Aleksandar Petrović



Na pravom mestu, u pravo vreme


Sat

Nebo nad Gradom bilo je svetloplavo, bez oblaka bremenitih neizgovorenim tajnama njegovih stanovnika. Danilo je išao ulicom Poslednje revolucije, povremeno upravljajući pogled naviše. Obično je šetao posle završenog posla. Po izlasku iz stana, noge su ga same vodile istom putanjom. Do Glavnog trga, preko mosta u Novi grad, nadesno Bulevarom mudrosti, nazad Milenijumskim mostom, pored džamije do Sahat kule. Ustaljeni ritam koraka i ulice poznate odmalena pomagali su mu da se usredsredi. Crteži koje je tog dana pokušao da iz sebe izvuče na belinu papira uobličavali su se u smisaonu celinu. Prvih nekoliko trenutaka, dok ne bi izbio na plato trga, činilo mu se da je ono što je nacrtao potpuna besmislica. Kako je hodao, stavovi su se menjali. Obišavši nepravilan krug, kući se vraćao ravnodušan, ali rešen da sutra ponovo dâ sve od sebe.

Voleo je svoj grad. U njemu mu je bilo najudobnije da živi po strani onoga što se od njega očekivalo. Nije mu zamerio čak ni kada je počeo da se razvija u pravcu koji mu se nije dopadao. Najezdu arhitektonskih čuda, zaštićenih staklenim pločama, oslonjenih na zgrade sa kojih su se krunila pročelja, dočekao je prilično ravnodušno. Kada je nestao Kino Kultura, a od starih kafana ostala još samo pokoja između prodajnih lanaca koji su se nudili jeftinoćom i šarenilom, shvatio je da došlo vreme unutrašnjeg stida.

Danilo se trudio da podrži mesnu zajednicu. Odlazio je u male dućane, koji su i dalje negovali lični odnos s kupcima. Rastuživala bi ga svaka zabravljena metalna rešetka s nalepljenom oznakom Na prodaju. Viđao ih je sve češće. Nestajale su bakalnice, galerije, živopisni kafei. Njihova mesta bi za nekoliko nedelja zauzeo neki od vladara unosne jednoobraznosti, brišući prošlost i pretvarajući komšiluk u još jedan zombi kvart.

Zatvorili su čak i antikvarnu knjižaru u kojoj je kao dete proveo sate prelistavajući retka izdanja stripova koja su neredovno stizala. Trudio se da upamti svako senčenje tušem. Iščitavao je rečenice u oblačićima dok ne bi postale deo njega. Novi vlasnici poslovnih kvadrata prostoru su jedino ostavili istu namenu. Drvene police zamenjene su jeftinim metalnim stalažama. Knjige koje su se slabije prodavale premeštene su u magacin ili su bile naslagane po parketu s velikom oznakom za popust prebačenom preko njih. Miris reciklirane hartije nagonio ga je na kijanje. Od tada, Danilo više nije svraćao tamo.

Prelazio je Most jedinstva. Zastao je na delu ispod kojeg se reka belasala od pene trudeći se da preskoči male sprudove. Osluškivao je huk čekajući da mu uši ispuni osvežavajuća tišina. Nastavio je ka zdanju Instituta za istorijska istraživanja. Tu je redovno pravio predah. Prozori u prizemlju su, za vreme letnjih dana poput ovog, bili širom otvoreni. S ulice je, ako bi se propeo na prste, mogao da vidi šta se dešava u kancelarijama. Danila je zvanična prošlost slabo zanimala, ali zato devojka u beloj haljini, nagnuta nad radnim stolom, jeste. Kovrdžavu kosu prošaranu riđim pramenovima različitih preliva skupila je u punđu, što je još više isticalo njen obrve boje bakra. Trebalo je samo da priđe i započne bilo kakav razgovor. Jeste da prilika nije savršena, mogao je da izgleda kao neki čudak koji viče spolja, ali u ljubavi, kao i u svakom riziku, veći ulog znači veći i dobitak. Čak i najgluplja rečenica bila bi napredak u odnosu na svakodnevno mučenje kroz koje je prolazio. Ipak, i ovoga puta je samo nemo zurio u nju i veliki poster Sahat kule na kome je pisalo: U budućnost, sada.

Devojka je kašičicom promešala sadržaj šolje koja se nalazila na stolu i uzela je u ruku. Nije ju je dobro uhvatila i ova je pala na pod. Sagnula se da skupi polomljene delove i baci ih u kantu. Okrenula se da uzme drugu i na trenutak ga okrznula pogledom. Danilo se zapiljio u asfalt i produžio dalje.

Zaokrenuo je za ugao i nastavio uobičajnim putem. Nekoliko ulaza od četvorosrpatnice u kojoj je živeo, ispred izloga već neko vreme zakatančene bivše galerije , stajao je visok, mršav čovek, izbeljene kose i rumenih obraza. Neznanac je zaklanjao središnji deo stakla iza koga se nazirao izložbeni prostor.

„Danilo, uđite slobodno, pogledajte, sigurno će se naći nešto i za vas“, rekao je nepoznati, namignuvši mu desnim olovnosivim okom, što je još više istaklo nebesko plavetnilo levog

Danilo je poslušao, a tajanstveni gospodin ga je sledio. Pred njima se prostiralo more fotografija koje su preplavile pod. Kada su zakoračili među njih dopirale su im do pola listova. Ličili su na televizijske voditelje koji samo što nisu izvukli pobednika nagradne igre

„Ostavljam vas u miru. Birajte polako, ne žurite.”

„Ali, šta to ja uopšte tražim?”

„Znaćete kada vas slika bude pronašla,” odgovorio je belokosi i povukao se u zadnji deo prostorije.

Danilo je seo na pod prekrstivši noge u turski sed kao kada je bio dete. Zavukao je ruke u prvo brdašce crno-belih fotografija. Klizile su mu pod prstima da bi na kraju u rukama ostala po jedna. Pažljivo ih je zagledao. Mladići u tamnim kaputima ispred gimnazije, otvaranje hotela Ekscelzior, zaljubljeni parovi pored reke, gužva pazarnim danom u Staroj varoši, porodična šetnja Centralnim parkom.

Na jednoj od njih prepoznao je musavi izlog stare knjižare u čijem su uglu pored nizova jednobraznih knjiga stajali ukoričeni stripovi lakiranih korica. Ispred je stajala devojčica u beloj haljini, tršave kose. Desnim kažiprstom uprtim u staklo, pokazivala je nešto muškarcu koji ju je sa četvoro prstiju nalik kandži labavo držao za levu ruku.

Danilo je uzeo fotografiju i pokušao da ustane. Protresao je utrnule noge i lagano krenuo ka vratima. Na njima ga je čekao domaćin, osmehujući se.

„Kako vidim, potraga je bila uspešna. Odličan izbor.”

„Jeste, hvala. Drago mi je što sam vas poslušao. Ovde imate pravo skriveno blago.”

„Da, ljudi vole da vide šta se dešavalo u tuđim životima i plate da ih prisvoje ako im se učini da su bolji od njihovih.”

„Mislite da će posao ići dobro?”

„Siguran sam. Ne radim ovo prvi put. Ključ uspeha je u tome da budete na pravom mestu, u pravo vreme. Da osetite kada u potencijalnoj mušteriji želja za promenom postane neizdržljiva.”

„Koliko sam dužan? Sada nemam novca kod sebe, ali mogu da vam ostavim broj telefona ili adresu.”

„Ne opterećujte se nevažnostima, komšije smo, sutra ćemo to rešiti. Idite, odmorite se, dajte sebi oduška. Nije mala stvar dovršiti toliki strip.”

Danilo ga je začuđeno pogledao, ali više nije imao snage da postavlja pitanja čiji će odgovori postavljati samo nova pitanja. Osećao se ispijeno kao posle naleta nadahnuća koje je običavalo da kao severac prostruji kroz njega ostavljaći za sobom meko inje po telu i crteže na hamer papiru.

Kući je stigao gladan. Otišao je do frižidera i na vratima magnetom pričvrstio fotografiju. Izvadio je tanjir sa ostacima jučerašnjeg ručka i seo za kompjuter. Prodrmao je miša i na ekranu uspavanog računara pojavila se naslovna strana skeniranih tabli stripa. Preleteo je na brzinu scene. Preostalo mu je još jedino da napiše sinopsis.

Sat na Sahat kuli godinama ne radi, ali barem dva puta dnevno pokazuje tačno vreme. Dotrajali venecijanski mehanizam delimično je zamenjen digitalnim iz Francuske. Sada sat kasni, svaki dan drugačije, ne oglašavajući se. Mlada istoričarka pronalazi u zapisima putopisca iz turskog doba priču da je kulu hadži Mehmed-paša napravio da čuva grad i bude njegov vakuf koji će služiti ljudima. Svaki kvar sata značio je da varoš upada u unutrašnji džep vremena u kome se ništa ne dešava. Iz tog stanja građane jedino može da izvuče iskrena ljubav dvoje mladih koji se sretnu na trgu ispod kule. Ona svaki slobodan trenutak provodi na kamenom zidiću pod satom čekajući da se pojavi pravi. I onda se jednog dana pojavljuju dvojica. Istoričarka ne zna za kog da se odluči. Prolazi kroz unutrašnje sukobe, stavlja ih na probu i na kraju ipak donosi pravu odluku. Sat opet pokazuje tačno vreme

Posle ponovnog čitanja bio je zadovoljan. Nije mogao da uoči bilo šta što bi promenio. Kliknuo je opciju za slanje imejla i otišao u spavaću sobu.

Sutradan se probudio dobro raspoložen. Pošto nije morao da radi, odlučio je da ceo dan provede napolju, iako su oblaci već počeli da se navlače. Fotografiju je stavio u džep jakne, za svaki slučaj. Poneo je novac, ali nije bio siguran da li će to biti dovoljno. Nisu razgovarali o ceni. Ipak, ono što ga je mnogo više zanimalo bilo je da sazna kako galerista zna toliko toga o njemu.

Kada je stigao do nje, galerija je bila zatvorena. Metalne rešetke štitile su spoljašnje staklo na čijem dnu je pisalo da je radno vreme počelo pre više od sata. Danilo se približio i natrkilivši rukom oči uverio da unutra nema nikog. Seo je na mali betonski stepenik koji je vodio do vrata. Izvadio je cigarete. Dok je tražio upaljač, na trotoar mu je ispala fotografija. Podigao ju je, obrisao rukavom i pažljivije pogledao. U izlogu knjižare nalazila se samo jedna knjiga poduprta drvenim stalkom. Devojčice i muškarca više nije bilo.

Ustao je naglo i posle tri ubrzana koraka počeo da trči. Nije primećivao ljude koji su se razmicali pred njim. Zaustavio se tek pred knjižarom. Izlog je bio zatrpan knjigama šljaštećih naslova. Dlanovi su mu se užarili, a vidno polje mu se toliko suzilo da je imao utisak da gleda kroz tunel. Strip-sveska lakiranih korica sa njegovim imenom i naslovom oko koga se koliko juče dvoumio, stajala je u središtu, odmah pored kuvara presne hrane. Ispod nje, na drečavožutom kartonu pisalo je: novo.

Ušao je unutra. Prolazio je pored knjiga naslaganih kao cigle. Njegova je bila na kraju reda bestselera. Prišao im je, obema rukama ščepao nekoliko primeraka i istrčao iz radnje. Nije se osvrtao na povike.

Uleteo je u svoju zgradu. Stepenište je bilo široko i četvrtasto kao sa optičkih varki veštih fotografa. Nastavio je da se penje. Na poslednjem spratu metalna vrata su vodila na krov. Pritisnuo je kvaku. Izgledalo je da su zaključana, ali su izdajnički zaškripala. Gurnuo ih je svom snagom. Otvorila su se, tresnuvši o zid.

Ravna ploča krova bila je pusta. Danilo je došao do ivice ograde koja mu je dopirala do pupka. Stavio je stripove na nju i otvorio prvi. Brzo je okretao listove koji su mu se lepili za prste.

Crteži su bili njegovi, ali se priča razlikovala. Zadivila ga je verodostojnost kojom su bile predstavljeni plavi i sivi preliv očiju drugog momka koji se borio za devojčinu naklonost. Kao da ga je ovog trenutka posmatrao tim pogledom koji je bio prodorniji na olovnoj strani. Slikama je oživljena i ova krovna terasa na kojoj se nalazio. Bio je iskreno zadivljen sopstvenom osećajem za detalj.

Okrenuo je poslednju stranu.

Donji kaiš sastojao se od četiri scene. Prva je prikazivala ulaz u galeriju. U drugoj je devojka talasaste riđe kose stajala ispred izloga dok ju je Danilo posmatrao sa krova

Držeći strip u ruci izvio se ka napred, oslonivši se o levu nogu kako bi bolje video. Mlada istraživačica stajala je ispred izloga zagledana ka unutra.

Na trećoj joj je vlasnik galerije poželeo dobrodošlicu pruživši joj desnu ruku, na kojoj je sada jasno mogao da vidi kako nedostaje veći deo palca. U oblačiću je pisalo: „Danijela, uđite slobodno, pogledajte, sigurno će se naći nešto i za vas.”

Danilo se još više nagnuo, kako bi bolje video šta se dole dešava.

Sat na kuli oglasilo se jednoličnim udarcima novog čekića o staro zvono.

Četrvta scena bila je prazna, ali je Danilo znao šta treba da docrta.