše truda. Misao se izmigolji. Danas svako piše pesme, čak i više nego romane. Ljubavni jadi lakše se podnose čim se stave na papir. U dahu između ručka i gledanja serije. Muške suze su još gorče. Mučno ih je čitati. Ipak, demokratska Mreža trpi što izdavač neće.

Prelistavajući stari udžbenik kreativnog pisanja, pažnju mi je privukao fluorescentnozelenim flomasterom podvučen savet: Čitajte poeziju. Naučiće vas sadržajnom i jezgrovitom izražavanju. Na to sam zaboravio čim sam prvi put dovršio čitanje te knjige. Uostalom, kao i na mnoge druge predloge mnogobrojnih literarnih stručnjaka. Bez obzira na njihova naklapanja o sto dva načina kako da postanete bestseler pisac, redovno kupujem svaki novi primerak za koji čujem.

Otišao sam do biblioteke pred zatvaranje. Bibliotekarka, koja je već isključila kompjuter i oblačila mantil, na brzinu mi je izvukla četiri tanke knjižice. Upisala ih je u kartončić i krenula ka meni usmeravajući me prema izlazu.

Pročitao sam ih u dahu. Znam da se poezija pijucka kao konjak, ali meni nekako više leži tekila na slanim usnama. Ipak, moram da priznam, nasumični izbor bio je odličan. Nisu u pitanju izdanja koja je pesnik amater poklonio biblioteci. Niti knjižuljak od ostataka štamparske hartije, čije je objavljivanje sponzorisala maglovita firma koristeći nadahnutog poetu kao veš mašinu za pranje novca.

Šimborska me je odmah kupila. Neverovatno je kako se ta žena igra rečima. Poput vragolaste devojčice kojoj je sve dato, a ona tačno zna šta da upotrebi kako bi rekla ono što želi. Bukovski i ja poznajemo se odavno. Opet me je iznenadio. Opora svakodnevica, piće, žene isprepletene između ljubavi i seksa. Skrivena poruka je uvek dodatak. Nokautira, ne očekuješ je u takvom okruženju. Pesoa, mračni vitez smrti. Sve je metafizika, kondenzacija, nagnutost ka mraku, a opet jasno. Uživao sam.

Ništa od ovoga nije sladunjavo, niti se poklapaju glasovi. Priroda i društvo nisu otrcane teme. U redu, priznajem, pogrešio sam. Svako neznanje plaća se gubitkom. Bitno je da sam to konačno shvatio te mogu da popravim štetu.

Posle neprospavane noći, glave prepune pesničkih slika, odlazim na pijacu. Tezga mog seljaka je pretposlednja na gornjem desnom obodu. Nema organske proizvode, niti mu je voće i povrće nešto posebno, čak mislim i da je nakupac. Pored namirnica, prodaje knjige. Nemam pojma odakle ih nabavlja. Neće da kaže da mu posao ne bi propao. Antikvarijat na otvorenom. Uvek mi ponudi neku. Obično je to neki staruljak koji niko neće da kupi, a kao dobar trgovac shvatio je da sam mu savršen kupac. Cene nisu napisane, određuje ih čudnom metodom. Datum u mesecu puta tri, broj kupljenih banana na kvadrat puta pet, dve kafe u obližnjoj kafani.

„Imam nešto za tebe“, briše donjim delom majce umrljane korice. „Macuo Bašo, siromašni samuraj i piskaralo. Podsetio me na tebe, pod uslovom da to samuraj shvatimo u najširem smislu, toliko širokom da ga ni nema.“

„Koliko?“

„Koliko imaš godina?“

„Zadrži kusur,“ pružam mu pedeset dinara.

Letnje trave.
 Snovi o slavi
 palih ratnika.“

„Vidimo se sledeće nedelje.“

Haiku me je uzeo pod svoje. Što sam više čitao, postajalo mi je jasnije da je to moja meditacija. Do tada sam je smatrao samo rogobatnom rečju za obično samoponiranje. Međutim, takvu bujicu misli, zgusnutu u slike, nisam osetio do sada. Ideje se sudaraju jedna o drugu, poštujući pravila. Pet-sedam-pet slogova, sezonska reč koja odražava godišnje doba, mesto prekida u čitanju – trenutak za predah i promišljanje. Sve to u tri reda. Sloboda u stešnjenosti. Savršen beg za dvonožnu gradsku životinju.

Čekam lift s novim komšijom. Grebe me grlo, stihovi hoće van. Izgovaram ih čisto i jasno, Peta čakra pročišćena, kao da godinama nije zaribala. Pritiskam dugme.

„Iščekivanje

juri smirenje uma.

Blag povetarac.“

Mladić me bledo gleda. Još jedan stanar solitera s kojim ću ćutati dvanaest spratova.

Dikcija mi je dobra, lepo zvuči, glumački. Možda malo preglumljeno, ali prvi je put. Više me brine da li je kigo bio dovoljno određen. Povetarac ne određuje jasno doba godine.

Prolazim pored parka. Uobičajena postava: majke s decom, pasovoditelji, penzioneri. Beba, obučena u odeću rodno neutralnih preliva, zacenjuje se od plača u majčinom naručju. Zastajem.

„Paukova nit

kroz krošnju obasjana

Suncem. Vene list.“

Plač ne prestaje. Mališani su nemilosrdna publika.

Do banke smišljam novih sedam-pet-sedam.

„Skrivene senke

prate udarac štikle.

Šire zenice.“

Službenica na šalteru se mršti.

„Unela sam pogrešan iznos. Sad moram ovo da storniram, a još sam pride dobila i krnjavi haiku. Obožavam svoj posao.“

Meditiraću u sebi. Svet još nije spreman za moju poeziju.

Stojim sâm na pešačkom prelazu.

„Mravinjak ljudi

teče beskrajnom stazom.

Ubrzano ćute.“

Poručujem glasno reci automobila.

Prelazim na crveno.

Za vozače.

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prolece-samuraja

PERISKOP 11 – LAŽNI NEKO ILI PRAVI NIKO?

by , on
April 29, 2016

Imam novi hobi. Razbijanje predrasuda srednjom brzinom obrtaja. Tokom ove četiri decenije napakovalo ih se mnogo i bilo bi opasno za sistem da sve nestanu odjednom. Zato, polako, jedna po jedna. I tako, kao čovek od spiskova, sastavio sam jedan krcat sterotipima. Precrtavanje ostvarenog zadatka u meni izaziva orgazmičko zadovoljstvo. Nešto je dovršeno, može da zauzme mesto u prošlosti i tamo ostane. Za razliku od duhova opsena koji vitlaju tamo-vamo i umesto da se skrase, uznemiravaju me.

Predrasude sadrže deo nečije istine. Pogrešno tumačenje postaje ubeđenje. Ponosno ga nosimo kao odeću koja je moderna ali nam ne stoji, no niko nam to ne govori. Nije ih briga, žele da ispadnete smešni, ne vide ili sami nose iste stvari. I tako s generacije na pokolenje. Klupko stereotipa sve se teže može razmrsiti.

To odmršavanje ume da bude sjajna podloga za romaneskni zaplet. Nadareni gospodin Ripli je društveni kameleon. Bistar a siromašan, brzo se prilagođava prilikama koje mogu da mu donesu korist. Postaje maneken olako prihvaćenih uverenja. Odlično ume da iznese te modele. Biva uveden u krug povlašćenih. Iako svestan hodanja po ivici provalije, nastavlja igru. To prija njegovom egu i novčaniku. Prihvata predlog brodovlasnika da mu bludnog sina Dikija dozove pameti i iz Italije vrati kući. Ripli veštim nastupom ubeđuje imućnog poslodavca kako odlično poznaje njegovog sina, pitajući se u isto vreme da li ga se ovaj uopšte seća, barem kao poznanika.

Danas idem s književnim kritičarem na piće. S koje god strane pogledam ovu rečenicu izgleda čudno. Ipak, srednja brzina obrtaja, tiha voda breg roni, od nečega se mora početi. Čovek je pročitao moju knjigu i želi da mi kaže šta misli o njoj. Moja nesigurnost likuje. Nerazložnost situacije tera me da prihvatim poziv. Uostalom, moram da naučim da se odvojim od bilo koje vrste vrednovanja sopstvenog rada. Jedino tako, čistog uma, mogu da nastavim s pisanjem.

Literarni kritičari su netalentovani pisci. Vole da ponižavaju rečima. Suprostavljaju se svima koji osećaju njihovu slabost. Često su njihove kolumne mesta za obračun sa kreativnošću, izdavačima, svetom. Pišu po narudžbini, često i za plaćen ručak u kafani. Dešavalo se da ni ne pročitaju knjigu do kraja, pa izmisle završetak. Dodeljuju nagrade uvek istim ljudima. Vole zagušljivu književnost u kojoj se ništa ne menja od vremena kada su završili fakultet. Sveti gral osrednjosti.

U uglu poluosvetljenog kafea sedi ozbiljan momak. Pružam ruku. Čvrst stisak.

„Aleksandar, drago mi je.“

„Uroš, i meni.“

Kreće razgovor. Ruke su mi prekrštene preko grudi, osmeh grčevit, ton uljudan. Samom sebi ličim na Riplija u ulozi distinktnog pisca. Nadam se da neću morati nikog da mlatnem veslom. Uroš je elokventan. Svaka opaska u vezi s mojim romanom je na mestu. Nemam šta da mu zamerim. Topljenje lednika ubeđenja izaziva poplavu. Ne znam šta da radim. Želim da budem prijatelj sa ovim čovekom. Da li je to normalno? Naručujem čaj od nane da smirim stomak.

Uroš pominje Patrišu Hajsmit, o njoj piše postdoktorat.

„Met Dejmon je bio dobar kao Ripli, ali morali su da upropaste film i prilagode ga Holivudu. Mnoge dobre knjige tako ostanu nepročitane. Kažu ljudi, što da čitam, gledao sam film.“

„Tvoja knjiga je filmična. Je l’ si razmišljao o ekranizaciji?“

Samo što sam odgovorio sledi novo pitanje koje me tera da se zapitam. Da li bih pristao da budem deo velike izdavačke kuće i pripadajuće joj književne klike? Podrazumeva se, obavezno tapšanje po leđima onih za koje znam da pišu loše. Ušuškavanje u balonu lažnih uverenja koji su napumpali ostali članovi male, ali odabrane družine. Dok zamuckujem smišljajući šta ću reći, kao da mi čita predrasude, Uroš kaže:

„Ne volim kafane, svoj posao shvatam vrlo ozbiljno. Ne obračunavam se ni sa čim i ni sa kim, niti nekog ponižavam. Mišljenje potkrepljujem argumentima. Ne primam porudžbine i čitam knjige do kraja. Odbijam da budem u bilo kakvom žiriju. Volim novitete u zapletu, temi i ritmu. Uzgred, objavio sam jedan roman i juče završio priču, mogu ti je poslati da pročitaš.“

Kada sam izašao iz kafića duvao je vetar. Oslobođen tereta, lakog koraka odšetao sam u noć.

Priču sam pročitao čim sam stigao kući.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-lazni-neko-ili-pravi-niko

Periskop 10 – TI SI VOLELA MOJ VELTŠMERC…

by , on
April 22, 2016

Danima se preganjam sa izdavačem oko uplate zaostalih honorara. Danas sam mu na kraju imejla dodao tri smajlija. Nemam pojma kada ću dobiti novac. Obećao je – verovatno za nekoliko dana. Majstor nedorečenosti. Merim puls. Ubrzan.

Emotikoni su dopadljivi. Svode osećanja na karikaturu, tako da ona prava možeš da zadržiš za sebe. Naknadno ih preispitaš. Nema pogleda, samo različita tumačenja. Od konteksta do konteksta. Industrija okruglih lica koja se krevelje a zapravo ćute, cveta. Ima ih toliko da više nisi siguran šta predstavljaju, pa moraš da pročitaš objašnjenje. Čini mi se kako se na svakom od njih krije prikriveni grč. S druge strane, istina je da često oko sebe, zarad dobrog zapleta, vidim ono čega nema.

Reči su spore i suvišne kada imaš sličicu. Izdavač me dobro poznaje, čita između redova i ne preza da to iskoristi protiv mene. Nanjušio je šta se dešava. Osetio da sam ranjiv. U onim danima. Koža mi gori. Osećam nelagodu, svrab. Olakšanje dolazi tek kada pomislim na nju.

Susret je bio romantičan. Jedno odsečno zvono. Osim poštaru, obično nikom ne otvaram. Nevidljiva sila dosade naterala me je da ustanem. U prvom trenutku pomislio sam da je anđeo. Obrisi njenog tela kupali su se u svetlosti. Izgledalo je kao da nesebično prikazuje bleštavost sopstvene aure. Onda se na trenutak sve zatamnilo. Neonka u hodniku je crkla.

Nije se predstavila. Zvonkim glasom, punim poleta, istrčala je dve naučene rečenice i tutnula mi u ruke blokče i upaljač. Prečuo sam iz koje je partije. Zapamtio sam pitanje. Naglasila je poslednji slog kao dete koje želi da saopšti nešto njemu važno. Za koga ću da glasam?

„Možda baš za tvoju opciju ako mi odgovoriš kako ćete da rešite veltšmerc?“

Izrazom lica podsećala je na smajlija razrogačenih očiju.

„Naši ciljevi su: bolji život za sve, više radnih mesta, socijalna pravda…“

Rupice na obrazima pratile su ritam deset tačaka partijskog programa.

„Misliš li da je Verter trebalo da se ubije?“

Zaćutala je. Treptala je zbunjeno. Sve što sam želeo u tom trenutku bilo je da me golica tim trepavicama.

„Je l’ sve u redu?“, upitao je kratko podšišani mladić u lister odelu. Stvorio se iza zida koji je vodio ka liftu. Na desnom reveru ponosno je nosio veliki bedž sa zaokruženim brojem. Zurio sam u tminu njegovih širokih nozdrvi.

„Da, da gospodin samo još nije siguran za koga će da glasa.“

„Eh, pa bar o tome ne mora da se razmišlja“, rekao je obujmivši je oko struka. Privukao ju je k sebi. „Naš program je jasan i konkretan.“ Pružio mi je letak odštampan na sjajnom papiru.

„Ako bi me na dan glasanja gospođica podsetila…“

„Nije problem, imamo vaš… tj. ako nam ostavite mobilni rado će vas pozvati.“

Pružio mi je olovku, a ja sam na prvoj strani dobijenog blokčeta ispisao broj telefona i docrtao smajlija.

Kada je Verter upoznao Lote na balu napolju je besnelo nevreme. Gledali su u nebo i na pameti su im bili stihovi iste pesme. U pomrčini hodnika oko mene  sevnula je munja i udario me je grom.

Sumnjam da bismo se složili oko lirike ali meni je telo svejedno bridelo. I ne znam šta bih s tim. Predugo sam bio sâm. A golicanje ne prestaje. Trenutno je predizborna tišina. Ćutanje mi teško pada. Ma, i da mogu da pričam samo bih lajao u prazno. Znam ceo vijugavi put. Divni trenuci, nezaboravni. I završetak. I oporavak. Dugogodišnji. Dostigao sam zrelost u pisanju nauštrb onoj u ljubavi. Pisac je ionako monah umetnosti. Stvara u samoći. Usamljenost niko nije pominjao u tom paketu.

Izborni je dan. Ležim na parketu, gledam u tavanicu. Čekam da zazvoni telefon.

Listić za glasanje sam pocepao još prošle nedelje, čim sam ga pronašao u sandučetu.

 

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-ti-si-volela-moj-veltsmerc

PERISKOP 9 – KVADRATURA OBLAKA

by , on
April 16, 2016

Oduvek živim u oblacima. Lepo je dok traje, ali zato je pad bolniji. Uspnem se nekako nazad, pa onda sve ispočetka. U tom nestvarnom okruženju osećam se najbolje. Ponekad ga i sanjam. Sivi oblaci predskazuju tugu zbog prekinutog prijateljstva. Beli, koji plove vedrim nebom  najavljuju bolja vremena, a ako su nagomilani, vesela dešavanja sa suprotnim polom. Sunce koje skrivaju obećava finansijski boljitak.

Životni cilj mi je da ostanem upamćen kao pisac. Nemam megalomanske ambicije. Ipak su Biblija i Hari Poter jedinstveni slučajevi. Voleo bih da imam verni krug čitalaca s kojima bih mogao da razmenjujem ideje, mišljenja i zaplete. Dobro, ne baš kao Mizeri, ali neka vrsta pisanja po porudžbini onoga što oni žele da pročitaju, a ja da napišem. Da budemo jedni drugima sigurnosna mreža.

Moje knjige trebalo bi da me nadžive. Ne znam koliko dugo čuvaju obavezne primerke u Narodnoj biblioteci. Jedina nada su mi kućne zbirke knjiga i antikvarnice. Dobro, sve ostaje zabeleženo na internetu – čak i u slučaju nuklearnog rata praviće društvo bubašvabama. Ta beskonačnost me pomalo plaši. S druge strane, to je posebnost doba u kojem živimo i treba je prihvatiti čak i kada ste selektivni tehnofob poput mene.

Svestan sam da digitalno doba ima mnoge prednosti. Ipak, ako mi se nešto dopadne teško mi je da se kontrolišem. I onda, s jednog sajta na drugi, od klika do klika, u beskraj. Sve bi to bilo u redu da se ne osećam iscrpljeno i prazno kada ugasim monitor. Nema povratka energije, samo sam je dobrovoljno predao nevidljivom vrltogu, uskraćen i za jednostavno hvala.

„Brate, ala mračiš“, kaže drug najbolji dok sedimo pored reke i zurimo u nebo. Nijednog oblačka na vidiku. Uveli smo u dinamiku odnosa mali obred  – svaki put kada se vidimo isključimo mobilne telefone i ćutimo zajedno. To je drugačija vrsta ćutanja od onog s voljenom osobom. Pročišćava druge kanale. On obično prvi popusti. Karakter mu ne dozvoljava da dugo bude u tišini, unervozuje ga. „Sve što napišeš, lepo aplouduješ na cloud i završiš posao. Ima da te pamte do kraja sveta.“

Ubedi me on tako kako ne treba da budem zatucan. Ako hoću da opstanem, moram da pratim savremena stremljenja ili, u njegovom prevodu, moderne tendencije. Objasnio mi je da za sve ono što mi je bitno mogu da zakupim virtuelni magacin kilobajta po želji. Tu mogu da trpam sve ono što mi je bitno da ostane sačuvano. Digitalni sakupljač zvuči mnogo otmenije od onih nesrećnih ljudi koji žive u pretrpanim stanovima okruženi stvarima kojih nemaju snage da se odreknu.

I sve bi se lepo završilo, postao bih ponosni vlasnik parčeta oblakada mi drug najbolji nije doneo knjigu Dejva Egersa Krug. „Obavezno pročitaj. Sigurno će ti se svideti.“ Oh, da, dopalo mi se toliko da tri dana nisam uključio računar. Mej Holand dobija posao u Krugu, kompaniji tako zavodljivo naprednoj da predstavlja radno mesto iz snova. Sve je nadohvat ruke, prema zaposlenima se odnose kao roditelji, a svi zajedno čine veliku skladnu porodicu. Kao da to postoji u stvarnosti. Načini filigranske kontrole su vrlo vešto utkani u tkivo korporacije koja teži potpunoj transparentnosti. Sve i svako biće snimani kamerom i svačiji život će biti stalno dostupan ostalima za komentarisanje. Ništa se ne sme obrisati, sve mora pristupačno i sačuvano u matičnom kumulonimbusu informacija. Epidemija nadgledanja širi se svetom polako, ali sigurno. Krug se zatvara. Oni koji se pobune biće skrajnuti i izolovani.

Sloboda ne priznaje kontrolu. Za to se borim i o tome pišem.

Makar sećanje na mene nestalo u oblaku prašine, rizikovaću s papirnim izdanjima.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kvadratura-oblaka

PERISKOP 8 – UDICA

by , on
April 8, 2016

Malo toga znam o pecanju. Slična situacija je s kukičanjem, pravljenjem maketa jedrilica, gajenjem kaktusa i zarađivanjem novca. Sve je manje onoga što bi u meni izazvalo vau efekat. Nešto što bi me nateralo da zatreperim. Potrebna mi je alhemija. Ne možeš dan provoditi pogrbljen pred računarom ili nosa zabijenog među stranice knjige. Klasičan beg od stvarnosti može neko vreme dati rezultate pre nego što nastupi zasićenje.

Znam da je za to delimično kriva pređena životna kilometraža i da bi trebalo da posmatram svet očima deteta. Ko za to još ima vremena i volje? Ekstremni sportovi ne dolaze u obzir. Adrenalinski šokovi kratko traju i ne prijaju organizmu. Nema tu neustrašivosti. Jedino grozničave potrebe da se oseti puls.

Pisac se lako zanese u izmišljanju. Tada može neosetno da sklizne u preterivanje i neiskrenost. To upada u oko kao štamparska greška. Neophodno je da postoji ravnoteža. Da se iskuse usponi, padovi, napadi besmisla i neobjašnjive razdraganosti, smrt, ljubav i sve ono između datuma koje pamtimo u ličnoj istoriji. Kada se u priču ubaci zrnce lične istine, sve se poslaže na mesto.

Prošlo je vreme kada sam sebe mogao da zavaram kako nešto radim za svoje dobro, za budućnost, čak i ako mi to ne prija niti me zanima. Zato mi se sad dosada mota oko nogu. Saplete ti kreativnost kad se najmanje nadaš.

Hemingvej nije imao takvih problema. Doduše, nije imao ni internet. Ratovanje, korida, lov na sabljarku, kokteli, pisanje stojećki, Pulicerova i Nobelova nagrada, pucanj u glavu. Da je preživeo samoubistvo sigurno bi pisao o njemu. Taj poslednji čin, za razliku od njegovog stila, nije bio nimalo uglađen. Ne želim da ulazim da li su razlog tome bile nepokolebljive crne misli ili paranoja. Ipak, siguran sam da je to bilo delimično i zasluga smanjene mogućnosti oduševljenja. Čovek je prošao sve ono o čemu je pisao. Dovoljno za nekoliko života.

Ribarenje. Zvezdano nebo nad Santjagom, moralni zakon u njemu. Isrpljujuća borba s ribom. Istovremena žal što mora da je ubije, ali i odlučnost da to učini. Kako u vreme hologramskih života postići takav minimalizam u pisanju? Da li ostvarenje tog cilja budi demone?

Što više filozofiram, sve sam umorniji. Umesto da se obučem i izađem iz kuće. Zagušljiva razmišljanja književnih salona iskolačuju oči preda mnom poput mrtve ribe. Podrugljivo mi se smeškaju iste ideje koje reciklujem zavaravajući se kako to niko ne primećuje. Pisac ionako uvek piše jednu te istu knjigu. Niko nije tačno odredio do koje mere istu.

Odlazim do pijace. Na uglu je prodavnica ribolovačke opreme. Čekam da prodavac usluži čoveka ispred mene. Govore tajnim jezikom. Pominju virble, plovce, stopere, primame. Na stalku vise varalice. Šarene su, različitih oblika i tekstura. Čačkam ih, pokušavajući da zamislim kako ih ribe vide. I ljudima su takve stvari privlačne, a kamoli škrgašicama. Samo neka nešto bleska u mutnoj vodi.

Prodrmusao sam poslednju gumenu stvarčicu s narandžastim pipcima. Skrivenu udicu primetio sam tek pošto sam se ubo na nju. Stisnuo sam zube i drugom rukom je odvojio od jagodice kažiprsta. Srećom, nije se duboko zarila. Dok su njih dvojica proveravali do kada gospodinu traje ribolovačka dozvola, ćutke sam izašao iz radnje. Pritisnuo sampalcem bolno mesto i ubrzao hod.

Nije bio vau, ali i od jao efekta ima koristi. Može barem kratka priča da se izvuče.

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-udica

PERISKOP 7 : PRIČI NIKAD KRAJA

by , on
April 3, 2016

Pred završetkom sam rukopisa. Nema nazad. Jedino pitanje je: kome se carstvu privoleti? Srećan kraj privući će čitaoce, a nesrećan književne kritičare. Otvoreni završetak kada svako domišlja razrešenje ne dolazi u obzir. Dobijao sam prigovore kako je u knjizi sve bilo sjajno, osim što im nije jasno šta se naposletku dogodilo. Objašnjenje da sam baš tako hteo, mogao sam da bacim u vodu. Uskratio sam očiglednu katarzu, a u instant svetu nema aplikacije za domaštavanje. Stručnim licima smeta što to nije dovoljno u skladu sa ključem patnje koji otvara vrata literarnog kluba odabranih.

Nisam pomenuo, u pitanju je ljubavna priča. Trudio sam se da je napišem tako da oba kraja budu moguća. Odugovlačio sam sa odlukom. Uvek je bio loš trenutak da se zapitam šta ja to zapravo želim? Ako čovek uloži toliki trud i vreme u nešto, po kosmičkom pravilu, očekuje određenu nagradu. Pisci žele da budu čitani, ali i priznati. Čak i kada govore suprotno. Potajno sam se nadao da ću moći da pomirim obe strane. Znam, zvuči nadmeno , ali pisac bez drskosti je dosadan. Samo sam želeo da moja knjiga ne bude jedna od onih za koju se najčešće laže da je pročitana.

Dobro, evo priznajem, nisam stigao do kraja. Tačno sam na sredini zapleta. Nedostaje mi sukob koji će povući priču. Sve mi je nekako prevaziđeno, već viđeno. Zbunjen sam. Ni to ne mogu da iskoristim, jer je moja dobra poznanica na zbunjenosti već izgradila književnu karijeru. Teško je napisati jednostavnu priču o ljubavi. Ako bih krenuo da šećerim, znajući sebe, napravio bih neku šerbet verziju dostojnu Barbisveta. Problem kod ljubića je što bivaju zaboravljeni čim se zatvore korice. Kao da su svi junaci isti, samo se menja okruženje. Nemam želje ni da se bavim tragedijama. Bacanje pod voz, nemanje hrabrosti da se do kraja ispitaju granice kratkotrajnog zanosa, maloletni partneri, umrle dragane i još koješta.

Čak je i Grejem Grin preterao, mada razumem da nije imao izbora. Nekome je morao da ispriča šta mu se dogodilo. Ipak, Kraj jedne ljubavne priče nikako da se završi. Moris Bendriks je pisac i, kao takvom, uvek mu je u deliću podsvesti kako se u svemu krije zametak priče. Bez razmišljanja rastapa bračnu pokoricu porodice Majls. Sara pada na životnost nove situacije koju joj impotentni suprug nikada neće omogućiti. Morisova ljubomora gnječi ljubav i sve odlazi dođavola, mada na kraju je ipak Bog onaj koji mu daje nadu.

Roman je prošao odlično, imao je mnogobrojna izdanja i dve filmske adaptacije. A voleli su ga i kritičari. Moj junak se, kao za inat, zaljubio u pamet. Ljubav je bila uzvraćena. Namerno sam izostavio njihov fizički opis. Odenuo sam ih u osećanja. I lepo im je. Kakav sad to monstrum moram da budem i smislim nešto što će im pomutiti sreću. Da li je to uopšte realno? Zašto je bezbrižnost dosadna?

Vezao sam se za njih. Jeste da ih voajerski posmatram, ali u pisanju je sve dozvoljeno. Evo, smeškaju se, ni ne sluteći šta će im se uskoro dogoditi. Pritom, još uvek ne znam kojim bih putem krenuo.

Najbolje bi bilo da ih pitam. Tiho ću, da se ne uplaše.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prici-nikad-kraja

PERISKOP 6 – STAZA TRNJA ILI STAZA ORHIDEJA?

by , on
March 26, 2016

Ne želim da zaspim. Ako zatvorim oči, nedoumice koje me muče pretopiće se u košmare. Zurim kroz prozor, pozno je doba. Fiksiram pogledom svetlo u desnom uglu tržnog centra sa sve stadionom odozgo, koji liči na vanzemaljski matični brod. Pokušavam da saberem misli. Oglašava se ptica, moj vesnik proleća. Čujem je isključivo noću. Nikada je nisam video. Ne znam ni da li je velika ili mala, niti kakvo perje ima. Ipak, čim zima popusti, uvek je tu. Javlja se u tačnim vremenskim intervalima.

Istaživanja kažu da su uspešni ljudi ranoranioci. Ne ustajem pre deset. Udar stvarnosti na prazan želudac svejedno je mučan. Zašto bih onda žurio da ga osetim? Kažu i da uspešni prave spisak dnevnih obaveza. Štikliranjem ostvarenih zadataka raste samopouzdanje i osećaj ostvarenosti. Moja lista sastavljena je od dve reči koje su stalno iste – prebroditi dan. Zato volim noć. Mogu da proslavim uspešno obavljen posao. Upadnem u polusanicu. Spava mi se, ali ne dovoljno. Čekam da se sve stiša. Spoljašnja tišina deluje na moju unutrašnju poput toplog mleka. Onda dođe proleće i tajanstvena ptica koja krešti kao usred bela dana.

Ona zna treću tajnu ostvarenih. Fokusiranost. Posvećena je zadatku. Teži ostvarenju cilja bez obzira na prepreke. Lako je njoj. U biologiji joj je upisano ono što treba da radi. Sledi instinkte. Zašto bi inače bila noćna ptica, kada Sunce olakšava život? Usredsređen je bio i Odisej. Vizualizirao je Itaku i miran život s Penelopom. Jeste, trebalo mu je vremena da stigne do nje. Nije očajavao ni kada se prepuštao Kirkinim milovanjima. Ni sirene, ni kiklop, ni Scila i Haribda nisu ga mogli odvratiti od zacrtanog puta. Gurao je napred bez obzira na okolnosti.

Niko ne odgovara na pitanje šta se dešava ako imaš cilj, ali si podvojen. Kako, na primer, da se bavim pisanjem i pritom preživim. Gurui samopomoći reći će u svom stilu, može i to, mada jako teško. Ključno je da budeš fokusiran. Čisti zen koan. Silovitiji od pljeska jedne ruke. Na šta se tu tačno usredsrediti? Obe strane su pitanje opstanka. Moraš zadovoljiti biologiju kako bi mogao da stvaraš. Preumoran, vraćaš se kući s posla i nadahnuće je mrzovoljno. Ako ga dugo zapostavljaš napustiće te bez pozdrava. Postani slobodan umetnik i ozvaniči svoju muku. Postoji samo jedno logično rešenje. Radi ono bez čega ne možeš da zamisliš postojanje i nadaj se da će se ostalo složiti samo od sebe. Ako pogrešno zaraste, ponovo ćemo lomiti kost. Odustajanje je jedina sigurna pogreška.

Zato piljim u bleštave neonke šoping mola i čekam da ptica otpeva svoje. Mislim da je konačno ućutala za večeras. Ako budem dovoljno strpljiv, možda me neki snop svetla uvuče u utrobu svemirskog broda. Onda će o meni brinuti neki HAL nove generacije, a ja ću moći da stvaram. Ipak, ne dešava se Kjubrik svakog dana.

Zamućenog pogleda, zatvorio sam prozor. Uvukao se u postelju zatvorenih očiju.

Na jedrenjaku sam, obrisi ostrva pomaljaju se preda mnom. Čujem šapat kompjuterski generisanog glasa:

Odiseja, odiseja, staza trnja ili staza orhideja.
Odiseja, odiseja, život, to je samo nova odiseja.

Da preživim dok ne stignem do neke Kirke, posle ćemo lako. Ipak je ona čarobnica, a meni je sada potrebno čudo. Tada ima da se usredsredim kao od šale.

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-staza-trnja-ili-staza-orhideja