Aleksandar Petrović

Intervju za RTS portal

Igra književnih žanrova

         Pisac Aleksandar Petrović, kako sam kaže, voli da putuje po književnosti i svetu. Iz tih iskustava crpi materijal za svoje romane koji, iako se tematski razlikuju, pokušavaju da odgovore na neka od suštinskih pitanja, ko smo, šta smo, zašto volimo, kuda idemo i kakav je život posle života.

   Aleksandar Petrović, po vokaciji oralni hirurg, a po životnom opredeljenju pisac u svet knjige zakoračio je 2010 kada je objavljen njegov prvi roman „Kolaž za dvoje“. U međuvremenu, 2015 izašao je i drugi roman „Beogradska knjiga mrtvih“. Dobitnik je prve nagrade za dramsku minijaturu na konkursu Radio Beograda 2017/18 godine i predavač u školi kreativnog pisanja A+.

     Za Internet portal RTS Aleksandar Petrović nam otkriva poreklo inspiracije i specifičan proces nastajanja svojih romana.

Da li se može reći da vi beležite zbivanja, bilo da su ona neki trenutak istorije ili savremena realnost kroz prizmu mešavine žanrova. Jednom ste rekli: „U suštini, volim da se igram žanrovima i prilagođavam ih onome što želim da kažem.“

Savremena književnost koju volim da čitam poigrava se žanrovima, čak ih meša u okviru jedne knjige što doprinosi zanimljivosti priče u koju pisac pokušava da nas uvuče. Ono što volim da čitam volim i da pišem. Dok pišete mora vam biti zanimljivo, da vas zaplet i junaci stalno iznenađuju čak i kada im zacrtate koordinate duž kojih smeju da se kreću. Baš u tom neslaganju se i krije zabava. Pratim zbivanja, ne dnevnopolitička, ona su previše banalna da bi bila dobar materijal za priču, nego društvene pojave koje se dešavaju kod nas i u svetu kao i male ljudske sudbine. U kombinaciji opšteg i pojedinačnog pronalazim nadahnuće za pisanje. 

Kako tumačite činjenicu da je, kako ističete književnost vaša preokupacija od najranije mladosti, a da je postojao jedan latentni period kada niste pisali. Da li se to može protumačiti kao jedan dug period inkubacije u kome ste pomno čitali Kafku,Tomasa Mana, Dubravku Ugrešić, Isidoru Sekulić?

Oduvek mi je bilo beskrajno zanimljivo da provodim vreme čitajući potpuno nesvestan okruženja i da proživljavam pustolovine glavnih junaka romana bilo da putuju svetom ili se bore da pobede sebe. Meni je taj svet podjednako stvaran kao i onaj u kom živimo. Uprkos tome, popustio sam pred praktičnošću i neko vreme se posvetio proučavanju medicinskih nauka u kojima takođe ima mnogo čitanja, ali druge vrste. To jeste bio period svojevrsne inkubacije jer sam tada shvatio da mi nedostaje onaj drugi stvarni svet i ne samo to nego da bih voleo da se i sam oprobam u stvaranju jednog njegovog dela. Najbolja priprema za pisanje je kvalitetno čitanje, a to sam tada i radio, vrlo posvećeno, što je na kraju dovelo do toga da započnem pisanje prvog romana.  

Spomenuli ste da je žanr važan elemet koji određuje formu ali i dinamiku razvoja radnje dela. Koja su još sredstva deo vašeg specifičnog književnog izraza. Ponekad aludirate na Humor kao začin za idiom vaših romana. I to ne običan humor nego „engleski“ Šta pod tim podrazumevate?

Sredstva izražavanja zavise od teme koja me okupira. U prvom romanu „Kolaž za dvoje“ koji govori o kraju ljubavne priče, kako bih izbegao patetiku koja se vrlo lako uvuče u tu vrstu štiva, glavnog junaka sam proveo po beogradskim kafićima (svako poglavlje je novi kafić) u kojima on kroz susrete sa bliskim ljudima pokušava da preboli bivšu ljubav, ali ti susreti na kraju uvek ispadnu komični jer život i jeste takav, mešovit i kontradiktoran. U drugom romanu „Beogradska knjiga mrtvih“ koji govori o sudbini beogradske mumije, struktura krimića mi je najbolje poslužila da kažem ono što sam hteo i da pustim Nesmina, egipatskog sveštenika čiji se posmrtni ostaci čuvaju u Beogradu, da progovori i prikaže nam svoj ugao gledanja na situaciju u kojoj se našao. U trećoj knjizi je kamerna atmosfera, dvoje ljudi se neočekivano nađe u zamku iz kog nema izlaza i prepušteni jedno drugom započinju razgovor, skoro da podseća na duodramu. Humora ima u svakom od njih u meri u kojoj na taj način mogu da skrenem pažnju sa tema koje zahtevaju promišljanje, a kojima obiluju sve tri knjige jer mi je uvek cilj da čitalac želi da nastavi da čita dalje, da se dok čita zapita o onome što je napisano, ali i da ga radnja vuče, da nema praznog hoda. Humor je britanski u smislu načina tretiranja smešnih situacija, više intelekt, manje fiziologija. 

Preokupacija svakog književnika u jednom trenutku postaje pitanje vremena. Kakvo je vaše poimanje tog fenomena? U kakvom formalnom okviru će biti kod vas prikazan? Hoće to biti istorijki roman, filozofska poema, futuristička impresija.

Protok vremena je tema koja u manjoj ili večoj meri provejava kroz sve moje romane. Svi smo putnici kroz vreme koje je uporno, tačno i nemilosrdno. Daje nam se na korišćenje, varljivo je podatno, a mi vrlo često ne znamo šta bismo s njim. Mislim da je smisao u traženju načina da ga kvalitetno iskoristimo i tako umanjimo strah pred onim što nam svima neminovno sledujr. U mojim knjigama ono protiče različitim brzinama u zavisnosti kako ga percipiraju junaci. Knjiga koju trenutno pišem će biti isključivo posvećena vremenu i zvaće se Vremeplovi. Opet nova forma za istraživanje, zbirka priča koje imaju zajedničke spone, a to su vreme i varljivost uspomena.

Možda bi bilo korisno da kažete kako bi glasilo uputsvo za čitanje vaših romana. Ili je to stvar potpuno individualne recepcije publike?

Svaki roman ima onoilko verzija koliko ima čitalaca. Od praktičnih saveta, za prvi roman mogu preporučiti obilazak kafića i čitanje istoimenog poglavlja u njima (neki od njih još uvek postoje). Za drugi, bih preporučio da u okviru poseta koje organizuje Narodni muzej obiđu beogradsku mumiju u Rektoratu, a za treći da posete Kalemegdan i zamisle kako bi izledalo da tu provode vreme s nekim koga su tek upoznali, znajući da iz zamka nema izlaza. U svakom slučaju preporučujem čitanje knjiga jer je čitalačka radoznalost jedini pravi eliksir mladosti.

22/9/2018

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/2523/nauka/3265936/aleksandar-petrovic–igra-knjizevnih-zanrova.html

Intervju za “LookerWeekly”

Stil pisanja mi je hirurški

Nakon pet godina, stiže nam Vaš novi roman. Koliko dugo ste radili na svom drugom romanu i otkuda inspiracija za jednu ovakvu krimi priču?

Priča mog prvog romana, „Kolaž za dvoje“ bila je smeštena u okruženje beogradskih kafića. To je pripovest o kraju jedne ljubavi i preispitivanju glavnog junaka da li je moralo sve baš tako da se završi. Mnoga od tih mesta više ne postoje, tako da je „Kolaž za dvoje“ postao i neka vrsta istorijskog dokumenta. Trenutno promovišem „Beogradsku knjigu mrtvih“, na kojoj sam radio nešto više od četiri godine. Okosnica knjige rodila se kada sam u novinama pročitao članak o beogradskoj mumiji koja se, umesto da bude turistička atrakcija, zbog nepažnje nadležnih raspadala. Profesor Anđelković sa odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, na sve moguće načine pokušavao je da spase mumifikovane ostatke Nesmina, staroegipatskog sveštenika. Bilo je potrebno mnogo novca za nabavku staklene vitrine u kojoj bi bio čuvan, uz odgovarajuću vlažnost i temperaturu vazduha. Takođe, ispod leve miške mumije sačuvana je egipatska knjiga mrtvih za koju se, zbog debljine, pretpostavlja da sadrži do sada nepročitana poglavlja. Meni je ovo izgledalo kao savršena tema za roman i to u krimi žanru u kojem sam odavno želeo da se okušam, ali na malo drugačiji način.   

Navikli smo da najčešće srećemo pisce iz jedne određene branše, ali nije neobično da se i lekari odlučuju za pisanu reč. Kako ste Vi od oralnog hirurga postali pisac?

Pisanje je oduvek bilo deo mene, samo je čekalo pravu priliku da se ispolji. Kada sam završio fakultet, imao sam manje obaveza i više vremena da mu se posvetim. Onda je sve krenulo nekako spontano. Uzbuđenje i osećaj ispunjenja koje osećam kada završim priču ili roman su zaista posebni. Stvaranje novih svetova moćan je podizač raspoloženja. Hirurgija i pisanje se u mojoj glavi lepo dopunjuju. U oba slučaja morate naučiti kako da poštujete pravila dok dobro ne ovladate njima. Tek onda možete biti kreativni. Uvek postoji uvod, razrada i zaključak. Rezulati su odmah vidljivi. Stil pisanja mi je hirurški: kratak, jasan, precizan. Posmatrano sa strane, sve ovo često izgleda nespojivo, ali za mene to je jedina moguća kombinacija. 

Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana?

Nestankom naučnice Isidore Kovačević, koja se bavila proučavanjem beogradske mumije, počinje da se odmotava priča mnogo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Slučaj preuzima policijski inspektor Nebojša Radić iz Odeljenje za potrage, ni ne sluteći kuda će ga sve istraga odvesti. Ostalo pročitajte, obećavam da vam neće biti dosadno.

U kom vremenu se odvija deo priče u Beogradu?

Glavni tok priče dešava se u savremenom Beogradu, drugoj deceniji dvadeset prvog veka. Godina nije tačno precizirana pošto se okolnosti važne za zaplet nisu menjale. Pripovedanje o beogradskoj mumiji zahteva i uplive u prošlost, tako da se pominju i zanimljivosti iz istorijata prestonice od 1888 godine kada je mumija stigla kod nas, pa do danas.

Za koga je Vaš roman, kome biste ga preporučili i zašto?

„Beogradska knjiga mrtvih“ će biti poslastica za sve radoznale duhom. Ljubiteljima drugačijih krimića, egiptoljupcima i onim čitaocima koji sebi postavljaju pitanja o suštini života.  

Kažu da su Vaši likovi veoma živopisni, da ste pravi portretista. Kako dolazite do svojih likova?

Oni pronalaze mene. Nameću mi se. Sastavljam ih poput doktora Frankenštajna, uzimajući najbolje delove od ljudi koje svakodnevno srećem na ulici, u ordinaciji, prijatelja, sebe. Svađamo se redovno, ali im najčešće popustim. Ipak će oni večno živeti među koricama knjige. Bitno mi je da moji junaci budu upečatljivi. Nesavršeni ali dopadljivi, barem na nekom nivou, kako bi čitalac mogao da se identifikuje s njima. Ako se zabavljam dok ulazim u njihove umove znam da su živopisni i da će ih publika upamtiti.

 Da li već imate na umu i sledeći roman?

    Obrisi novog romana polako se naziru. Biće to jedna nadasve posebna ljubavna priča smeštena u vrlo čudno okruženje. Sigurno će se do završne verzije još mnogo toga izmeniti, no tu se i krije uživanje u stvaranju.

Koliko Vam znanje iz medicine pomaže u pisanju?

Poznavanje sudske medicine mnogo mi je olakšalo uobličavanje „Beogradske knjige mrtvih“. Uopšte uzevši, šestogodišnje proučavanje psihofizičkih osobina čoveka, razloga zbog kojih oboljeva, strahova, načina lečenja kao i razmišljanja na temu celovitog pristupa životu dosta pomaže prilikom pisanja. U tom osobenom sagledavanju sveta krije se prednost i drugačiji pristup kreativnom procesu duge liste lekara pisaca.   

26/4/2016

Intervju za “Beogradsku nedelju”

Uz prijatelje i porodicu sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije

Kada bi trebalo da opišete sebe u tri reči, koje bi to reči bile?

Radoznao, saosećajan, tvrdoglav.

A Vaš za stil pisanja?

Hirurški – kratak, jasan, precizan.

Da li za Vas pisanje predstavlja profesiju ili ljubav?

Pisanje je poziv i ljubav, nadam se da će uskoro postati i profesija.

Do sada ste izdali dva romana: „Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“. U čemu ili kome ste pronašli inspiraciju za Vaš prvi roman, „Kolaž za dvoje“?

„Kolaž za dvoje“ opisuje kraj ljubavne veze posmatrane iz muškog ugla. Da bi izašao na kraj sa situacijom u kojoj se našao, glavni lik krstari beogradskim kafićima i svako poglavlje se dešava u jednom od njih. Nadahnuće je bilo dovoljno autobiografsko da bi se lako mogla dodati i tuđa iskustva i od toga napraviti kolaž za dvoje ili više ljudi.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Beogradsku knjigu mrtvih“?

Još dok sam čitao novinski članak o teškom stanju beogradske mumije, znao sam da će ona biti junak mog sledećeg romana. Odnos nadležnih prema takvom kulturnom dobru, koje je bilo prepuštano nebrizi i raspadanju, bio je sjajna metafora za naš odnos prema životu i njegovim vrednostima. Onda su u zaplet ušetali i jedan inspektor, arheološkinja i niz drugih zanimljivih likova.

Razlikuju li se Vaša dva romana po žanrovima?

„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča koja je mogla svakome da se desi, tako da se mnogo čitalaca i poistovetilo sa glavnim junakom. „Beogradska knjiga mrtvih“ je krimić s primesama fantastike i bavi se temom smrti, zagrobnog života i preispituje šta možemo da uradimo dok smo još živi. Ima tu i romanse, ali neobične.   

Nebojša Krivokuća je za Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ rekao da je nepravedno staviti je na policu sa trilerima ili kriminalističkim romanima. Gde je mesto „Beogradskoj knjizi mrtvih“?

O tome odlućuje svaki čitalac za sebe. Ono što je Nebojša hteo da kaže je da „Beogradska knjiga mrtvih“ nije klasičan krimić ili triler jer se poigrava tim žanrovima, ali funkcioniše po njihovim pravilima.

Vladimir Vujinović je Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ okarakterisao kao „besmrtnu knjigu među svim beogradskim krimićima“, ali i kao „čistu i prostu priču koja se proguta za dva dana“. Kojim rečima biste je Vi preporučili čitaocima?

Otkrijte da li je Egipatska knjiga mrtvih, prvi priručnik samopomoći i šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana?

 Pošto se priča opisana u Vašem romanu zasniva na istinitoj ličnosti, mumificiranoj osobi Nesminu, donešenom u Beograd iz Egipta, da li je pisanju Vašeg romana predhodilo detaljno istraživanje ili je prednost imala Vaša mašta?

 Da bih uposlio i razigrao maštu morao sam da se dobro upoznam sa činjenicama. Pošto sam po prirodi okrenut detaljima, trebalo mi je vremena da prikupim neophodne podatke. Želeo sam da steknem utisako o kontekstu dešavanja, kako u Starom Egiptu tako i u Srbiji s kraja devetnaestog veka, pa sve do danas koliko je Nesmin naš gost.   

Šta, osim jedne mumije, povezuje Egipat i Srbiju?

Povezuju ih Hadži Pavle Riđički, plemić i mecena poreklom iz Mokrina, koji je u osamdeset drugoj godini putovao po Bliskom istoku i odatle doneo mumiju u sarkofagu, kako bi se naš narod upoznao s tom egzotičnom kulturom. Zajednički nam je (kao i ostalim narodima) strah od smrti i bogatstvo obreda koje bi trebalo da olakšaju taj poslednji prelazak. Spaja nas i ljubav prema duvanu i pivu, koje se koristilo kao obrok još za vreme izgradnje piramida.

Španski, svetski priznati pisac, Karlos Ruis Safon u svojim knjigama prikazuje Barselonu na sasvim neobičan i mističan način, kao grad koji unutar svojih zidina krije velike misterije. Možemo li Vas poistovetiti sa ovim velikanom, kada je u pitanju prikazivanje Beograda na način na koji ga nismo videli do sada?

U svakom slučaju, poređenje prija. Mislim da nam je zajednička velika ljubav prema rodnom gradu, primetna u njegovim knjigama, a i ja se trudim da to postignem u svojim romanima. Upravo taj emotivni odnos prema gradu čini knjige živim i zanimljivim za čitanje jer koliko god one skretale u fantastiku, barataju stvarnim osećanjima.

Imate li uzore u pisanju? Ukoliko je odgovor potvrdan, ko su oni?

Pošto se u poslednje vreme ukus oblikuje na osnovu raznih top listi, evo mojih top pet pisaca, redosled nije bitan. Ima još mnogo onih koji su uticali na moje pisanje, ali ne mogu da ih zovem uzorima, već tumačima života koji su me bezbedno doveli do trenutka u kojem se nalazim. To su Murakami, Kafka, Saramago, Agota Krištof i Man.

Da li je danas u Srbiji, teško predstaviti sebe kao književnika?

Bez obzira na veličinu vašeg izdavača, po pitanju reklame prepušteni ste sebi. Morate nekako da probijete taj zaštitni omotač koji vas razdvaja od javnosti, željne novih književnih imena koja imaju šta da kažu. Nije ni lako, ni teško; sve je to put i zavisi kako pristupate celoj priči: kao problemu ili izazovu.

Koliki put su Vaše knjige prešle dok su dospele na police knjižara?

Mnogo lakše je napisati knjigu nego je izdati. Pisanje zavisi isključivo od vas i discipline koju imate, dok je pronalaženje načina da se ono što se stvorili odštampa pravi maraton, i zahteva kondiciju i strpljenje. Čak i poznatim književnim imenima je taj deo mučan. Knjiga je otelotvorenje vaše zamisli,ono što će ostati iza vas. Zato su svaka loše odštampana korica, nepravilan prelom, dupla stranica ili krivo sečenje tabaka hartije kao dečije bolesti koje morate da preležite zajedno sa svojim delom, ali i da budete ponosni kada se nađe na policama knjižara. Tada možete samo da mu poželite uspešan život.  

Ko Vam je najveća podrška?

Uzak krug prijatelja i porodica jer uz njih sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije. 

Pošto ste po zanimanju oralni hirurg, kada piste morali da birate između te profesije i pisanja, šta biste izabrali?

Pretpostavljam da ovo pitanje ima i onaj nastavak: ako ne biste morali da razmišljate o novcu. U tom slučaju uvek je na pisanje na prvom mestu.

Zbog čega?

U pisanju pronalazim smisao.

24/3/2016



Intervju za “Black Sheep”

Crna ovca nedelje

Ako nešto ne znaš, izmisliš pa zapišeš. Šta se krije u zapisanom?

Tu rečenicu zapravo dugujem najboljem prijatelju koji je primetio da ako nešto o čemu razgovaramo ne znam, ja izmislim odgovor. Pošto me dobro poznaje, on lako prepozna taj trenutak, ali mu je zabavno kad me pusti da se upustim u objašnjavanje jer na kraju uvek ispadne beskrajno zanimljivo. Posle sam shvatio da je to suština pisanja. Ako me zainteresuju neke nepoznate pojave, odnosi, umetnički iskazi ili naučni zakoni, trudim se da ih domaštam kako bi mi bili zanimljivi. Naposletku proverim šta je od toga svega istina, ali to nije ni važno. U to se možete uveriti u mojim knjigama ili od sledeće nedelje u kolumni za „Black Sheep“, kojoj se posebno radujem.    

Pored britanskog humora, mediteranske kuhinje i ljubavi, koji trenuci osmišljavaju tvoju svakodnevicu?

Svakog dana odvojim vreme za čitanje. To je moje vreme za meditaciju i uranjanje u druge svetove. Tako se najbolje odmorim. Trudim se i da barem nešto napišem. Ne mora to da bude nova priča ili deo romana. Dovoljna je zamisao, deo dijaloga, razrešenje zapleta. Komunikacija s najbližim prijateljima i porodicom je obavezna, pošto su to moji stubovi normalnosti. Nije bitno na koji način razgovaramo, mnogi od njih su daleko i zahvaljući internetu to je sada samo stvar volje. Naravno, ako možemo da se vidimo na kafi, to je sjajno i tu nema izgovora. Lutanje po gradu me takođe uveseljava, kako mesta koja više nisu puka topografija nego i biografija, tako i delovi u kojima nikada nisam bio za više od četiri decenije koliko živim ovde. Kada na kraju šetnje na telefonu pogledam pređenu kilometražu, iznenadim se. Obuću menjam na nekoliko meseci, ali ne žalim se, s brojem koraka raste i broj ideja, život postaje jasniji, a ja gladniji tako da je posle toga pravo vreme za mediteransku kuhinju uz ljubav i britanski humor.

U „Kolažu za dvoje“ si uspeo da ispišeš običnu i blisku ljubavnu priču iz komšiluka na zanimljiv način. Da li postoje daleke ljubavne priče?

Ljubav ne poznaje kilometražu. Namerno kažem ljubav jer ne verujem da bi zaljubljenost tu razdvojenost preživela. E sad, postoji mnogo različitih ljubavnih priča. Od onih virtuelnih u kojima domaštavate partnera, pridodajući mu psihofizičke osobine koje želite da ima mada ga uživo niste ni videli, do onih kada razdvojenost posle duge ljubavne žabokrečine čini čuda za taj odnos, rasplamsava strast i podseća zašto ste zapravo nekoga zavoleli. Postoji tu sad i zapitanost da li razdvojenost pomaže ili odmaže, da li ljubav postoji ako nema fizičkog kontakta i koja je onda svrha takvog odnosa? Na tu temu zanimljiva je prepiska Halila Džubrana i Mej Zijade koji se nikada nisu susreli, a njihova pisma predstavljaju traktat o ljubavi.

 Kako raste roman?

Sve zavisi od toga koja vam se tema vrzma po glavi i pokušava da probije put do bele površine ekrana. „Kolaž za dvoje“ napisao sam za dva meseca, priča se sâma pakovala kao i izbor kafića u kojima se odvijala. Za razliku od „Beogradske knjige mrtvih“ koja je zahtevala istraživanje o beogradskoj mumiji i egipatskoj civilizaciji, tako je zaplet nastao tek kasnije. Ova krajnja verzija bila je četvrta ispravka i potpuno drugačija od prethodnih. Nekako nisam mogao da se smirim dok se nije oblikovala kakva je sad. Bez obzira na sve, u oba slučaja to je neobično stanje duha u kojem svakodnevno, čak i u snu, razmišljate o onome što pišete, raspravljate se sa svojim junacima, onda se oni malo dure, pa se onda durite vi i na kraju se nekako dogovorite. Posle toga zajedno iščekujete šta će reči čitaoci.  

Da li je sloboda samo strah od bilo kakvog uspeha?

Kada se pomirite sa činjenicom da je apsolutna sloboda u današnje vreme nemoguća, onda vam je lakše da razmišljate i osmislite sopstveni život. Čak i ako živite na samoodrživom seoskom imanju daleko od grada, u nekom trenutku ćete se zapitati da li je to ono što ste zaista želeli ili ste samo bili uplašeni. S druge strane određenje pojma uspeha je šarenoliko. Zbog toga mislim da je rešenje u pronalaženju lične verzije slobode koja će biti povezana sa osećajem ostvarenosti.

Kojim snovima ti veruješ – dnevnim ili noćnim?

I jednim i drugim. Često se prepliću i prelaze iz dnevne u noćnu smenu i obrnuto. Ponekad se u toku noći probudim i zapišem ih. Onda se ujutru nasmejem ili od te beleške napišem priču. Jedino čemu ne verujem je stvarnost.

Moram da naglasim da imaš interesantan Instagram profil i da se fino igraš rečima i fotografijama. Omiljeni filteri za provlačenje realnosti su…?

Hvala, drago mi je da ti se dopada. Taj spoj fotki i mojih kratkih zapažanja nastao je slučajno. Volim fotografiju, čak sam pohađao dvomesečni kurs, ali sam shvatio da je to za mene i suviše tehnički orijentisano i da je ono što volim kod fotografije zapravo priča koja je izabrala da bude u tom kadru umesto da pređe na papir. Onda sam ta neka neobična viđenja sveta oko sebe spojio s rečima. Filteri koje najviše koristim su duhovitost, oneobičavanje, ironija (savršena stilska figura, loša po zdravlje kao osećanje), i sfumato.

Da se vratimo na „Beogradsku knjigu mrtvih“. Na koji način si spojio obalu Nila sa ušćem Save i Dunava?

„Beogradska knjiga mrtvih“ započela je samostalan život krajem prošle godine i veom sam zadovoljan kako je primljena, najpre kod prijatelja koji čine ne tako malu zajednicu okupljenu oko moje stranice na Fejsbuku, a sada i kod nepoznatih čitalaca, pogotovu što se tek od skora može naći u knjižarama. Dok sam proučavao materijal o beogradskoj mumiji – multidisciplinarna naučna istraživanja, izveštaje i novinske članke – otkrio sam da je grad Akhmim, odakle mumifikovani ostaci sveštenika Nesmina vode poreklo, takođe na rečnoj obali. Ispada da je on ceo svoj boravak na zemlji, pre i posle života, proveo pored velikih reka. To mi se učinilo kao dobar početak. Ušće takođe ima svoju simboliku, ali da ne otkrivam suviše.    

Marko Gaić je o „Beogradskoj knjizi mrtvih“ ispisao sledeće: Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice. Koje prozore zatvara knjiga?

Marko Gaić iz „Bezimene književne zadruge“ je pronicljiv čitalac i meni je posebno drago što se njemu, kako to sâm kaže, teškom i napornom knjiga dopala i o kojoj je napisao sjajnu kritiku. Ptice koje pominje zaista su važne kako u egipatskoj knjizi mrtvih, tako i samom romanu. One nekome zatvaraju, a nekome otvaraju prozore ka onostranom, u zavisnosti od toga kakav je čitaočev odnos prema smrti: kako je zamišlja, čega se plaši, šta misli da nas čeka posle nje i da li može nešto da uradi kako bi bio spremniji za prelazak.

Kakve „zube“ pokazuje „Beogradska knjiga mrtvih“ i zašto je važno održavati higijenu čitanja?

U njoj nema bleštavila holivudskih osmeha. Onih, tajnih, izmamljenih tokom čitanja nadam se da ima dovoljno. Ima tu i pokoji skriveni umnjak, zub mudrosti, taman toliko da čitaoca natera da se zapita. Higijena čitanja održava naš um mladim. Dok stvaramo slike u glavi živimo stvarnost glavnih likova. Njihovi problemi problemi postaju naši i obrnuto, međusobno se pomažemo u potrazi za odgovorom šta je to suština života. Nekada je to broj četrdeset dva, a nekada…otkrijte sami.    

I za kraj, u duhu našeg portala reci nam – zašto si ti crna ovca?

Iskreno, jedva sam čekao ovo pitanje, zato što konačno imam priliku da priznam kako sam se oduvek osećao, a da to ne bude shvaćeno na pogrešan način. Crna ovca sam zbog toga što nikada nisam mogao svim srcem da se svrstam u ograničene okvire neke grupe, organizacije, političke stranke, religije, načina ishrane, muzike, psihološke škole, pristupa zdravlju, naučnim činjenicama, filozofiji, stavkama pravilnog života i ljubavi. U meni sve to izaziva jaku nelagodu i nagon za bežanjem. Crna ovca sam i zato što beskrajno verujem svojim prijateljima i bližnjima, što bih poslednji dinar dao za putovanja i što sam ubeđen da su umetnost i kultura važni, a da će izmišljena zanimanja, koja ne služe dobrobiti čoveka, u jednom trenutku biti zaboravljena. Svet će se promeniti kada se bude dostigla kritična masa crnih ovaca, zato samo napred i srećno u potrazi za njima.  

15/02/2016

Intervju za “Belgrade Edt Culture”

Oživeo si priču o Beogradskoj mumiji koja je već duže vreme sklonjena od očiju javnosti u Beogradskom rektoratu. Pre sto dvadeset osam godina, Hadži Pavle Riđički doneo je sa putovanja po Egiptu sarkofag sa mumijom u Beograd. Pominje se i Egipatska knjiga mrtvih. Voliš da istražuješ, zašto baš ova tematika, šta si sve otkrio istražujući činjenice za svoj roman i koliko si to podelio sa čitaocima?

Oduvek me je opčinjavala priča o Egiptu. Dinastije faraona, mnogobrojni bogovi koji kroz istoriju menjaju nadležnosti, pobune robova, izgradnja piramida i, što je meni bilo najveće otkriće, književnost. U tim pričama nalaze se osnove mnogih kasnijih mitova, čak i biblijskih. Saznavši iz novina da u Beogradu postoji mumija koja se raspada, poželeo sam da ona postane junak mog romana. Kada te kao pisca zainteresuje tema o kojoj ne znaš dovoljno, moraš da istražuješ. To može da bude mač sa dve oštrice. Ono što proučavaš obično bude toliko zanimljivo da postoji opasnost da preteraš i provedeš više vremena u istraživanju nego u pisanju. Jedna zanimljivost vodi ka drugoj, onda se otvori novi put važan za priču i tako u nedogled. Moraš da znaš kada da staneš. Onda imaš bogatu građu koju bi želeo da predstaviš čitaocima. Tu se krije druga zamka. Ne može sve što si pročitao da bude u knjizi. Moraš da napraviš levak za informacije koje mogu da prođu kroz usko grlo jedino ako su u funkciji zapleta. I ovoga puta ima mnogo toga što je ostalo neiskorišćeno. Naša mumija Nesmin bio je sveštenik u hramu boga plodnosti Mina. Imao je zadatak da svaki dan oblači statuu tog božanstva. Ono čega u Beogradskoj knjizi mrtvih nema je podatak da je postojao još jedan staroegiptaski kovčeg, igračice Nefer-renepet, ali je nestao. Možda se tu nazire zaplet za nastavak knjige. Videćemo.

Knjiga je napisana na zanimljiv način. Žanrovski se može svrstati u fantastiku, ima elemente krimi romana, povezuje prošlost i sadašnjost, sve na jedan slikovit i na momente stripovski način. Tipski se dosta razlikuje od tvog prvog romana koji je napisan kao kolaž, dosta realistično o međuljudskim odnosima. Kako si se sada odlučio da baš na ovaj način i u ovom žanru ispričaš priču?

Da bih se upustio u pustolovinu pisanja postavljam sebi dva uslova. Odabrana tema mora me toliko opsedati da promišljanje i pisanje o njoj bude jedini način da je se otarasim. Takođe, dok to radim, želim da se zabavljam. Istražujem različite žanrove, prilagođavam ih onome što želim da napišem. Nešto malo uvrnem, pozajmim iz stripa. Zapravo, za svaki zaplet tražim najbolju formu. Nekada to uradim svesno i znam unapred kako hoću da knjiga izgleda na kraju. Češće, nemam pojma kako i kuda, puštam da me bujica ideja vodi, pa gde isplivamo. Oba načina imaju svoje prednosti i mane. I oba su beskrajno zabavna.

Kada gradiš likove u romanu, koliko su oni inspirisani stvarnim ljudima i događajima oko tebe? Gde nalaziš ideje i koji su tvoji najveći književni uticaji?

Biti pisac je dvadesetčetvoročasovna zanimacija. Sve što mi prođe kroz sistem u toku dana postaje moguća građa za novi zaplet ili razrešenje priče. Tako je i sa likovima. Kradem zanimljive osobenosti ljudi koje vidim na ulici, u prodavnici, bilo gde. Pozajmljujem i od prijatelja, pa onda čekam da vidim hoće li shvatiti da se radi o njima. Trudim se da to vešto sakrijem. Nekada te ideje zabeležim na papir, ali pošto često krenu da se roje dok se tuširam ili vozim, oslanjam se na selektivno pamćenje. U toku pisanja često ne budem ni svestan odakle mi neka pojedinost koja se savršeno uklopi u ono što želim da kažem. Takođe, i snovi su riznica. Probudim se u pola noći i po mraku zapisujem rečenice koje ujutru tumačim. Što se književnih uticaja tiče, to su svi oni pisci čije me knjige menjaju, teraju da se preispitujem, postavljam pitanja, posmatram svet iz druge perspektive. Kafka, Murakami, Margaret Atvud, Saramago, Dubravka Ugrešić su prvi koji mi trenutno padaju na um. 

U planu je i prva književna promocija romana. Kako si osmislio druženje sa publikom? Koliko su danas književne promocije važne za promociju književnosti i koja je danas to publika koja ih posećuje?

Ježim se dosadnih književnih promocija. Zato sam i izabrao underground prostor Kulturnog centra Grad u kojem je atmosfera opuštenija i intimnija. Tako sam i zamislio druženje. Da prijateljima, ljudima koje zanima tema romana i novinarima prikažem Beogradsku knjigu mrtvih iz drugačijeg ugla. Pričaćemo o zanimljivostima koje nisu ušle u knjigu, neobičnom istorijatu beogradske mumije, posebnosti njene knjige mrtvih, kao i o Nesminovom životu. Mislim da su promocije važna mesta gde se pisci susreću sa publikom. Lično, to mi je i najzanimljiviji deo cele priče. Pogotovu potpisivanje knjige jer je to najneposredniji kontakt. Lepo je biti među istomišljenicima koji i dalje veruju da je književnost važna.

Dosta čitaš savremenu književnost mnogih svetskih autora koji kod nas još uvek nisu i možda neće biti prevedeni. Koje su to aktuelne književne tendencije danas i koliko se tematike domaćih romana razlikuju od njih? Da li domaći pisci pišu o temama koje bi privukle mlađu čitalačku publiku?

Šarolike su teme kojima se bave strani autori, u odnosu na to iz kojeg dela sveta potiču. Takođe zavisi i od samih pisaca šta je to što im zaokuplja pažnju, šta ih tišti i o čemu žele da pišu. U udžbenicima kreativnog pisanja kaže se kako u celokupnoj književnosti postoji samo sedam vrsta zapleta pod koje možemo podvesti sve knjige. Ako i to ogolimo, ostaju nam velike teme ljubavi, smrti i smisla. Mislim da je to dovoljno inspirativno. Murakami, recimo, te svoje zapitanosti pakuje u svetove između jave i sna u kojima obitavaju usamljeni junaci. Modianov univerzum su pariske ulice i bistroi. Barns meša istoriju i sadašnjost. Pamukove ljubavne priče danima vas drže prikovane uz knjigu, čak i kada vam se sa minijature obraća crvena boja. Ima tu naravno i knjiga koje su u trendu i koje se pišu kako bi se zadovoljili zahtevi tržišta. Često ih pišu grupe autora, predstavljajući se kao jedan. Meni je to zanimljivo kao pojava. Kod nas je situacija, čini mi se, malo drugačija. Smatram da imamo pisce svetskog kalibra, koji u širim okvirima nisu dovoljno čitani zbog jezičke prepreke, što je šteta. Takođe, u našoj književnosti preovlađuje nedostatak iznenađenja. Kada čujete da je neko napisao novi roman, tačno znate šta da očekujete. Iste priče obrađene na isti način. To su mahom narativi skorašnje istorije i njenih posledica, koji posle dve decenije polako ali sigurno počinju da zamaraju. Ne mislim da knjige uvek treba da budu zabavne i služe za ubijanje vremena, ali postoje i druge teme o kojima se može pisati, a tiču se savremenog trenutka. Možda čak i da se piše o temi tranzicije, ali iz perspektive vanzemaljaca u svemirskom brodu. Što se mlađe čitalačke publike tiče mislim da za njih ima dovoljno naslova koji bi im bili zanimljivi. Za mlađu publiku, moj favorit je Igor Kolarov. Za one malo starije primetio sam dva zanimljiva romana koja me čekaju da ih pročitam, a to su Knjiga Vladislava Radaka i Osmi život Uroša Timića.     

Ovo je tvoj drugi roman. Međutim, pišeš i priče, eseje i kolumne. Roman je svakako danas najpopularnija književna forma. Koliko danas ima mesta i za druge forme? Koje su to teme koje tebe inspirišu? Koliko danas savremene komunikacije preko društvenih mreža popularizuju kratke forme?

Dobro je da popularnost nije merilo opstanka. Mislim da za sve oblike književnosti mora biti mesta bez obzira na broj čitalaca. Da samo zamislimo da nema poezije. Kako bi svet izgledao i ko bi ga objasnio tako tanano, čak i bez rimovanja. Kolumne su kondenzovana stvarnost. S obzirom na to da su kratke, mogu se krišom pročitati na poslu. Drušvene mreže i blogovi sigurno imaju značajan udeo u približavanju književnosti novim čitaocima. S druge strane, ta prevelika mogućnost izbora vodi u obesmišljenost.

Specijalizirao si oralnu hirurgiju. Krenuo si svetom književnosti. Šta je to što daje sloboda pisanja, pogotovo u vremenima kada se umetnost i kultura sve više marginalizuju? Da li je to svojevrstan bunt u društvu u kom živimo i šta danas kultura sve za tebe znači?

Umetnost i kultura, iako neosporno oplemenjuju svakog čoveka, nikada nisu bili u žiži dešavanja kao borba za vlast, politika ili odbrana interesa. Tako je i danas. To što se sve manje novca ulaže u njih činjenično je stanje i nad time se ne treba mnogo iščuđavati. Primećujem da je sve više alternativnih kulturnih dešavanja. To znači da se umetnici ne predaju i da se bore za svoj glas. Pokreće se mnogo zanimljivih kulturnih dijaloga, privlači publika i nude novi sadržaji. Meni je umetnost uputstvo za disanje. Što se samog pisanja tiče ono za mene i jeste osvajanje slobode, traženje smisla, objašnjavanje sebe, borba za ostavljanje traga u vremenu, ali i igranje boga. 

07/03/2016

https://bgedtculture.blogspot.com/2016/03/aleksandar-petrovic-beogradska-knjiga.html

Intervju za blog “Bibliotekarka”

Zašto se boriti za prodaju knjiga, tiraže i nagrade kada su se nekad pisci borili da kažu ono što misle bez obzira šta neko rekao na to ? I živeli boemski, izbegavali intervjue, bili u ilegali...

Mislim da se pisci i danas bore da kažu ono što misle bez obzira na posledice. To nastojanje samo je poprimilo drugačije oblike. Pritom tu, naravno, ne ubrajam zabavnu literaturu, tj. one hrpe objavljenih knjiga čija je jedina svrha da razonode i opuste čitaoce, bez zapitanosti koja bi ih oplemenila. Motivacija koja stoji iza pisanja je različita i određuje da li ste pisac ili ne. Ako pišete kako biste stekli slavu, oborili rekorde u tiražima ili vašem egu jednostavno prija slika intelektualca s naočarima i zakrpama na kariranom sakou, pripadate kategoriji zabavljača. Ako pišete da biste se oslobodili, onda ne postoje brane koje će sprečiti da kažete ono što imate. Jedino je važno da to izvučete iz sebe i tako pomognete drugima (a i sebi) da shvate svet koji nas okružuje. Takođe ne slažem se s tim da umetnost jedino može da se rodi iz patnje. Boemština, izbegavanje medija, skrivanje, po meni je skretanje pažnje na pogrešan način. Ima tu elemenata autodestrukcije i psiholozi to mogu da objasne bolje od mene. Logika je, po običaju, neumoljiva: ako vreme provodite u kafani kada ćete čitati i pisati? Za pisanje je potrebna disciplina sportiste. Nema prečice. Neizvesnost susreta s belim ekranom/papirom je neumoljiva. Svaki dan potrebno je pobediti sebe. Ta potreba je spisateljski lakmus i ne može se uporediti ni sa jednom nagradom.    

Kada se pisac krije iza pseudonima šta time poručuje čitaocu?

Tajna uspešnog zavođenja, što pisanje svakako jeste, krije su u neotkrivenom. Uvek mora da postoji doza tajanstvenosti koja će golicati maštu čitalaca. Pseudonimi su dobar način da pisac napravi otklon u odnosu na publiku. Da ih skrene sa očekivanog puta, ako je već poznat u određenom književnom žanru ili formi. Ako želi da pokuša nešto novo, a nije siguran da li će biti uspešan u tome. Ponekad samo hoće da ga svi ostave na miru. Ili je to marketinški trik. Otkrivanje identiteta jednako je uzbudljivo kao i čitanje knjige, pogotovu u savremenom svetu kada je skoro nemoguće sakriti bilo šta. 

Više si knjigoljubački, kolekcionarski ili bibliotekarski tip

Knjige obožavam, ali sam vremenom shvatio, doduše na teži način, da stan nije biblioteka. Pošto težim da na svim nivoima pojednostavim život, posedovanje velikog broja knjiga kod kuće zahteva dodatno vreme i napor koji bih mogao da utrošim na pametniji način, pišući. Okružen sam samo onim knjigama od kojih mi, kada ih uzmem u ruke, pročitam deo, ili ih tek okrznem pogledom, duša zatreperi. Lokalnu biblioteku ionako smatram proširenom dnevnom sobom jer se u njoj nalaze knjige koje sam poklonio, tako da sam zapravo sva tri tipa u jednom.

Čitaš li samo na jeziku koji znaš od rođenja ili bude izleta u stranu literaturu?

Domaće pisce (u širem smislu) čitam na SHBCG jeziku. U delima autora sa engleskog govornog područja uživam na engleskom, a za jezike koje ne govorim trudim se da nađem dobar prevod. Pošto se to, što se savremene književnosti tiče, retko prevodi na srpski, onda posežem za engleskim.   

„Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“ jesu romani različitih žanrova, ali napisani u istom ležerno beogradskom stilu. Ko je više glavni junak, Beograd ili likovi?

„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradskim kafićima. „Beogradska knjiga mrtvih“ zamišljena je kao kriminalistički roman u kojem je glavni junak beogradska mumija. Meni je bilo zanimljivo da pišem knjige koje su potpuno različite jer smatram da jedino tako, kada se izmestim van zone udobnosti, mogu da kažem nešto drugačije i na nov način. Beograd je tu kao eksterijer, ali i metafora savremenog života. Moji junaci žive u njemu. U romanu koji upravo pišem Beograd neće biti mesto dešavanja. Opet, promena.

28/02/2016

Rubrika u “Danas”-u

Gledam, čitam, slušam

Gledam: U poslednje vreme gledam serije. Imaju bolju priču. Posebna poslastica su mi one distopijske tematike jer scenaristička mašta tu dostiže puni potencijal. Trenutno gledam britansku seriju Ljudi/Humans o androidima koji su nezamenljiva pomoć u svakom domaćinstvu. Ipak, nekima od njih je ugrađen program za razvijanje osećanja.

Čitam: Nedavno sam otkrio turskog pisca Marija Levija. Čitam njegov roman Gde ste bili kada je padao mrak? melanholičnu povest o susretu grupe prijatelja posle godina neviđanja. Naravno, Istanbul je ovde jedan od junaka sa svim opojnim mirisima, ljudima, vrevom, trgovinama, džamijama, skrivenim pričama u svakom sokaku.

Slušam: Novi album Florence and the Machine – How Big, How Blue, How Beautiful . Uvek drugačija i sve bolja kombinacija muzike i stihova prodrma učmale zimske dane.

15/02/2016

Intervju za magazin”Helly Cherry”

Alternativna scena je uvek bila zanimljivija

 Koja je prva knjiga koju pamtiš, i šta je uticalo na tebe da počneš da pišeš?

Prva knjiga koje se sećam bile su Ilustrovane bajke. Njih su mi čitali. Kada za ulogu čitača nije bilo nikog na raspolaganju otvarao bih knjigu i zabavljao se praveći sopstvenu priču. Kombinovao sam ono što sam zapamtio sa slikama ispod teksta. To je bio začetak mog spisateljskog poriva. Posle toga sam uleteo u period pustolovinih romana gde je neprikosnoven bio Tom Sojer, mada sam lično više voleo Haklberi Fina. Počeo sam da pišem jer više nisam mogao da gomilam priče u sebi. Bilo mi je žao da propadnu, nestanu u zaboravu, a da nisu dobile priliku da se javno pokažu. Ne možeš ubiti tu potrebu u sebi, koliko god se trudio.

Po profesiji si oralni hirurg. Kako ljudi generalno reaguju kada čuju da si i pisac jer stomatologija i književnost nemaju previše dodirnih tačaka. Priznaćeš, deluje nespojivo. Bar na prvi pogled.

Siguran sam da spolja to deluje nespojivo. Insajderski, sve se savršeno uklapa. Studirajući stomatologiju, stekao sam široko znanje o tajnama ljudskog postojanja kako na fizičkom, tako i na psihičkom nivou. To mi je pomoglo da se uzemljim onda kada bih se prepuštao pisanju. Književnost je odmor od oralne hirurgije i obratno. Takođe su i međusobna podrška. Zajedničko im je to što mi je stil pisanja hirurški – jasan, precizan, bez mnogo objašnjavanja.

Povod za ovaj naš razgovor je tvoj drugi roman “Beogradska knjiga mrtvih”. Iako nije prošlo puno vremena, zahvaljujući aktivnoj promotivnoj kampanji uspeo si da dopreš što do stručne javnosti, što do čitalaca. Na kakav je prijem knjiga naišla kod jednih i kod drugih. Kakvi su generalno utisci, komentari i reakcije?

„Beogradska knjiga mrtvih“ se odvojila od mene i započela samostalni život krajem 2015 godine. Najavljen je kao besmtrna knjiga među beogradskim krimićima. Meni je jako uzbudljivo da sa strane posmatram kako se snalazi u svetu. Koliko čitalaca, toliko i mišljenja. Važno je da knjiga kruži i da se za nju čuje. Reakcije su pozitivne. Imao sam do sada i tri sjajna prikaza koja mi mnogo znače jer ukazuju na to da su ih pisali jako pažjivi čitaoci. Sigurno neko negde ima i negativan komentar, ali ne može se svima ugoditi. Saslušaću ga samo ako je dobronameran i argumentovan, a ne čisto hejterski.  

Koliko dugo je nastajao ovaj roman? Kako je rastao i razvijao se od njegovih početaka?

S prekidima, nekih pet godina. Konačna verzija bila je četvrta ruka rukopisa. Trebalo mi je vremena da na pravi način proučim i sebi predstavim okruženje u kojem će se radnja odvijati. Egipat u Ptolomejskom periodu, Srbija početak dvadesetog veka pa sve do danas. Mnogo pojedinosti o proučavanjima beogradske mumije. Ući pod Nesminovu mumifikovanu kožu i pokušati rekonstrukciju onoga što bi moglo da bude njegova reakcija na okolnosti u kojima se našao. Za tako nešto ne postoji priručnik. Ali njegova priča, kako je staroegipatski sveštenik nakon smrti sahranjen u Egiptu da bi posle, voljom i upornošću jednog Srbina bio dopremljen u Beograd, bila je toliko uzbudljiva da je pokrenula lavinu stvaralačkih tokova. Sve u svemu, dug i zanimljiv put.

Roman „Kolaž za dvoje“ objavio si 2010. Koliko si se ti promenio, a koliko tvoje pisanje od tada? Kako gledaš na tu knjigu iz današnjeg ugla, koliko bi ona bila drugačija danas i može li se uopšte porediti tvoj rad na ove tvoje dve knjige?

„Kolaž za dvoje“ nastao je za dva meseca. Jednostavno se izlio iz mene. Mladi čovek koji nakon nedavnog raskida veze pokušava sebi da objasni zbog čega se to dogodilo. Preispitivanje se dešava u ambijentu beogradskih kafića. Dovoljno autobiografski da nema prepreke u pisanju. Sve i da hoću ne bih mogao ništa da menjam jer kao celina priča i zaplet sjajno funkcionišu. Čitaoci vole tu knjigu zato što na nepretenciozan način govori o ljubavi. Moje pisanje nije suštinski drugačije. Razlikuje ga samo veće samopouzdanje, reka napisanog iza mene kao i mnogobrojne knjige pročitane od tada koje su mi menjale opažanje sveta. „Beogradska knjiga mrtvih“ je planski pripremana. Pisao sam sinopsis radnje i naravno na kraju ga izmeniou potpunosti. Baratao sam hrpom podataka koje je trebalo proveriti. Delove sebe vešto sam rasuo među likovima. Potpuno drugačije iskustvo.   

Koje kriterijume po tebi treba da ispuni dobar roman ili književno delo?

Priča mora da vas zgrabi bez obzira na temu, zaplet, stil ili žanr. Priča je sve. Kroz nju se saopštavaju istine, pruža podrška, pronalazi smisao. Ako toga nema, izgubićete čitaoca. Neće dobiti ono što je mislio da će pronaći u vašoj knjizi. Likovi moraju da budu uverljivi. Nesavršeni, ali da jasno vidljivi pred vašim očima dok prelazite redove napisanog. Da vas bockaju, nerviraju, teraju da saosećate ili se poistovetite s njima, da na trenutak poželite da ih prodrmate za revere. I obavezno katarza. Ne ubijanje vremena. Po tome se umetnost razlikuje od zabave.  

Oba tvoja romana izdali su mali izdavači. Jasno je da je danas teško naći velikog-mejnstrim koji bi stao iza mladog pisca. Da li si pokušavao da dođeš do ovih izdavača i na šta si nailazio?

Izdavaštvo je skupa zanimacija. Ekonomski posmatrano, ima toliko nesigurnih varijabli da je pravo čudo kako se objavi bilo šta što nije apsolutna sigurica za zaradu. Niko ne voli da bude na gubitku. U tom smislu razumem izdavače svih veličina. Čak i one koji knjige posmatraju isključivo kao proizvod. Pokušavao sam da doprem do raznih. Ono što nikako ne mogu da razumem je nepostojanje komunikacije i osnovne pristojnosti da se odgovori na poslati mejl. Potrebna su poznanstva, preporuke ili potpuno pomračena svest da bi neko uopšte pogledao sinopsis, a kamoli rukopis. Onda jedino preostaje gerilska borba. Izdavači kojima to nije jedino zanimanje. I mnogo strpljenja, truda i na kraju zadovoljstva kada knjiga izađe.

Imao sam prilike da sretnem ljude koji su svoja dela izdavali totalno andergraund i gerilski, bez cipovanja isl. Koje su prednosti i mane velikih i malih izdavača/samizdata?

Ne bih preporučio da se bude baš potpuno van glavnog puta objavljivanja knjige. Jednostavno nije praktično. Taj čuveni ISBN broj koji se dobija u Narodnoj biblioteci može mnogo da pomogne vidljivosti izdanja. To je ulaznica za prodaju knjiga u knjižarama, na kioscima i učestvovanje u godišnjem otkupu za biblioteke, koliko god on bio simboličan. Kod velikih izdavača vaša knjiga će biti samo jedna od mnogih koje su izašle te nedelje. S druge strane, biće prisutna u svim njihovih knjižarama. Mali izdavači obično štede na svemu, pa knjiga često nije dovoljno reprezentativna. Ni u jednom slučaju niko se neće pobrinuti o reklami, tako da za to opet morate sami da se postarate. Skoro svi izdavači će objaviti vašu knjigu ako se ponudite da to sami finansirate. Osim ako ono što ste napisali ne nudite pogrešnim ljudima kao npr. priručnik za pčelarstvo izdavaču dečijih knjiga. Hoću da kažem, najbitnije je da knjiga bude objavljena.   

Iz dosadašnjeg iskustva, šta bi preporučio mladim piscima? Da li je moguće delovati nezavisno a opet biti dostupan čitaocima?

Cilj svakog pisca, bez obzira na dužinu staža, je da bude čitan. Kroz pisanje izlažete ono što ste stvorili i u šta ste utkali sebe, sudu okoline. Potajno se nadate da ćete biti prihvaćeni i da će se ljudima dopasti ono što ste uradli. To vam daje potvrdu da postojite, da ste u redu, da nećete biti zaboravljeni. Tako je sa svim umetnicima. U tom smislu mladima preporučujem da slede sebe i svoju intuiciju. Da ne pišu hermetično štivo koje ni njima samima neće biti razumljivo. To neka ostave novofilozofima željnim te vrste mentalne gimnastike. Umeće je na jednostavan način govoriti o velikim i važnim pojavama. I pronaći neki nov, poseban način da se to iskaže. Takođe, da se naoružaju upornošću.  

Kako bi opisao stanje u umetnosti i kulturi kod nas generalno?

Zvanično, kultura i umetnost nisu zanimljivi jer od njih nema neposredne koristi. Nemaju ni opipljivu svrhu. Takođe, barataju emocijama, a one su znak slabosti za razliku od fizičke spremnosti na sportskom polju. Želimo da se brendiramo kao jaki. Novac se ne ulaže ni u sport. To su činjenice koje treba prihvatiti i više se ne baviti njima nego krenuti u pronalaženje drugačijih rešenja. Alternativna scena je uvek bila zanimljivija i pokretala nove ideje. Potrebna nam je tiha pank pobuna, tako nešto niko ne očekuje. 

U Srbiji postoji jedan zanimljiv fenomen. Sa jedne strane čini se da ljudi danas neuporedivo manje čitaju, a sa druge, sajmovi knjiga su puni, izdavača nikada više nije bilo, a ni broj izdatih knjiga nije zanemariv? Kako vidiš današnju čitalačku scenu? Da li se u Srbiji (dovoljno) čita?

Uvek isti procenat ljudi u nekom društvu čita. I to se ne menja zbog ubrzanja života, ne znam kakvih svetskih pošasti ili nadmoćnosti drugih medija. Kome je to važno, naći će načina. Bitno je da knjige budu dostupne. Članarina u bibliotekama trebalo bi da bude besplatna. S druge strane ne možete nikoga primoravati da sedne i čita zato što je to neko rekao da valja. Svako bira svoj put i način na koji će provesti život. Sajam knjiga je postao skupi vašar kome još samo stara slava pomaže da opstane. Uvek se nekako uvuče onaj roštiljski dim u kupljene knjige. A ni pljeskavice nisu kao što su nekad bile, pune su soje. Sve je postalo brza hrana za brzu konzumaciju. Što se čitanja tiče, po mom mišljenju čitanja nikad nije dosta. 

Pretpostavljam da, kao autor koji je duži niz godina prisutan na domaćoj sceni, pratiš rad svojih kolega. Da li bi izdvojio nekog autora?

Naravno, zanima me da pročitam kojim se temama bave domaći pisci. Čini mi se da su Dana Todorović i Vladimir Tabašević provetrili pomalo zagušljive hodnike savremene srpske književnosti.

Iako je promocija aktuelnog romana u jeku, siguran sam da već nešto spremaš. Šta možemo očekivati od tebe u narednom periodu, da li je to neki novi roman, priča ili možda nešto treće?

Ono čemu se ozbiljnije vraćam, čim se malo slegne gužva oko promocije, je zbirka priča koja će biti međusobno povezana i funkcionisaće kao roman. Tema je preispitivanje pojma vremena.

Puno ti hvala na ovom razgovoru Aleksandre. Ostavljam ti priliku da na kraju pomenemo nešto što smo propustili a smatraš važnim…

Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo. Perite zube ujutru i uveče po dva minuta, čitajte knjige stalno, a zvona i praporce ostavite onima koji nemaju ništa drugo.

25/12/2016

http://www.hellycherry.com/2016/03/aleksandar-petrovic.html

Intervju za “Insp”

Prošlo je tačno godinu dana otkada je objavljen moj drugi roman Beogradska knjiga mrtvih. U međuvremenu, izdogađalo se svašta. Knjiga se hrabro otisnula u samostalan život i ubrzo stekla naklonost čitalaca koji su je proglasili besmrtnom knjigom među beogradskim krimićima.

Njen put posmatrao sam iz prikrajka i pomagao joj koliko sam mogao. Moje je bilo da je napišem, a njeno da ostavi utisak. Odlučan u gerilskom pristupu književnosti, i ovoga puta kucao sam na sva nezainteresovanošću blindirana vrata, i vukao za rukav svakog ko je želeo da me sasluša. Lično, to nikada ne bih uradio, ali ako verujete u ono što ste napisali ništa vam neće biti teško.

Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi, s nekima od njih se i sprijateljio. Pustolovina i dalje traje. Dovela me je do toga da ću uskoro održati prvu radionicu pisanja kriminalističkog romana, u kojoj ću preneti iskustva onima na početku staze. Magija dobre priče koja povezuje ljude i dalje me svakodnevno iznenađuje i oduševljava.    

A sve je počelo slučajno, čitanjem članka u novinama. Beogradska mumija se usled nedostatka sredstava raspadala. Mumija? U Beogradu? Pritom je čuvala do tada neviđeni primerak Egipatske knjige mrtvih. Pred sobom sam imao savršeno postavljenu scenu, trebalo je samo da domaštam priču. Posle pet godina konačno sam je dovršio, ali svaki trenutak te dugotrajne odiseje bio je dragocen. Viši inspektor Radić, beogradska mumija Nesmin i ostali likovi konačno su mogli da se pojave pred publikom.

Da li je egipatska knjiga mrtvih prvi priručnik samopomoći? Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Aleksandar Petrović nam otkriva priču započetu pre 2500 godina na obali Nila, koja će se razrešiti u Beogradu za svega nekoliko dana na ušću Save i Dunava.

Kriminalistički romani se kod nas često nepravedno svrstavaju u laku literaturu. Oni koji umeju da čitaju između redova, uživaće u britkom seciranju društvenih pojava, zapitani zašto zločin toliko opčinjava savremenu civilizaciju. Ili će se jednostavno dobro zabaviti, prepušteni živim slikama u glavi, a ne onim fotošopiranim, s Mreže. To je jedan od načina borbe za maštu, jedinom preostalom utočištu nepomirenih sa sudbinom. 

20/12/2016

http://www.insp.rs/2016/12/aleksandar-petrovic-beogradska-knjiga.html

Intervju za “iSerbia”

 Slušajte intuiciju!

Stomatolog i pisac… Verujem da si više puta upoznao ljude koje interesuje ova, priznaćeš, neobična povezanost. U čemu pronalazite sličnost između ta dva zanimanja i kada se pojavio poriv za pisanjem? Ovo pitanje je bitno, jer pisanje za Vas odavno ne predstavlja samo hobi…

Meni je ova dihotomija sasvim normalna jer objedinjuje dve strane moje ličnosti. Kada se suviše prepustim maštanju, a misli i ideje krenu da naviru, tu je racionalni Aleksandar koji će ih sve organizovati i dovesti u red. Ako sam suviše napet nakon iscrpljujućeg dana u hiruškoj sali, skrenem misli razmišljanjima o zapletu na kojem radim. I tako se krajnosti međusobno dopunjuju. Takođe, hiruške principe koristim u pisanju, te je moj stil kratak, jasan, precizan. Poriv za pisanjem oduvek je bio prisutan, samo je bilo potrebno skupiti hrabrost i prepoznati pravi trenutak kada se upustiti u spisateljsku pustolovinu. Čovek bi trebalo da sluša intuiciju. Što pre to uradi biće mu lakše u životu. U suprotnom, upropastiće ga. Ovo je poruka svima onima koji misle da pisanje ostave po strani dok se ne steknu uslovi za to. Uslovi nikada neće biti savršeni tako da – samo napred.

Ako nešto ne znam, izmislim pa zapišemZašto je bitno da provučete imaginaciju kroz realnost (sa proverenim činjenicama)?

Živimo u doba prezasićenosti informacijama. Dostupne su nam čim uključimo računar. Koliko su zapravo tačne? Pisalo se o proizvoljnosti podataka na Vikipediji i sličnim sajtovima. Meni je onda zabavno da razmišljam o nekoj nepoznatoj temi i bildujem maštu. Naravno, uvek na kraju proverim verodostojnost. Često iz takve mentalne gimnastike nastaju osnovi zapleta i potke za priče ili roman. Realnost ionako nije samo jedna.

Za Vas su umetnost i kultura važni i ti svojim pisanjem vidno to i dokazuješ. Da li ste nekad posumnjali u taj deo sebe i u predanost tom segmentu koji, neki kažu, doživljava svoj najveći i najjači nivo degradacije?

Da se vratim na onu dihotomiju s početka. Svakom čoveku je neophodno da bude uravnotežen kako bi bio srećan. Smatram da ljudi koji se bave intelektualnim radom moraju da nauče kako se koriste ruke, da se ne bi suviše otuđili u misaonoj sferi. Isto tako zanatlije i ostali čiji je rad više fizički, trebalo bi da uživaju u blagodetima koje im pružaju kultura i umetnost. Naravno, ništa to ne ide na silu. Ali zjap se oseća na obe strane ako ne postoji ovaj balans. Lično, nikada nisam posumnjao, deo mene koji je posvećen pisanju daje mi smisao. A  neće ni ići u penziju.   

Da li ste razmišljali o tome koje bi moglo da bude Vaše treće zanimanje – naravno, ukoliko biste se odlučili za to?

Moj izazov i jeste u tome što me zanima mnogo toga. Ono što bih nekako voleo, a u budućnosti ću se truditi da to i uradim, je škola kreativnog pisanja koja će imati malo drugačiji pristup od uobičajenog. Takođe, zanima me pravljenje kolaža s tekstualnim porukama, kao neko primenjeno pisanje, a voleo bih da se okušam u puštanju muzike. Sad kada sam javno sve ovo izrekao, moraću da se potrudim da sve ovo i ostvarim.

Rekli ste da je apsolutna sloboda danas nemoguća i da to, prosto, moramo da prihvatimo. Koliko je ova tvrdnja za Vas, kao umetnika, poražavajuća, koliko prednost, a koliko, možda, opasnost?

Verujem, i kao lekar i kao pisac, da je važno znati istinu (ili barem neku njenu verziju jer ni apsolutna istina ne postoji) kako bismo mogli da se prilagodimo i borimo za ono što nam je važno. Ako se pozabavimo temom slobode, videćemo da ne postoji način, osim da kao Robinzoni osvanemo na nekom pustom ostvru, na koji bismo mogli da u potpunosti živimo kako bismo želeli. Svet je u svakom pogledu postao previše umrežen. Ako to znamo, onda možemo da gradimo život sa onim što nam je na raspolaganju. Da se pozabavimo trenucima unutrašnje slobode, koja jeste apsolutna i povezuje nas s nečim što nas nadilazi kao jedinke. Onda svako može da odabere šta to za njega konkretno znači i tako se približi smislu.  

Trenutno je aktuelna Vaša „Beogradska knjiga mrtvih“. Može da se pronađe u knjižarama, a u javnosti je već uveliko prihvaćena. Zašto su za ovaj deo Vaše, biću slobodna da kažem, “realne imaginacije”, bitni termini samopomoć, čežnja i vanvremensko u prostoru?

„Beogradska knjiga mrtvih“ se početkom godine odvojila od mene i živi samostalno. Čujem od raznih ljudi da je dobro prihvaćena i da se lepo snalazi. Drago mi je zbog toga. Dok sam je pisao i proučavao Egipatsku knjigu mrtvih, koja je vrlo važan deo priče, razmišljao sam čemu bi bila slična u današnjem vremenu. Iako ima religijski kontekst i nudi uputstva i magične reči kako da prevazićete prepreke u zagrobnom životu, podsetila me je na mnogobrojne priručnike samopomoći koji stalno vrte iste savete sumnjivog učinka. Samopomoć dolazi iznutra, nikako spolja. Ako zapnete s nadahnućem u bilo kojoj umetnosti, čežnja je uvek zahvalna tema. Nikada se do kraja ne može objasniti, a stalno je prisutna. U „Beogradskoj knjizi mrtvih“ pitam se da li ona prestaje i posle smrti. Vanvremensko je najbliže onoj istini o kojoj smo pričali, i mene u životu jako zanima da saznam šta sve može da se svrsta u tu kategoriju. Dok pišem, zabavno mi je da do zapitanosti o vanvremenskom dođem preko naizgled običnih situacija, dijaloga, zapleta.

19/3/2016

https://www.iserbia.rs/oni-inspirisu/aleksandar-petrovic-slusajte-intuiciju-3819

Intervju za “Bookvar”

Strah od smrti je večan

Nedavno je iz štampe izašla druga knjiga mladog autora Aleksandra Petrovića. U pitanju je roman “Beogradska knjiga mrtvih”. Autor je odlučio da se na interesantan način pozabavi, više od dve hiljade godina starim, mumifikovanim ostacima egipatskog sveštenika Nesmina koga je Narodnom muzeju poklonio Hadži Pavle Riđički davne 1888. godine.

Kako ste se pored poplave knjiga o zaljubljenim tinejdžerima vukodlacima, vampirima i vilovnjacima odlučili da pišete o mumijama?

Da budem iskren, nisam ljubitelj epske fantastike u nastavcima. Prećutno se mimoilazim sa sagama o sumraku, vampirskim dnevnicima i igrama prestola. S druge strane volim mitove i legende, bajke i fantastične kosmose Poa, Kafke, Pavića, Atvudove, Krištofove, Saramaga, Murakamija, Borhesa i Živkovića. Način na koji oni oživljavaju te svetove izazvao je i u meni želju da se okušam u nečemu sličnom. A mumija o kojoj sam želeo da pišem bila je baš posebna, naša – beogradska. Priča o njoj krila je u sebi širok dijapazon značenja o kojima sam želeo da pišem, a koja me već nekoliko godina kopkaju, otkada sam saznao da naša prestonica skriva mumiju koja se raspada.

Da li je Beogradska mumija posle više od 120 godina među nama postala fragment srpske ili je ostala  deo egipatske istorije i nasleđa?

To je zanimljivo pitanje na koje sam u romanu „Beogradska knjiga mrtvih“ pokušao da odgovorim. Pre sto dvadeset osam godina, vrlo zanimljiv gospodin, Hadži Pavle Riđički, rodom iz Mokrina, plemić i dobrotvor, doneo je sa putovanja po Egiptu sarkofag sa mumijom u Beograd. Taj podatak mi je bio zanimljiv kao neki početak priče. Sve ono što je bilo pre te prelomne tačke pripadalo je Egiptu, sve posle toga Srbiji. Svojevrsna posthumna emigracija učinila mi se kao neka vrsta neobične kontrateže svemu onome što nas trenutno okružuje. Naš odnos prema tom tajanstvenom artefaktu, prvi put viđenom u Srbiji, varirao je od prvobitnog oduševljenja do potpunog zapostavljanja koje je trajalo više od jednog veka, što dosta govori o nama. Ne znam kakvu bi istoriju ova mumija imala da je ostala u Egiptu, možda bi bila samo jedna od mnoštva bezimenih koje se nude na crnom tržištu bogatim kupcima. Ovako, uplela je sudbinu s našom pa kako joj bude. U svakom slučaju ovde je jedinstvena.      

Koliko autora Beogradske knjige mrtvih interesuje ezoterija?

Fenomenološki, ezoterija me zanima u domenu drugačijeg viđenja sveta, različitih promišljanja i sagledavanja stvarnosti. Nisam se bavio proučavanjem tajnih formula, obreda ili magijskih postupaka. Više me interesuje odakle potiče ljudska sposobnost da tako izmašta sve ono što ne ume da objasni. To me je podsetilo na književnost. U tom smislu, knjiga mrtvih je posebno zanimljiva jer nudi konkretne načine kako da posle smrti uspešno savladate sve prepreke koje vas očekuju i sebi obezbedite udoban zagrobni život. Bilo je uzbudljivo proučavati kolektivno nesvesno starih Misiraca. Osim drugačijeg pogleda savremenog čoveka na smrt, strah od nje ostao je isti.

Tokom čitanja knjige na trenutke sam imao utisak kao da čitam neku epizodu Dampira ili Dilana Doga. Da li je to slučajnost ili su možda ovi stripovi uticali na Vaš rad? Da li čitate stripove?

Odlično ste primetili tu stripovsku atmosferu koja nije nimalo slučajna. Dampira, nažalost nisam čitao, ali Marti Misterija – detektiv nemogućeg – bio je junak mog detinjstva. Jako sam želeo da budem kao on i siguran sam da je to ostalo zabeleženo negde u podsvesti. Posle je došao i Dilan Dog koji je više naginjao elementima horora, ali sam i njega voleo da čitam. Naravno, kao i čitavu plejadu likova: crnohumorni Alan Ford, uglađeni mađioničar Mandrak, buntovni Mister No, mačkasta Modesti Blejz, šmekerski Rip Kirbi, džangrizavi Baja Patak i pustolovni Srebrni letač. Nedavno sam u Briselu posetio Muzej stripa i najviše se zadržao kod dela u kojem su objašnjavali različite načine pisanja scenarija za strip, što mi se učinilo jako zanimljivim. Voleo bih da se u budućnosti okušam i u tome.     

Vaš prethodni roman bila je ljubavna priča, sada je u pitanju neka vrsta krimića sa fantastičnim elementima. Kako birate teme za pisanje? Šta planirate sledeće? Ljubavni slučaj prvog srpskog vampira Save Savanovića, možda?

Savanović je za književnost izuzetno zahvalan lik, ali potrebno ga je postaviti u drugačiji kontekst kako bi ta priča dobro funkcionisala. Ako mi nešto neobično padne na pamet, što da ne? Volim slovensku mitologiju i mislim da će se o njoj tek pričati kroz različite motive i knjige jer je nedovoljno istražena. Nedavno sam napisao priču koja se dotiče teme vlaške magije. To je  čitav svet za sebe, kao da ste na poslužavniku dobili pregršt materijala za razmišljanje. Moj prvi roman „Kolaž za dvoje“ jeste bio ljubavna priča čija se radnja dešavala po beogradskim kafićima, kako su i poglavlja bila koncipirana. „Beogradska knjiga mrtvih“ jeste krimić sa fantastičnim elementima i govori o smrti, ali i tu se krije ljubavna priča, doduše neobična, ali ipak je tu. Ljubav i smrt su dve osnovne teme književnosti tako da se na kraju, kao i u životu sve svodi na njih. Sve što mi prođe kroz glavu, što pročitam, vidim ili čujem može da bude tema za pisanje. One koje ostanu zapamćene, koje me prate i zapitkuju kada ću se pozabaviti njima su one o kojima pišem.  

Zašto ste se odlučili na karijeru pisca, a ne, na primer, slavnog tenisera?

U pravom životu sam oralni hirurg, a u onom izmaštanom, pisac. Prvo je zanimanje, a drugo vokacija. Naizgled to su dve dijametralno suprotne sfere, ali meni je taj spoj sasvim prirodan. Moj stil pisanja je hirurški: precizan, bez suvišnih pojedinosti, pravo u srž. S druge strane, pošto kod nas niko ne živi isključivo od pisanja, finansijska sigurnost mi dozvoljava da pišem ono što želim i ne pravim kompromise niti podilazim vladajućim trendovima.

Biti pisac deluje veoma lako. Sedite u udobnoj stolici u toploj sobi i pišete. Da li je to, na osnovu Vašeg iskustva, zaista tako ili se iza svega krije neka malo drugačija istina?

Spoljašnje okolnosti svačijeg spisateljskog iskustva su šarenolike: neko je u toploj sobi, neko u kafiću, motelu, na plaži ili u metrou. Ali nema tu mistifikacije, ako uživate dok pišete, čak i kada se mučite, ne ide vam i hoćete sve što ste napisali da bacite u đubre, vi ste ipak pisac. Sve ostalo što dolazi posle su tehnikalije.

Šta bi ste poručili mladim ljudima koji žele da se bave pisanjem?

Kratko i jasno: da mnogo čitaju i mnogo pišu, ne odustaju nikada, ali i da imaju neko zanimanje od kojeg će moći da žive.

U Vašoj biografiji piše kako putujete po svetu i književnosti. Koja su Vaša omiljena mesta koja ste do sada posetili i pročitali?

Uspomene sa putovanja me mesecima drže u oblacima i pomažu da se lakše suočavam sa životom. Svako mesto koje posetim ostavlja u meni poseban trag. U Londonu se osećam kao kod kuće i volim to pulsiranje energije i osećaj da ste u epicentru dešavanja, ali baš zbog toga ne bih živeo u njemu. Grad po mojoj meri je Beč. Omiljeni su mi i mali gradovi bogati zanimljivim pričama kao što je Vinčester, u čijoj katedrali se čuva okrugli sto kralja Artura i u kojem je umrla Džejn Ostin. Briž je gradić u kojem imate utisak da ste, dok šetate njime, glavni junaci neke bajke. Krivi Vir u podnožju Rtnja je nestvarno mesto koje vam obnavlja gradom istrošene baterije. Često mi je potrebno neko vreme da razlučim da li neka misao pripada likovima knjige koju sam pročitao ili je deo mog sećanja. To mi se dešavalo sa Dorijanom Grejom, Gregorom Samsom, Mersoom, Danijelom Leverkinom. S druge strane, nije ni bitno, kada se iskustva putovanja po svetu i književnosti pomešaju i žele da pobegnu na belinu monitora počinje pisanje.   

Koji je Vaš omiljeni književni citat?

Omiljeni citati se vremenom menjaju, trenutno je to Bukovski: Moramo uneti
sopstveno svetlo u
mrak.
Niko to neće 
učiniti 
umesto nas. 

06/02/2016

Aleksandar Petrović: Strah od smrti je večan

Intervju za “Cosmopolitan”

Zbog čega bi trebalo da pročitamo “Beogradsku knjigu mrtvih“?

Zato što je to besmrtna knjiga među beogradskim krimićima. Zato što povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana. Zato što otkriva da li je egipatska knjiga mrtvih prvi priručnik samopomoći i kako da se pripremimo za poslednji prelazak. Zato što se brzo čita, a dugo promišlja.

Koje čežnje želite da ostvarite (u odnosu na priču u knjizi)?

Čežnje su pokretači priče kako u književnosti, tako i u životu. Uvek je neophodno imati neku neostvarenu koja će nas usmeravati. One koje su meni stalno pred očima tiču se visina koje mogu da dostignem dok pišem. 

Omiljene tri knjige koje preporučujete?

U trenutnoj životnoj fazi to su: Saramagovo Slepilo – otvara oči; Vajldova Slika Dorijana Greja – skicira dušu; Kafkine Pripovetke – pomeraju granicu između stvarnosti i mašte. 

Koja mesta u Beogradu bi trebalo posetiti ovog meseca (u aprilu)?

April u Beogradu poslednjih godina je obeležen sjajnim Festivalom igre koji nam pokazuje da savremeni ples nije bauk. Zanimljivo mesto preko dana može biti Košnica, mesto za rad i učenje. Uveče možete obići novi klupski kvart kod BIP-a u Cetinjskoj ulici. Zaokret, Polet, a uskoro i Elektropionir. Pogledati Vlažnost u nekom od preostalih bioskopa. A glavna preporuka je da ugasite telefone i posećujete prijatelje.

Da li je istina da su devojke u Beogradu najlepše u proleće? (Preformulisaću pitanje u Kada su devojke u gradu najlepše)?

Veza između godišnjih doba i lepote devojaka isključivo je u količini odeće koju nose. U vreme kada je golotinja zamenila nagost, ističu se one koje su uspele da pronađu pravu meru. Najprivlačnije su kada umeju da nagoveste tajanstvenost kojom plene. Najlepše su kada su dovoljno svoje, pa požele da budu naše. A procvetala trešnja u dvorištu neke krivudave beogradske ulice može samo da doprinese ugođaju kada držanje za ruke prestaje da bude blam.     

Muzika koja vam podigne raspoloženje?

Ako sam blago neraspoložen – loše vreme, gužva, nizak pritisak – Dejvid Geta. Malo dublje bedake odlično neutrališe muzika iz crtaća – Under the sea mi je omiljena. Za podizanje iz egzistencijalne krize opus Ejmi Vajnhaus i Šade jer klin se klinom izbija.

03/04/2016

Intervju za “Priče s dušom”Pitanja za Aleksandra Petrovića

Kada je nastajala nova knjiga i koliko dugo ste je pisali? Da li je reč o fikciji ili ste koristili i činjenice i istraživački rad?

„Beogradsku knjiga mrtvih“ pisao sam proteklih pet godina. Četiri puta sam prepravljao rukopis dok nisam bio potpuno zadovoljan napisanim. Trebalo mi je dosta vremena i da proučim materijal o beogradskoj mumiji i uronim u staroegiptaski svet, običaje i obrede sahranjivanja. Ništa manje nije bilo zanimljivo ni samo njeno putešestvije od Egipta do Srbije kao i način na koji su se nadležni odnosili prema ovako značajnom artefaktu. Koristio sam činjenice, ali sam ih i domaštavao kada je to bilo neophodno za priču. 

Zbog čega je prošlo pet godina između objave vaše prethodne i nove knjige? Kako ste došli na ideju da napišete roman umesto priča, kao prethodni put?

Kada završite knjigu potrebno je vreme da mentalno izađete iz nje. Sve što pišete posle toga nesvesno vuče ka onome što ste već rekli i na kraju ste zbunjeni i ne znate kuda dalje. Zato priča mora da sazri. Za „Beogradsku knjigu mrtvih“ morao sam i da istražujem tako da mi je to došlo kao dobar prelaz. I prethodna knjiga „Kolaž za dvoje“ je roman u nekom širem smislu. Priče su povezane i zajedno čine celinu. Svaki put kada pišem nešto novo želim da se oprobam na drugačijem terenu. Ovaj put je to bio krimić i klasična forma romana. Ili kao što Vladimir Vujanović kaže u prikazu: Besmrtna knjiga među beogradskim krimićima. Videćemo šta će biti sledeće.

Ko je glavni junak i gde se konkretno dešava radnja?

Glavni junak je samostalni policijski inspektor Nebojša Radić iz Odeljenja za potrage. Profesorka arheologije, koja se bavila proučavanjem beogradske mumije, je nestala i on preuzima slučaj. Tokom istrage saznaje za postojanje posebnog primerka Egipatske knjige mrtvih, jedinstvenog u svetu. Radnja se odvija u Beogradu.

Da li ste rođeni u Beogradu i da li su iz tog razloga vaše knjige posvećene glavnom gradu Srbije? Šta vama predstavlja Beograd i kako u njemu najradije provodite vreme?

Verujem da je mesto rođenja važna polazna tačka za svakog od nas. Ako nastavite da na jednom mestu nižete uspomene koje čine vaš život onda je logično da ćete o njima i pisati. Ponekad je to očigledno, a često, tek u naznakama. U toj topografiji se najugodnije osećam. Vreme provodim sa prijateljima i porodicom. Volim kafiće sa dobrom atmosferom i još boljom kafom. Bilo bi divno da su manje zagušljivi, ali zato su letnje bašte najbolja varijanta. Uvek se iznenadim šarenolikom kulturnom ponudom i pored teškog stanja koje vlada u svetu umetnosti. Taj pozitivni inat čini Beograd. 

Poznajete li još nekog stomatologa – oralnog hirurga koji piše knjige?

Nije tako retka pojava da se stomatolozi pored redovnog posla u ordinaciji posvećuju raznim vidovima umetnosti. To je dobar način za neutralisanje nagomilanog stresa, ali i zadovoljavanje potrebe za stvaralačkim izražavanjem. Đorđe Miketić je kolega, oralni hirurg čiji je roman prvenac „Paradajz“ postigao značajan uspeh. Takođe, Dragan Dimitrijević, ortodont, piše priče, a njegova zbirka „Neka se završi u Torinu“ bila je hit kada je objavljena pre nekoliko godina.     

Da li vaši pacijenti znaju da ste i pisac?

Redovni, dugogodišnji, pacijenti znaju da se bavim pisanjem. Često pitaju kada će da izađe nova knjiga i pažljivi su čitaoci. Njihove opaske su mi dragocene jer me viđaju u potpuno drugačijem okruženju, pa se često iznenade onim što pročitaju.

Da li je pisanje vaš hobi ili posao, uz osnovnu profesiju? Da li je pisanje odmor od stomatologije?

Dugo mi je trebalo da pomirim ove dve oblasti mojih interesovanja. Često sam mislio kako bih bolje pisao da sam završio književnost ili dramaturgiju. Sigurno bih bio usmereniji na ono što me zanima, ali onda bih ostao uskraćen za saznanja o načinima funkcionisanja ljudskog organizma, nastanku bolesti i ostalim zanimljivim temama koje zadiru u suštinu postojanja. Razvio sam i manuelne sposobnosti za koje smatram da su neophodne kao kontrateža svakom intelektualnom i stvaralačkom radu. Takođe tu je i finansijska sigurnost koju mi stomatologija pruža i na taj način omogućava da pišem ono što želim. Oralna hirurgija je zanimanje, a pisanje je poziv.

Da li ste počeli da pišete pre nego što ste upisali studije?

Osim školskih sastava nisam pisao ništa drugo, mada sam mnogo čitao. Između ushićenog čitaoca i pisca u pokušaju tanka je granica koju sam se osmelio da pređem tek posle završetka fakulteta. 

Kada najčešće pišete, danju ili noću i u kakvoj atmosferi?

Kada pišem nešto novo i kada je neophodno iz sebe izbaciti sve što mi je u tom trenutku na pameti to radim kada padne mrak i u potpunoj tišini. Revizije, seckanje, druge i treće ruke, kada sa posebnim uživanjem izbacujem suvišan tekst mogu da radim bez obzira na doba dana. Tada slušam i muziku.

Koliko dugo radite kao stomatolog i koliko već vremena imate svoju ordinaciju?

Privatni stomatolog sam već petnaest godina, od čega poslednjih osam radim i kao specijalista oralne hirurgije. Posmatrano sa strane, to može izgledati grubo i monotono, ali baš naprotiv, potrebno je umeće, strpljenje i staloženost da bi čovek mogao da bude hirurg. Svaka operacija je nova priča. 

Da li vaši pacijenti nekad čitaju vaše knjige u čekaonici ordinacije?

Kada dođu u ordinaciju pacijenti su najčešće uplašeni i nije im do čitanja, čak ni novina. Žele da što pre završe posao i odu. Potpuno ih razumem, tako da im ne nudim pisane nego utešne reči kako bi što lakše prebrodili strah.

Ako želite da u zagradi pored vašeg imena i prezimena objavim koliko imate godina, vi mi napišite.

Slobodno napišite 42

09/03/2016



Prustov upitnik za “Anglozine”

Kako zamišljate savršenu sreću?

Savršena sreća krije se u usklađivanju nesavršenih delova. Živeti u sadašnjosti i iz svakog trenutka izvlačiti maksimum.

Koji je Vaš najveći strah?

Da će svet bespovratno iskočiti iz šina i postati neprivlačno mesto za život. Zbog toga proučavam distopije.

Koja Vas lična osobina najviše nervira?

Perfekcionizam ume da bude jako zamoran pogotovu kada znate da savršenstvo ne postoji. Zato sam trenutno na odvikavanju od istog i trudim se da ga svedem na razumnu meru.

Šta Vas najviše nervira kod drugih?

Bahatost na različitim nivoima, od međuljudskih odnosa do parkiranja. Nesigurnost ojačana samoživošću i bezobrazlukom, ubitačna kombinacija.

Sa kojom osobom možete da se poistovetite?

Jedva da uspevam da se poistovetim sa samim sobom, ali bih voleo da mogu s Martijem Misterijom.

Šta smatrate Vašom najvećom ludošću?

To što verujem književnosti.

Kako biste opisali Vaše trenutno stanje uma?

Vedro, s kratkotrajnim naoblačenjima.

Koje su vrline precenjene?

Nema precenjenih vrlina, one su uvek pravo merilo vrednosti. Drugo je pitanje koliko je imati ih praktično u savremenom svetu.

U kojim prilikama lažete?

Isključivo kako bih izbegao da povredim nekoga. Trudim se da ne izmišljam nove priče nego selektivno prikažem istinu, izbegavajući određene pojedinosti. U suprotnom preveliki je posao, treba zapamtiti sve što kažeš.

Šta Vam se ne dopada u Vašem fizičkom izgledu?

Živimo u dobu u kome je moguće izmeniti skoro sve na sebi. Pitanje je samo da li to zaista želimo i kakav će biti ishod ako to uradimo. Volim svoje nedostatke, ali ako bi baš neki morao da izaberem onda bih ispravio krivu nosnu pregradu.

Koju osobu prezirete?

Ne prezirem nikoga. Osim što je nesvrsishodno, zahteva ulaganje energije i vremena kojih u ovom ograničenom postojanju nemamo baš za bacanje. Taj mučni osečaj ionako je uvek okrenut ka unutra, čak i kada mislimo da nije.

Koju osobinu cenite kod muškarca?

Samosvesnost.

Koju osobinu cenite kod žene?

Samosvesnost.

Koje reči ili fraze koristite previše?

Pa, mislim, znači, samo, donekle, fenomenalno.

Ko ili šta je ljubav Vašeg života?

Ko postoji i zna da ima taj status u mom životu, a šta je, uvek i zauvek, književnost.

Kada i gde ste bili najsrećniji?

Pre pet godina kada sam prvi put u rukama držao svoj prvi roman.

Za kojim talentom žudite?

Zavisi od toga da li posmatram neku sliku ili gledam moderni balet. Žudim da budem vešt sa kičicom i potezima nejasnim laičkom oku naslikam novi mikrosvemir. Ništa manja nije ni želja da telom iskažem sve ono što uspevaju plesači, koreografijom nas osvešćuju i pomeraju iz učmalosti.

Da možete da promenite jednu stvar kod sebe, šta bi to bilo?

Voleo bih da se manje brinem oko svega i svačega. Osim što je jako iscrpljujuće, apsolutno nema nikakvog uticaja na konačni ishod. 

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Siguran korak na pravom putu do kojeg sam došao posle mnogo lutanja.

Da možete da birate, u kom obliku biste se vratili nakon smrti?

Opet bih se vratio u ljudskom obliku, i to kao mudrac. Mislim da je u prirodi ipak najzabavnije biti čovek, bez obzira na sve nedostatke. Ali ako bih morao da budem životinja, onda orao. Visina i tišina.

Gde biste najviše voleli da živite?

Sve je manje mesta za život koja su po meri čoveka. Gradovi koji su epicentri svetskih dešavanja grubi su prema svojim stanovnicima. S druge strane u provincijskim mestima i pored mira i predivne prirode vladaju skučeni međuljudski odnosi. Ja bih napravio neku kombinaciju ta dva, i prvo što mi pada na um je Beč.

Šta je Vaše najveće blago?

Dobar sam slušalac i umem da smirim ljude. Kada su stvari u pitanju najveće blago su beležnice u koje sam prepisivao misli iz knjiga koje sam čitao.

Šta smatrate najvećom bedom? 

Poništavanje sebe, pretvaranje i skrivanje iza tuđeg mišljenja.

Šta je Vaša omiljena zanimacija?

Sedenje u bašti kafića, ispijanje kafe i posmatranje ljudi. Roman može da se napiše od toga.

Koja Vaša osobina je najizraženija?

Preterano razmišljanje i zalažanje u dubinu čak i onda kada to nije potrebno.

Šta najviše cenite kod prijatelja

Iskrenost, podršku, doslednost i razumevanje za moje bubice. Uzvraćam istom merom. 

Ko su Vaši omiljeni pisci?

Kafka jer briše granicu između stvarnosti i fantastike, Murakami otvara nove dimenzije, Man vas uvlači u svoj svet iz kojeg se nevoljno vraćate. Od domaćih: Valjerević –u stihu ili prozi razume kako život ovde izgleda. Dubravka Ugrešić zbog slojevitog promišljanja sadašnjeg trenutka, beskrajne duhovitosti i fine ironije, Isidora Sekulić, velemajstorka jezika i nenametljive melanholije

Ko je Vaš književni heroj?

Odisej. Život mu je bio putovanje ka Ljubavi. Zanima me samo da li je Penelopi ispričao baš sve pustolovine koje je doživeo.

Sa kojom istorijskom figurom možete da se poistovetite?

Značajne istorijske ličnosti osim postupaka i dela koji su ostali za njima imaju i dobar istorijski marketing tako da je teško razlučiti kakvi su oni zaista bili. Ta istina je neophodna kako bih mogao da se s nekim poistovetim, a da pritom ne projektujem željene osobine na tu osobu. Kraće rečeno, nijednom.

Ko su Vaši heroji u stvarnom životu?

Porodica i prijatelji, kao i svi oni koji su u nepokolebljivoj potrazi za smislom.

Nabrojte Vaša omiljena imena?

Igor i Teodora

Šta najviše mrzite?

Ne mrzim ništa. Otrovna stanja uma izbegavam u širokom luku.

Za čime najviše žalite?

Žaljenje je življenje u prošlosti. Ne žalim ni za čim. Ponekad me na kratko obuzme seta što nisam ranije smogao hrabrosti da krenem putem kojim sada idem. Ipak, za sve postoji pravo vreme tako da je bolje usredsrediti se na ono što želite nego da žalite.

Kako biste voleli da umrete?

U snu. Nekako mi je logično posle svakodnevnih vežbanja tih malih smrti samo skliznemo u veliku, konačnu. I onda se probudimo.

Koja je Vaša ideja vodilja?

Moramo uneti sopstveno svetlo u mrak, niko to neće učiniti umesto nas.     Bukovski

23/04/2016

http://srpski.anglozine.com/prustov-upitnik-aleksandar-petrovic/

Intervju za “Sledeća dobra knjiga”

O knjizi Aleksandra Petrovića, Beogradska knjiga mrtvih već smo imali prilike da pišemo, a Sledeća dobra knjiga ima tu čast da sada i ugosti autora tog fenomenalnog romana. Aleksandar Petrović ima 42 godine, relativno je novo ime u domaćoj književnosti, iako mu je Beogradska knjiga mrtvih drugi po redu objavljeni roman. Po profesiji je oralni hirurg, živi i radi u Beougradu. Uvek susretljiv, vedar i prijatan, što smo iskoristili da mu postavimo par zanimljivih pitanja o njegovoj novoj knjizi, koja je inače pobudila veliko interesovanje na našem blogu.

Aleksandre, kao prvo, dobro nam došli.

Vladimire, hvala što ste me pozvali. Pre svega lep pozdrav vama i čitaocima vašeg bloga. Drago mi je da je „Beogradska knjiga mrtvih“ bila zapažena, ali to je i vaša zasluga jer ste napisali sjajan prikaz čije delove sam koristio u okviru promocije knjige.    

Vi ste po profesiji oralni hirurg. Nadamo se da ćete u toj ulozi što manje trebati našim čitaocima. To je najkompleksnija grana stomatologije koja zahteva veliku preciznost, veštinu i znanje. Oralni hirurg zvuči jednako moćno kao da za nekoga kažete da je astronaut ili nuklearni fizičar. Kako je jedan oralni hirurg postao pisac? Kako spajate svoju lekarsku profesiju sa vašim pozivom umetnika?

Kada pogledam unazad rekao bih da je pravi poredak zapravo bio kako je pisac postao oralni hirurg. Izabrao sam sigurniji put – traženo zanimanje. Pomoglo je i to što smatram da oralna hirurgija ima smisla i da pomaže ljudima (bez obzira na uvreženo mišljenje). Sve su to bila utešna objašnjenja koja su me uz sticaj okolnosti doveli do ovoga što sam danas. Ne mislim da je to ni dobro, ni loše. Jednostavno, to je moj put. U tom smislu, profesija i poziv se međusobno nadopunjuju, međusobno se bodreći i podržavajući jedno drugo.  

Beogradska knjiga mrtvih već u svom naslovu krije jasnu analogiju sa egipatskom knjigom mrtvih. Jedan od junaka vašeg romana je mumija Nesmin. Stvarna egipatska mumija koju je somborski plemić Hadži Pavle Riđički još krajem 19. veka doneo u Srbiju. Meni kao velikom ljubitelju arheologije faraonskog Egipta ovo je i samo po sebi zanimljivo. Kako je Egipat postao inspiracija za vašu knjigu?

U trenutku kada sam završio čitanje članka o zapuštenom stanju beogradske mumije koja se zbog nebrige raspada, znao sam da će mi to biti tema sledećeg romana. Nesmin je bio savršena metafora našeg odnosa prema kulturnim vrednostima. Ono od čega bi drugi napravili atrakciju, mi smo pustili da godinama propada. Da se napravi anketa po Knez Mihajlovoj, mnogi ne bi ni danas znali da na stotinjak metara od njih posle smrti boravi staroegipatski sveštenik. Kada sam definisao temu kojom želim da se bavim, zaronio sam u proučavanje zadivljujuće egipatske civilizacije. Poseban primerak Egipatske knjige mrtvih koju drži Nesmin bila je povod za moja razmišljanja o životu, smrti, zaslugama, krivici. Sve u svemu jedno jako zanimljivo putovanje. Uživao sam dok sam pisao roman, a to je za pisca najvažnije.

Egipatska mumija Nesmin se i danas nalazi u depoima Narodnog muzeja u Beogradu. Da li ste možda imali priliku da je vidite?

Tokom Dana Evropske baštine koji se organizuju sredinom septembra, za posetioce se otvara i Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta u Kapetan Mišinom zdanju. Cela egipatska postavka, koja osim mumije i sarkofaga sadrži amulete, ogrlice, ušabti statue (koje bi trebalo da zamene pokojnika u obavljanju fizičkih poslova u zagrobnom svetu) i mnoge druge eksponate, zaista je posebna. U vitrini od neprobojnog stakla, pod kontrolisanim uslovima vlažnosti i temperature vazduha čuvaju se Nesminovi ostaci. Zanimljivo je da okosnicu romana čini i priča o nabavci te vitrine. Više od dve decenije trajala je borba da se obezbede sredstva za kupovinu nemačkog proizvoda, da bi na kraju nadležni u gradu Beogradu zajedno s našim inženjerima smestili Nesmina u providno konačište iz domaće radinosti koje je bilo upola jeftinije, a funkcionalno. Taj susret s Nesminom nagnao me je da prepravim treću verziju romana u konačnu, četvrtu.   

Sem mumije i ezoteričnih motiva drevnog Egipta koji je istinski oplemenjuju, Beogradska knjiga mrtvih je u suštini klasičan kriminalistički roman. Osnovu vašeg krimi zapleta čini nestanak Isidore, arheologa koji vrši proučavanje mumije. Kao i istraga koju tim povodom vodi policijski inspektor Nebojša Radić. Da li u svetu literature postoji neko ko vam je poslužio kao inspiracija kad je ovaj žanr u pitanju? Da li možda pratite sada  toliko popularne skandinavske krimiće?

Volim neobične krimiće koji na neki način prevazilaze žanr. Bilo radnjom – kao što su Zločin i kazna, Ime ruže ili Poslednja knjiga, ili upečatljivim glavnim likovima: Poaro, Volander, inspektor Rebus, Saga Noren. Skandinavski krimići su posebno zanimljivi zbog mračne atmosfere i posebnog okruženja. Spoj surove klime i socijalnog blagostanja koji kao jin i jang utiču na ljudsku psihu. Uživam u njima. Večito nadahnuće potiče iz sveta stripa, Marti Misterija, detektiv nemogućeg.

Beogradska knjiga mrtvih ipak  nije samo običan krimić ili triler. Vaši zapleti i misterije u koje uvlačite čitaoce imaju svoj dublji smisao i univerzalno značenje. U kojoj meri je kriminalni zaplet samo umetnički okvir preko kojeg vi analizirate svet intriga i kompleksnih međuljudskih odnosa?

Munjevit napredak savremenog društva na svim poljima kao rezultat ima prividnu pojavu mnogobrojnih sloboda i mogućnosti izbora. S druge strane sveprisutno nezadovoljstvo dovelo je do porasta stope zločina i surovosti načina njihovog izvršenja. Krimići govore upravo o takvim pojavama u društvu i mislim da su zato pogodan medijum za progovaranje o dubljim društvenim problemima. Ako ih čitate na pravi način, krimići nisu laka literatura. Što je manje opisa krvavih pojedinosti i nepotrebnih mučnih scena, to je njihovo subverzivno dejstvo ubojitije.   

Beogradska knjiga mrtvih ima i tu neku svoju, da je nazovemo, filozofsku stranu. To je knjiga koja postavlja ozbiljna pitanja koja se tiču smisla života i ljudskog postojanja. Ljudska težnja ka besmrtnosti je motiv koji neprestano provejava kroz vaš roman…

Ljubav i smrt su dva osnovna motiva u književnosti. Večnost ih spaja. A težnja ka besmrtnosti je naše nastojanje da izađemo na kraj sa svim tim temama koje nadilaze svakodnevno postojanje. Meni je kao piscu jako zanimljivo da se poigravam time i da kroz priču o vrlo konkretnim, pomalo banalnim dešavanjima dođem do razmišljanja o neprolaznosti, smislu i drugim velikim pitanjima. 

Kao relativno nov pisac koji još uvek nema izgrađeno ime na našoj književnoj sceni, niti velikog izdavača iza sebe, reklamu ili pristup masovnim medijima… Kako se borite za svoje mesto pod suncem?

Inat je dobar pokretač ako znate kako da ga upregnete u svoju korist. Dok sam pisao „Beogradsku knjigu mrtvih“, zarekao sam se da ću uraditi sve što je u mojoj moći da je približim što većem broju čitalaca. Nazvao sam to projektom gerilske književnosti. I kao što to obično biva u životu, kada se svim srcem usredsredite na nešto, vrata počinju da se otvaraju. Upoznao sam mnogo divnih ljudi koji su bili voljni da pomognu, pročitaju knjigu, daju svoj sud. Neka čitanja su i meni otvorila oči, objasnila mi šta se dešavalo u mojoj glavi tokom pisanja, čega nisam ni bio svestan. Naravno, ima tu i potpunog ignorisanja, neodgovaranja na mejlove i poruke, lažnih obećanja, ali oni neće umanjiti uživanje u svemu ovome što se trenutno dešava oko mene.

I za sam kraj, šta od vas možemo očekivati u budućnosti? Da li planirate da ostanete u kriminalističkom žanru? Ili će vaša sledeća knjiga biti nešto sasvim novo?

Sve zavisi od teme koja me bude zaokupila. Ona nameće žanr. Meni je zabavno da se poigravam njima i iznutra menjam strukturu. Pisanje krimića bio je maratonski posao i zahtevao je veliku preciznost i vladanje detaljima. Sigurno ću se ponovo okušati u tome jer su me već pitali da li će biti nastavka i neke nove pustolovine inspektora Radića. Trenutno pišem roman sastavljen od priča koje će se na različit način baviti pojmom vremena. 

14/03/2016

Prikaz “Beogradske knjige mrtvih” na blogu “Sledeća dobra knjiga”

Mumija, egipatska knjiga mrtvih i nestali arheolog u srcu Beograda. Ovo bi ukratko bio opis radnje. Na osnovu ovoga, novi roman mladog beogradskog pisca Aleksandra Petrovića ne deluje obećavajuće. Kao prizori iz onih jeftinih nemih crno-belih horora iz kojih mumija obmotana lanenim zavojima iskače iz sarkofaga i plaši usplahirenu raju. Ako tome dodamo da verovatno niste nikad čuli ni za Aleksandra Petrovića (iako mu je ovo drugi roman), ni za izdavača, onda sve ide u prilog toga da ćete ovu knjigu zaobići u širokom luku, ako je nekim čudom i ugledate u knjižarama. A ne bi trebalo. U pitanju je odličan roman.

Od samog starta, Petrović se kao pisac ponaša nekako nenametljivo. Roman Kolaž za dvoje (Čekić, 2010), kao i kratka proza razasuta po mnogobrojnim zbornicima i časopisima koje čita samo usko-stručna književna publika – jedine su Petrovićeve spisateljske ostavštine. U skladu sa time, on je i u Beogradskoj knjizi mrtvihpotpuno nepretenciozan, ni ne pokušavajući da knjigu predstavi bilo kako drugačije nego kao običan krimić ili triler. A trebalo bi. Ima tu puno potencijala. Ima tu vrhunskih literarnih bravura.

Ako je posmatramo samo u okviru zadatog žanra, i tu Beogradska knjiga mrtvihispunjava vrhunske domete. Isidora je mlad i perspektivan arheolog koja je radila na istraživanju i restauraciji jedne egipatske mumije, koja je igrom slučaja našla u Beogradu. Ona iznenada nestaje, a njen slučaj preuzima policijski inspektor Neobojša Radić. Petrović ovog svog istražitelja koji ima nesnosne glavobolje i flešbekove na misterioznu nesreću, portretiše u stilu junaka mračnih nordijskih krimića koji su sada toliko popularni. A i svi ostali protagonisti su majstorski isportretisani, gradeći jedan kompleksan svet Isidorinih porodičnih prijatelja i kolega, svet prepun intriga, prevrtljivih ljudskih osobina i neočekivanih obrta.

Beogradska knjiga mrtvih verno nam prenosi tu neku opčinjenost starih Egipćana smrću, tu njihovu setu i stalnu težnju ka besmrtnošću.

Kao što rekoh, u sjajnoj priči i besprekornom zapletu je najveća čar Petrovićeve knjige. On sjajno vlada tajmingom, tako da čitaoca dozirano uvlači u misteriju, otkrivajući sa svakom stranicom taman toliko da se pažnja i velika znatiželja zadrže do samog kraja. Nema bespotrebnih opisa, niti suvišnih detalja. Društveni ili bilo kakav drugi kontekst je sveden na najveći mogući minimum. Sve je savršeno odmereno. Samo čista i prosta priča. Smeštena na mali broj stranica, pa ćete knjigu progutati za najviše dva dana.

Autor se potrudio da nam ponudi savršeno žanrovski napisan krimić. I u tome je uspeo. Ali, kako u svakom trudu ume da bude i neočekivanih plodova, tako i Beogradska knjiga mrtvih daleko nadilazi i razbija stroge okove žanra koje joj je autor zadao.

Malo je poznato da je egipatska mumija oko koje se gradi ova fiktivna naracija, u stvari, jedina stvarna ličnost u priči. Poznata je kao Beogradska mumija, svoje mesto ima i na Wikipediji, stara je više od 2.500 godina, a u Srbiju ju je doneo somborski plemić Hadži Pavle Riđički davne 1888. godine. Zna se čak i ime mumificirane osobe – Nesmin. Nesmin je za života bio sveštenik u hramu egipatskog boga plodnosti Mina. Mumija potiče iz Akmima, grada 200 km nizvodno od Luksora. Zanimljivo je da je tokom svog stogodišnjeg boravka u Srbiji, Beogradska mumija imala minimalni broj izlaganja. Zbog lošeg stanja, nestručnog rukovanja ali i neadekvatnih uslova za čuvanje, najveći deo svog veka mumija je provela u depoima Narodnog muzeja. Gde se i danas nalazi.

Gde ju je i Aleksandar Petrović preuzeo za svoju priču. Da svima nama koji smo ljubitelji egiptologije pruži veliko zadovoljstvo kroz nova saznanja o uvek aktuelnim misterijama drevne zemlje faraona. Beogradska knjiga mrtvih verno nam prenosi tu neku opčinjenost starih Egipćana smrću, tu njihovu setu i stalnu težnju ka besmrtnošću. Zato je ta knjiga mnogo više od običnog krimića ili trilera.

Besmrtna knjiga među svim beogradskim krimićima.

Intervju za “Mondo”

U “Beogradskoj knjizi mrtvih”, važnu ulogu igra beogradska mumija. Kako ste se zainteresovali za Nesmina i njegovu priču?

Za Nesmina sam saznao kada je pre nekoliko godina u novinama izašao članak o tome kako se beogradska mumija raspada zbog neadekvatnog održavanja i da nema novca za nabavku staklene vitrine u kojoj bi se čuvala. Činjenica da sam Beograđanin, a da nisam imao pojma da u gradu postoji mumija zagolicala mi je maštu. Polako sam otkrivao priču o putovanju posmrtnih ostataka staroegipatskog sveštenika od Egipta do Srbije. Najzanimljiviji mi je bio podatak da se pod levom miškom mumije nalazi primerak Egipatske knjige mrtvih koji je deblji od ostalih pronađenih po svetu, što je značilo da sadrži neke nepročitane delove. A onda je mašta preuzela kormilo.

Mumija je svega nekoliko puta bila izlagana bez poklopca, a svojevremeno je čak “skupljala prašinu” po skladištima. Da li mislite da javnost dovoljno zna o njoj?

Na sreću, Nesmin je sada zbrinut. Čuva se u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta pod odgovarajućim uslovima vlažnosti i temperature tako da zainteresovani, pored onoga što mogu da nađu na internetu, imaju priliku da ga vide i saznaju nešto više o njemu. Kada je mumija stigla u Srbiju, pre više od sto dvadeset pet godina, izazvala je veliko interesovanje. Onda su ratovi, nebriga i nezainteresovanost nadležnih tumbali Nesmina od nemila do nedraga i nazad. Prvobitni stakleni kivot u kojem je čuvan razbili su geleri prilikom Mekenzenovog bombardovanja Beograda. Posle toga mumija je prebačena u podrume Narodnog muzeja. U kutiju sa sarkofagom ubacivani su novčići, opušci, iscepane karte. Jedno vreme bila je i Muzeuju nesvrstanosti u tadašnjem Titogradu, da bi se na kraju ponovo skrasila u Beogradu. Međutim, još uvek nije dovoljno poznata i priznata da bi postala deo turističke ponude Beograda. 

Da li mislite da je javnost dovoljno upućena u zanimljivosti iz domaće istorije?

Ne znam kako je danas, ali kada sam ja išao u školu predavanja iz istorije bila su puko nabrajanje faktografije koju smo zaboravljali čim bismo dobili ocenu. Sećam se da je jedino bilo važno da znamo godine dešavanja bitaka i ustanaka. Nije mi bilo jasno kako je istorija učiteljica života ako su cifre bile jedino što se tražilo da zapamtimo. Tu je, valjda, matematika nadmoćnija. Meni su uvek bile zanimljivije priče iz svakodnevnog života ljudi; šta su radili, čime su se bavili, o čemu su brinuli i čemu se nadali. Mislim da se i dalje akcenat više stavlja na naš ratnički kolektivni kod, a manje na te zanimljivosti iz ostalih oblasti postojanja na koje možemo da budemo takođe ponosni i koje mogu da nam pomognu da bolje sagledamo trenutak u kojem živimo. Evo na primer, dugo vremena nisam čuo da neko pominje kako je vreme postojanja vinčanske kulture bio najduži period mira u čovekovoj istoriji. Trajao je hiljadu godina. Ili da je, osim u stručnoj javnosti i njegovom rodnom Mokrinu, neko pominjao Hadži Pavla Riđičkog koji je u osamdeset drugoj godini sa putovanja po Egiptu doneo Nesmina i poklonio ga svom narodu. Čovek je bio advokat, zemljoposednik, plemić, član Matice srpske, mecena. Nezamislivo za današnje vreme.      

Ko su Vaši omiljeni pisci i zašto?

Pobornik sam biblioterapije tako da za svako raspoloženje imam omiljenog pisca. Ako bih baš morao da se odlučim ko je u svakoj prilici dobar izbor, onda su to od stranih: Murakami koji vas tera da proširite um i razmišljate na drugačiji način, Kafka jer briše granicu između stvarnosti i fantastike i Man zato što vas uvlači u svoj svet iz kojeg se nevoljno vraćate. Od domaćih: Valjerević jer bilo u stihu ili prozi razume kako život ovde izgleda. Dubravka Ugrešić zbog slojevitog promišljanja sadašnjeg trenutka, beskrajne duhovitosti i fine ironije, Isidora Sekulić, velemajstorka jezika i nenametljive melanholije. 

Da li je jedan oralni hirurg odjednom shvatio da u njemu “čuči” pisac, ili je to oduvek znao?

Oduvek sam znao samo je bila potrebna hrabrost i povoljan sticaj okolnosti da se upustim u pustolovinu pisanja. S jedne strane to je vrlo lični proces, a s druge, izloženi ste sudu čitalaca. Kada to uravnotežite možete da uživate u zadovoljstvu koje vam pruža osećaj stvaranja novih svetova.

Vaš prvi roman bio je ljubavni, ovaj je, da ga ne nazivamo “krimićem”, mešavina misterije i istorije. Da li već imate planove i temu za sledeći?

„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča koja se odvija po beogradskim kafićima. Glavni junak ih posećuje kako bi preboleo nedavno okončanu vezu. „Beogradska knjiga mrtvih“ jeste po strukturi krimić, ali u njoj ima fantastičnih zaokreta. U suštini, volim da se igram žanrovima i  prilagođavam ih onome što želim da kažem. Imam zadat okvir koji moram da poštujem, a opet napravim takve unutrašnje izmene da to ipak bude nešto drugačije. Trenutno se bavim temom vremena i pišem zbirku međusobno povezanih priča. Još uvek ne nazirem kuda će me sve to odvesti.

Na koricama Vaše knjige navodi se da volite britanski humor, šta mislite da “nedostaje” srpskom humoru?

Britanski humor podrazumeva apsurd, ironiju, teme kojima se bavi nisu uvek politički korektne i gledan sa strane može ponekad da bude i uvredljiv. Svetao primer su, naravno, Pajtonovci koji su napravili preokret. Mi smo narod koji smišlja sjajne viceve, često vrlo morbidne, ali delotvorne kao ventil protiv svakodnevnih problema. Imali smo nekada i odlične televijske serije poput Pozorišta u kući. Osim Nušića i Dušana Kovačevića naši pisci kao da se boje da pišu duhovite knjige. Hašek je od Švejka napravio brend, da se izrazim tržišno, a ono o čemu je pisao nije bilo nimalo naivno. Ono što nam se trenutno nudi je fiziološki humor, dnevnopolitičke pošalice i ismevanje bilo kakve drugačijosti. Meni to nije smešno.

Na Vašem Instagramu mogli smo da vidimo brojne lepe slike sa putovanja, koje su Vaše omiljene destinacije za putovanja i zašto? Koja Vam je destinacija iz snova koju još uvek niste posetili?

Drago mi je da su vam se dopale fotografije. Trudim se da uhvatim prizore koji kasnije mogu da mi posluže kao osnova za pisanje. Za ostalo uvek možete kupiti razglednice ili skinuti savršene fotke s neta. Putovanja su moji pokretači. Odredište nije toliko bitno, radost je uvek ista. Često putujem u Englesku kod prijatelja i tamo se osećam kao kod kuće. Volim magiju mora, ali ne i izležavanje na plaži. Ako uspem da pomirim to dvoje, kao u Istanbulu, onda je to pun pogodak. Japan i Island, dva posebna ostrva, su na vrhu liste destinacije iz snova. Cvetanje trešanja, Murakamijev komšiluk, gejziri i odsustvo rastinja. Već miriše na neku priču.

Kada biste mogli da posetite jednu destinaciju iz neke knjige (izmišljenu, ili stvarnu ali u nekom drugom vremenskom periodu), za koju biste se odlučili i zašto?

Oduvek me je zanimalo kako izgleda taj put od žute cigle i šta ima da kaže u svoju odbranu čarobnjak iz Oza. Voleo bih da napišem njegovu biografiju.

http://mondo.rs/a894324/Zabava/Kultura/Aleksandar-Petrovic-Beogradska-knjiga-mrtvih.html

Preporuka za čitanje knjiga

Šta najviše volite da čitate, i koliko imate vremena za to?

Čitam svakodnevno. Osim što mi pričinjava neizmerno zadovoljstvo i pomaže mi da pronađem odgovore na pitanja koja me zaokupljaju, svako ko želi da se ozbiljno bavi pisanjem mora mnogo i da čita. Najviše čitam romane, mada volim i knjige iz psihologije i filozofije, ali za njih moram da budem baš usredsređen, dok u romane samo uronim.

Koja je Vaša omiljena knjiga, ili knjiga koja je ostavila najdublji utisak na Vas u poslednje vreme, i zašto baš ta?

Moja lista omiljenih knjiga stalno se menja u zavisnosti od toga šta sam u međuvremenu pročitao. Ipak, za mene je bila presudna Slika Dorijana Greja, Oskara Vajlda. Ima pravu meru tajanstvenosti, napetosti i fantastike kakvu volim, a sa druge strane postavlja pitanja o ljubavi, prijateljstvu, moralu i umetnosti.  

Koje tri knjige biste svakome preporučili da pročita do 18. rođendana, i zašto baš te knjige?

Bajke su uvek dobar izbor. Pogotovu ako možete da pronađete izdanja koja su se nekada štampala, sa bajkama različitih naroda. Tako se najbolje upoznaju druge kulture i može da se vidi koliko smo svi, iako naizgled drugačiji, zapravo slični. Pustolovine Toma Sojera i Male žene su važne knjige o odrastanju. Kroz pustinju i prašumu je za one koji vole avanture, a Dnevnik Adrijana Mola je vodič kroz tinejdžerski život bez obzira na nedostatak savremene tehnologije. I naravno, stripovi kao veza između književnosti i kompjuterskih igrica. Moj omiljeni junak je i dalje Marti Misterija.    

http://mondo.rs/a887427/Zabava/Kultura/Aleksandar-Petrovic-preporucuje-knjige.html

Intervju za “Presstiž”

Šta skriva beogradska mumija?

Kako ste došli na ideju za roman, s obzirom na to da se radi o Nesminu, beogradskoj mumiji koja već više od jednog veka skuplja prašinu u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta, a da je retko ko za nju uopšte čuo?

Pre više godina sam naleteo na izvesni tekst o Nesminu na internetu. Istog trenutka mi se priča učinila veoma zabavnom. Počeo sam da istražujem i vremenom stvorio kostur romana, shvativši da bi knjiga trebalo da bude u formi trilera, detektivske priče. Bazirao sam fabulu oko beogradske mumije koja je zbog nepažnje doslovno trunula, dok u Hrvatskoj, Sloveniji, Grčkoj postoje mumije koje su gradske atrakcije. Srpska mumija je propadala jer nisu bila obezbeđena finansijska sredstva za stakleni sanduk u kome bi se čuvala. U poslednjem trenutku je spasena, ali je i danas nedostupna za javnost. Sve mi je to bilo vrlo zanimljivo, pa sam stvorio i raznovrsne likove oko te centralne teme.

Na početku knjige se napominje da su sva lica i događaji izmišljeni, osim onih koji nisu. A to su…?

Kad zamišljam likove, kreiram ih kao mala Frankenštajnova stvorenja, tj. kao mešavinu osobina raznih ljudi. Sve je zasnovano na realnim primerima, osim tih čudnih, nesvakidašnjih radnji određenih lica. Kradem karaktere iz gradskog prevoza, kafića, od prijatelja. Naravno, u svim tim likovima ima mene, ali samo ciljano ubacujem određene segmente.

Šta predstavlja „Egipatska knjiga mrtvih“ koja se nalazi ispod leve miške beogradske mumije?

To je uputstvo koje pomaže preminulom da savlada prepreke koje ga očekuju u zagrobnom životu. Od merenja duše na tasu, pa do određenih izazova koje mora da savlada, kako bi mu duša bila mirna i čista u posmrtnom životu. Ta knjiga uključuje i magijske obrede, čini, čarobne reči koje pomažu da se izađe na kraj sa svim tim. Opširna je i u njoj se nalaze pojedini delovi kojih nema u drugim knjigama mrtvih. Razviti tu knjigu košta oko 100.000 evra i kod nas nema zainteresovanih za takav poduhvat.

Šta čovek onda mora da ispuni da bi se „opustio“ u zagrobnom životu?

Duša mora da mu bude lakša od pera. Da bude što plemenitiji. Nema konkretnih saveta.

Šta je u romanu stvarnost, a šta fikcija?

Tačne su faktografske stvari koje se tiču mumije. Sve što sam mogao da istražim oko Nesmina bazirano je na proverenim informacijama. Uglavnom je nedostupan za posetioce. Pripada Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Video sam ga pre nekoliko godina tokom manifestacije „Dani kulturne baštine“. Već duže od tri decenije ne čuva se u Narodnom muzeju, a bio je jedno vreme i u Titogradu gde su u sarkofag ubacivani opušci i opiljci. I, eto, roman nije bilo teško napisati. Sve mi je bilo predočeno.

Šta protagonista romana, samostalni policijski inspektor Nebojša Radić, zapravo želi da ostvari kroz ovaj slučaj? Zašto je nezadovoljan?

Radić je nezadovoljan samim životom. Odmah posle rođenja ostao je bez majke i to ga je u velikoj meri obeležilo. Živeo je sa ocem, strogim policijskim inspektorom, koji mu je nametnuo svoju profesiju, dok je Nebojša želeo da bude pisac. A kad mu je i otac preminuo, potpuno se povukao u sebe. Namerno sam mnogo toga ostavio da čitaoci sami zaključe. Čak je i sam kraj romana neizvestan.

Da, i mene zanima šta se zapravo desilo na kraju…?

Tetka me je pitala kad ću napisati drugi deo. (smeh)

Planirate li nastavak romana?

Ne znam. Može da bude nastavak, a i ne mora. Priča je, ipak, zaokružena. Ali nikad se ne zna. Trenutno planiram veoma napeti ljubavni roman, takođe u formi trilera.

19/05/2016

https://www.presstiz.rs/intervju/aleksandar-petrovic-sta-skriva-beogradska-mumija/

Intervju za “Vreme za…”

Po profesiji ste oralni hirurg? Otkud pisanje?

Pisanje je oduvek bilo deo mene, samo je čekalo pravu priliku da se ispolji. Kada sam završio fakultet, imao sam manje obaveza i više vremena da mu se posvetim. Onda je sve krenulo nekako spontano. Uzbuđenje i osećaj ispunjenja koje osećam kada završim priču ili roman su zaista posebni. Stvaranje novih svetova moćan je podizač raspoloženja. Hirurgija i pisanje se u mojoj glavi lepo dopunjuju. U oba slučaja morate naučiti kako da poštujete pravila dok dobro ne ovladate njima. Tek onda možete biti kreativni. Uvek postoji uvod, razrada i zaključak. Rezulati su odmah vidljivi. Stil pisanja mi je hirurški: kratak, jasan, precizan. Posmatrano sa strane, sve ovo često izgleda nespojivo, ali za mene to je jedina moguća kombinacija.  

Da li ste više pisac, a manje hirurg ili obrnuto?

Ne bi bilo zgodno za pacijente da sam više pisac dok operišem, niti za čitaoce da budem više hirurg dok pišem. Tajna je u usredsređenosti na trenutak u kojem nešto radim. Kažu da se u tome krije i delić tajne srećnog života. Ono u šta sam siguran je da u obe situacije izgubim osećaj za vreme. Inače, najviše od svega ovoga sam čitalac.

Do sada ste objavili dve knjige, šta Vam je bila inspiracija?

Za prvi roman „Kolaž za dvoje“ inspiracija su mi bili beogradski kafići i poseban duh koji vlada u njima. Učinilo mi se da to je to idealno okruženje u koje bih smestio priču o kraju jedne ljubavne priče i preispitivanju glavnog junaka da li je moralo sve baš tako da se dogodi. Mnoga od tih mesta više ne postoje, tako da je „Kolaž za dvoje“ postao i neka vrsta istorijskog dokumenta. Trenutno promovišem „Beogradsku knjigu mrtvih“, čiji je glavni zaplet vezan za beogradsku mumiju i njenu knjigu mrtvih. Nestankom naučnice koja se bavila proučavanjem beogradske mumije počinje da se odmotava priča mnogo složenija nego što na prvi pogled izgleda.    

Kako je nastala vaša nova knjiga „Beogradska knjiga mrtvih“?

Okosnica knjige rodila se kada sam u novinama pročitao članak o beogradskoj mumiji, koja se zbog nepažnje nadležnih raspadala. Umesto da bude turistička atrakcija, ona je tiho propadala. Profesor Anđelković sa odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta na sve moguće načine je pokušavao da spase mumifikovane ostatke Nesmina, staroegipatskog sveštenika. Bilo je potrebno mnogo novca za nabavku staklene vitrine u kojoj bi bio čuvan, uz odgovarajuću vlažnost i temperaturu vazduha. Takođe, ispod leve miške mumije sačuvana je egipatska knjiga mrtvih, za koju se, zbog debljine, pretpostavlja da sadrži do sada nepročitana poglavlja. Meni je ovo izgledalo kao savršena tema za roman i to u krimi žanru u kojem sam odavno želeo da se okušam, ali na malo drugačiji način.    

Ima li mesta za nove talente na nasem tržištu?

Bez obzira na to da li za njih ima mesta ili će morati sami da se izbore za njega, mladi i novi talenti su neodvojiv deo kniževne scene. Potrebu za pisanjem, tumačenjem života sebi i drugima, a u krajnjem slučaju i svojevrsnu psihoterapiju ne mogu zaustaviti surovi zakoni tržišta. U svakom slučaju, izazov probijanja samo će ojačati njihovu želju da se ostvare kao pisci. Pa ko preživi, pisaće.   

Da li ste imali uzore? Koja je Vaša omiljena knjiga?

Za svakog ko želi da se bavi pisanjem neopohodno je napravi lični književni levak. Sve što ste pročitali doprineće da na kraju iscedite ono najbolje iz sebe. Zato je neophodno da se levak puni kvalitetnim sadržajem. Kafka, Murakami, Pavić, Saramago, Živković, Sekulić, Pekić, Krištof, Man, Po. Knjiga kojoj se uvek obraćam za savet je „Portret Dorijana Greja“ Oskara Vajlda.  

Zasto je važno čitati?

Pripovedanjem čovek sebi objašnjava svet i tu se nije mnogo toga promenilo od prvobitne zajednice. Čak i savremena nauka pozajmljuje ideje iz književnosti i pretvara ih u formule. Priče nam pružaju utehu, omogućavaju da proživimo mnogo različitih života, da se pronađemo, odredimo gde pripradamo. Takođe, čitanje podmlađuje, stimuliše i pomaže u rešavanju problema. A ko ne voli da čita, može da sluša. Postoje sjajne audio-knjige, glasovi koji vas uvuku u radnju romana i vrate u detinjstvo. Meditacija reči.

Intervju za “Cool Cooltura”

Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate…

Za sada, Aleksandar Petrović, ali možda u naletu nadahnuća smislim neki jednorečni nadimak ili za strano tržište upotrebim pseudonim Aleks Peterson.

Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?

Rođen sam u Beogradu pre nešto malo više od četiri decenije. Sigurno je da su mesto i vreme rođenja umnogome odredili ono o čemu pišem i na koji način. Uspomene se, obojene osećanjima, tokom života menjaju i retko kada su one prava slika događaja čak i ako su dokumentovane fotografijama. Moj prvi roman “Kolaž za dvoje” je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradksim kafićima, a u nedavno objavljenoj “Beogradskoj knjizi mrtvih“ jedan od glavnih protagonista je beogradska mumija. Vi sad sami procenite uticaj.

Ljudi Vas prepoznaju kao…

Ljudi me prepoznaju po onome što žele da vide u meni, a ja bih najviše voleo da me prepoznaju kao pisca.

Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?

Ja sam oralni hirurg sa neobjašnjivom sklonošću ka pisanju.

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslom?

Ne sećam se tačno samog trenutka spoznaje jer sam oduvek voleo da čitam i pišem. Školsku lektiru bih iščitao još preko raspusta i napisao prikaze knjiga, a da me pritom to nije nije terao. Kasnije, vođen fakultetskim obavezama sam to malo zanemerio sve dok potreba nije postala toliko jaka da sam morao da joj udovoljim. I pored podrške bližnjih, prelomni događaj bio je susret sa profesorom Zoranom Živkovićem i njegov sud o onome što sam napisao.

Kako biste opisali svoj rad? I po čemu je drugačiji ili poseban?

Kada ga ima, a trudim se da to bude svaki dan jer se i pisanje trenira, moj rad zavisi od faze u kojoj se nalazim sa delom u nastanku. Najzahtevnije je ako roman ili priča tek u začetku odnosno kada se piše prva ruka. Tada je potrebna maksimalna usredsređenost i troši se najviše kreativne energije. Najviše volim kada radim ispravke rukopisa jer se tada sjajno zabavljama prekrajajući sopstvene misli i rečenice i praveći od njih nešto potpuno drugačije od prvobitne zamisli. Posebnost se ogleda u mom pogledu na svet i promišljanju odnosa između ljudi i događaja.

Kako biste opisali svoj stil?

Moj stil je hirurški: kratak, jasan, konkretan, bez suvišnih detalja i opisa koji skreću pažnju.

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?

Ozbiljno sam počeo da se bavim pisanjem pre pet godina kada je izašao moj prvi roman. Ono što je bilo najteže na početku, i sada je, mada u manjoj meri, zapitanost da li sve to što pišem ima nekog smisla, da li postoji struktura onoga što želim da kažem i da li će to nekoga zanimati da pročita. 

Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?

Pišem da bih sebi objasnio svet i pokušao da pronađem nekakav smisao u njemu. Poput glumaca, živim živote svojih junaka i u svakog ugradim deo sebe što je odličan način ličnog preispitivanja. Najveće zadovoljstvo su mi ipak reakcije čitalaca kako pozitivne tako i negativne jer na osnovu njih mogu da procenim kako je napisano uticalo na njih.

Šta Vas inspiriše?

Tu nema pravila, može me nadahnuti stih iz pesme koja se vrti na radiju, novinski članak ili razgovor koji sam čuo na ulici, kao i rasprava sa prijateljima. Ipak, pošto sam dobar slušalac najviše volim da koristim delove tuđih priča koje povezujem i stavljam ih u fantastične okolnosti i okruženje tako da ih ni vinovnici istih ne prepoznaju.

Šta je ono što Vas u ovom poslu plaši?

Ne plaši me ništa što se tiče stvaralačkog dela, to je uvek uživanje čak i kada je naporno i ne ide kako sam predvideo. Iščekujem da vidim kako će se čitanje razvijati u digitalnoj budućnosti i prema tome imam blagu zebnju.

Šta Vam je u poslu najvažnije?

Dok pišem jedino mi je bitno je da budem dosledan sebi i onome što želim da kažem bez obzira da li pišem kolumnu, priču ili roman.

Knjiga, film, muzika koji Vas inspirišu?

Ima ih mnogo i mesto na vrhu se smenjuje u zavisnosti od raspoloženja, doba godine ili mesta u kojem se nalazim. Sad i ovde: Saramagovo Slepilo, Enja, dokumentarac Cakana i Bokser (ne znam da li je i kako film preveden kod nas) o četrdesetogodišnjem braku japanskog umetnika koji slika boksujući platno i njegovoj ženi.

Do čijeg mišljenja držite?

Držim isključivo do mišljenja pronicljivih čitalaca. I ostale saslušam, ali sa rezervom.

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

U prikazu knjige Beogradska knjiga mrtvih na portalu Sledeća dobra knjiga Vladimir Vujinović kaže da je to Besmrtna knjiga među svim beogradskim krimićima. Inače, ponosan sam kada mi čitaoci kažu da pišem nepretenciozno.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?

Svi oni koji se bave alternativnim načinima promovisanja kulture i umetnosti. Primećujem da se sve više umetnika okuplja i organizuje u taj gerilski vid borbe tako da on polako postaje mejnstrim. Takođe, digitalni svet je pun zanimljivih stvaralaca samo treba pronaći ono što vas zanima. A istaživanje je uvek zabavno.

Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?

Nemam neke striktne planove osim da moje knjige dospeju do što većeg broja čitalaca.  

Preporuka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem.

Kada se ogule slojevi ubeđenja, uverenja, tuđih želja i kada otkriju koja je njihova prava strast i šta ih to zabavlja i nagoni da zaborave na protok vremena shvatiće da taj put nije drugačiji nego jedini moguć. Onda im samo preostaje da budu uporni, strpljivi i posvećeno rade na tome. Iz iskustva, najteži je deo sa strpljenjem.  

Prikaz “Beogradske knjige mrtvih” na blogu “Bezimena književna zadruga”

Stigla mi knjiga poštom. Zanimljiva je priča kako i zašto, ali ću je zadržati za sebe. A opet, da nije bilo te priče, ne bismo se nas dvoje sreli, vrlo verovatno, nikada. Jer ja sam, prilično težak i naporan, najviše sam sebi, kad su neke stvari kod knjiga u pitanju. S godinama gledam da se menjam, ali ide sporo, teško i tromo. Zadrt, tvrdoglav i pun predrasuda. Baš takav. Zato, i da mi se pogled nekim čudom zadržao na ovakvom naslovu, i da sam dao i minimalnu šansu sinopsisu ili podnaslovu u kojem stoji da se radi o slučaju beogradske mumije i nekoj nestaloj devojci, ta šansa bi se brzinom kojom su pre neku noć linijaši Denvera rušili Brejdija raspala u paramparčad i nestala. Zadrt, tvrdoglav i pun predrasuda, rekao bih s visine samom sebi, jeftina Lagunina krimi treš priča i preskočio. A ovako. Stigla mi knjiga poštom, i ja je progutao za dan i po. I pišem o njoj. Zadrtog, tvrdoglavog i punog predrasuda, uvukla me u svoj svet prilično lako i pokazala da nije jeftina, nije treš, i nije za preskakanje već za čitanje. I nije Lagunina, mada možda ne bi bilo loše da jeste, barem zbog dodatnog kvaliteta izrade. A jeste krimi priča.

Ima ta mumija, preneta u neki od beogradskih muzeja, pre stotinu i više godina, zahvaljujući nekom znamenitom Somborcu, recimo. I ima detektiv odeljenja za nestale osobe u glavnom gradu, kojeg muče neobjašnjive i nepodnošljive glavobolje sa flešbek slikama neodređene saobraćajne nesreće. I ima poziv koji dobije pred godišnji da ispita slučaj nestale profesorke arheološkinje, koja ga odvede i do te mumije, i do njene lutajuće duše koja traži mesto da se ugnezdi i smiri. To je priča. Podsetila me na davnašnje razgovore koje sam imao sa drugarom u kojem smo debatovali šta je važnije da bi se napisao dobar roman. Ja tvrdio, način pisanja, on tvrdio zanimljiva priča. Ni jedan još nije napisao svoj prvenac, ali znam da bi mi on posle ovog čitanja rekao, evo vidiš kako je lako napraviti knjigu kad smisliš ovakvu priču.

A  u priči ima sporednih i vrlo lepo razrađenih likova koji je prate. Taj patalog prijatelj glavnog junaka je sjajan, recimo. Ima pomalo pokvarenog u svakome, naravno. Ima i ostataka starog urbanog grada i mirisa njegove aristokratije, u ponašanju barem. Ima komšinice udovice koja pije rashlađene čajeve i povremeno skuva ručak komšijama. Ima američke atmosfere u čitavoj priči, najklasičnije moguće, ima tog filmskog kadriranja scena. Ima laganog i lepog ritma pisanja koje ne žuri i ne srlja. Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice.

Nema nepotrebnog kićenja. Nema šireg društvenog konteksta. Nema jeftinih preokreta. Nema viška tenzije. Nema spektakularnog završetka. Ostavilo me je u mirnom i blagom raspoloženju nakon čitanja. Pa sam pomislio da možda i nije krimi triler u pitanju.

A zapravo jeste. Što nije ništa loše, naprotiv. Ako nešto ne razumem u današnjoj podeli literature, to je sumanuta potreba da se za neki triler tog tipa kaže kako pobogu nije krimi roman, nikako, već je nešto boga pitaj koliko uzvišeno i nedostižno, kako je poetsko, filozofsko, ljudski i životno. Pih. Problem nije što takvi beže od triler epiteta, već što su ti trileri loši. Ne i ovaj. Nikako. I zato pravo na deo police sa tom temom, koji zapravo nemam, sad shvatam, ali je vreme da ga napravim.

27/01/2016

Tanjug o “Beogradskoj knjizi mrtvih”

Na srpskom literarnom nebu pojavio se novi pisac Aleksandar Petrović sa romanom “Beogradska knjiga mrtvih” u izdanju “Periskopa”, čije ime zavređuje da bude upamćeno.

BEOGRAD – Na srpskom literarnom nebu pojavio se novi pisac Aleksandar Petrović sa romanom “Beogradska knjiga mrtvih” u izdanju “Periskopa”, čije ime zavređuje da bude upamćeno.

Kako je konstatovao jedan od iskusnih kritičara “da je kojom srećom ‘Beogradska knjiga mrtvih’ objavljena na nekom od velikih jezika izvesno je da bi postao bestseler”.

Jedan od prikazivača ovog zanimljivog i veoma zabavnog romana Nebojša Krivokuća ističe da “roman sadrži sve što se očekuje od dobre knjige: zaplet, kojim pisac besprekorno vlada, i koji dobro zna kako treba povući polugu i čitaocu otkriti skriveni prolaz do glavnog toka priče koji ima bezbroj ‘okuka’ i meandara poput reke ponornice”.

Krivokuću je impresionirala “bogata galerija živopisnih likova koje autor veoma iskusno portretiše i podređuje glavnom toku priče”.

Dok je tekst, čija se radnja događa tokom nekoliko dana u današnjem Beogradu štampan standarnim tipom slova, drugi, paralelni tok, u kome je narator jedina egipatska mumija koja se čuva na beogradskom Filozofskom fakultetu, štampan je kurzivom što čitaocima olakšava da se sele iz među dva narativna toka.

Tako se pred čitaocima odvija klasična policijska potraga za nestalom profesorkom na Katedri za arheologiju, a uporedo teče sudbina egipatskog sveštenika Nesmina započeta pre 2.500 godina kada je preminuo, bio balsamovan, prema egipatskoj tradiciji smešten u sarkofag u kome je sačuvana i kompletna “Knjiga mrtvih” koja je do naših dana stigla samo u delovima.

Tako je mladi pisac koji je ostao nezapažen posle debitantskog romana “Kolaž za dvoje” pokazao da je u međuvremenu odlično “ispekao” književni zanat i uspeo da napiše knjigu koja pripada  hibridnom žanru u kome ima elemenata trilera, misterije, fantastike i realnosti.

Potragu za profesoricom arheologije koja se dve decenije brinula o mumiji prati postepeno zaljubljivanje u nju drevnog sveštenika, ali i policijskog inspektora koji je nikada nije video dok je bila živa, a celu priču još više komplikuje krađa “Knjige mrtvih” koja bi mogla da donese čitavo bogatstvo.

Inače, autor je po obrazovanju stomatolog, specijalista oralne hirurgije koji poseduje sve kvalitete da se priključi plejadi kolega i stranih i domaćih  koji su ostali zapamćeni po svom literarnom daru.

Vera Kondev

http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=246082

Intervju za “Ilustrovanu politiku”

Prikaz “Beogradske knjige mrtvih” u “Nedeljniku”

Prikaz knjige “Kolaž za dvoje” na blogu “Knjige za dušu”

Verovatno ste čuli za žanr čiklit… jel? Ili niste? Definicija koju sam našao na netu glasi ovako: žanr popularne fikcije namenjene pre svega ženama, obuhvata knjige po principu Seks i grad, Dnevnik Bridžit Džouns itd… jasnije? Ja sam imao prilike da pročitam možda par takvih romana da bih shvatio da to nije za mene. Previše sladunjavo. Šta kažete, pa i kako bi bilo za mene kad je za žene :D… E kad sam završio sa čitanjem Aleksandrove knjige Kolaž za dvoje, pomislio sam ,,Ako za devojke postoji nešto što se zove čiklit žanr, onda bi ekvivalent tom žanru, ali za muškarce, bilo nešto čemu pripada ovaj roman’’. Tri reči: emotivno, zabavno i komično. Idealna kombinacija, zar ne? Čitajte nastavak prikaza i saznajte 😉

Knjiga Kolaž za dvoje nas na jedan jako zanimljiv i originalan način upoznaje sa ljubavnom pričom glavnog junaka i njegove, tada već bivše devojke Tamare. Svako poglavlje ovog romana nosi naziv jednog beogradskog kafića u kome se protagonista sreće sa svojim prijateljima i poznanicima, pokušavajući da koliko toliko skrene misli sa raskida, ali ga jednostavno svaka tema započeta sa sagovornikom asocira i podseti na neke više ili manje drage trenutke iz te tragično prekinute veze. 
Ne bih više otkrivao o radnji da ne bih pokvario užitak onima koji se odluče za čitanje, već ću vam odmah predstaviti karakteristike romana koje su se meni posebno dopale.
Originalnost na prvom mestu! Zaista sam oduševljen načinom na koji je autor jednu, takoreći uobičajnu ljubavnu priču nama predstavio na izuzetno kreativan način. Aleksandar ume tako slikovito da donese atmosferu iz situacije u knjizi da imate utisak kao da ste vi osoba koja sedi na trećoj stolici pored dva sagovornika, pijucka nes, sladi se tiramisuom i upija svaku reč razgovora između likova. Iako sam osoba koja nije u velikoj meri osetila duh naše prestonice, u nekim trenucima sam imao divan osećaj kao da sam redovni posetilac kafića koje nam autor predstavlja. Nije to u opisu enterijera, jer on je sveden na svega dve-tri rečenice, koliko da stvorimo u mislima neku prividnu sliku kako kafić izgleda. Više sam ja to osetio u dijalozima, pa čak i u opisu sporednih likova, njihovog ponašanja, oblačenja, stavova o životu, nekim postupcima. 
Protagonista je izuzetno dopadljiva ličnost koju ćete sigurno zavoleti uprkos njegovim brojnim manama. On jeste pomalo lenj i neodgovoran, ali je njegov smisao za humor meni zamaskirao sve negativne strane. Slatko sam se nasmejao u nekoliko situacija u priči.
Kao pozitivne strane ću navesti, evo ovde sumirano, jako zanimljive dijaloge, odlični humoristički elementi, opsežan opis ličnosti protagoniste i sasvim dovoljan, ne preteran opis sporednih likova. Iako poglavlje nosi naziv određenog kafića, drago mi je što se Aleksandar nije puno zadržavao na opisu enterijera jer mislim da bi više od onoga što je on napisao samo skrenulo pažnju sa glavne poente priče i zamorilo čitaoca. 
Mala kritika za zadnje poglavlje, ali, da naglasim, samo zbog malih varijacija u dinamici. Međutim, to mi nikako nije pokvarilo utisak jer me je upravo to poglavlje najviše raznežilo. Nisam očekivao onakav kraj priče, većina će se iznenaditi. 😉

Zaključak:
Ovo je knjiga koju ću sigurno preporučiti, pored ženskih, i svim muškim knjigoljupcima jer je prvi ljubavno-komični roman (ako ga tako mogu nazvati) iz domaće književnosti za koji sam siguran da će zadovoljiti ukuse oba pola. Nisam pristalica deljenja knjiga na muške i ženske međutim, kao što rekoh u uvodu, ako ima čiklita za devojke, onda je ovo za nas muške 😀 Zahvalio bih mojoj dragoj prijateljici Bibliotekarki na preporuci i ostaje mi da se nadam da će Aleksandar napisati još koju knjigu iz ovog žanra. Treba nama više ovakvih romana u domaćoj beletristici.Jest da ima stotinak strana, al’ ne kažu džabe ,,kratko ali slatko’’. 😉

Gostovanje na radiju “Studio B” u emisiji “Reči i slike”

Prikaz “Beogradske knjige mrtvih” na “Sinhro.rs”

Beogradska knjiga mrtvih je drugi roman mladog beogradskog pisca Aleksandra Petrovića. Klasična detektivska priča u čijoj osnovi je potraga za nestalom arheološkinjom s jedne strane, i ispovest mumije koja je u Srbiju dospela krajem XIX veka, s druge, mogu da budu dovoljan razlog ljubiteljima kriminalističkog žanra da uzmu ovu knjigu u ruke i upotpune vrele dane.

Petrović narativni tok Beogradske knjige mrtvih gradi na istorijskoj priči o jedinoj egipatskoj mumiji koja je stigla u Beograd 1888. godine. Roman počinje pismom Hadži Pavla Riđičkog u kome on kaže da je mumiju kupio u Egiptu „ne za sebe, nego za srpski narod“. Hadži Pavle Riđički bio je advokat, plemić i zemljoposednik koji je aktivno učestvovao u kulturnom životu Srba. Bio je član Matice srpske, a donacijom mumije Narodnom muzeju u Beogradu, smatra se osnivačem egiptologije na ovim prostorima.

Čitajući roman, paralelno se razvijaju dva narativna toka. Prvi se obrazuje u beogradskoj sadašnjosti i prati dešavanja čiji je glavni lik istražitelj Radić, koji treba da razotkrije misteriozni nestanak arheološkinje Isidore, dok je drugi narativni tok zapravo ispovest beogradske mumije Nesmina, egipatskog sveštenika, koji se čuva na Filozofskom fakultetu. Ova dva toka i grafički se razlikuju jedan od drugog – ispovest Nesmina je naglašena kurzivom – što dodatno olakšava čitanje i praćenje radnje. I dok glavni narativni tok prati dinamiku kriminalističkih romana, ispovest beogradske mumije je protivteža koja nam otkriva mnoge istorijske činjenice i tumačenja, te razbija jednoličnost pripovedanja.

Svaki iz galerije likova, izgrađen je u odnosu prema nestaloj naučnici, Isidori, i svaki može biti glavni osumnjičeni za njen nestanak. Ono što ih takođe povezuje jeste i naklonost ka ezoteriji – svi su tumači skrivenih znakova iz stvarnosti. Tako svakom od likova možemo naći neko netipično ponašanje: fakultetski portir proučava auru glavnog junaka, istražitelja Radića, Isidorin brat, Damir, prepoznaje muziku koja će ga pratiti u smrt, njenoj komšinici Veri se javlja mrtvi muž, a kolega sa fakulteta, docent Stanković, predviđa dešavanja u svom životu na osnovu vodostaja beogradskih reka. Pa i sam istražitelj Radić, bori se sa halucinacijama, ili „projekcijama“ i doživljajima iz prošlosti koji se prepliću sa sadašnjošću.

Prateći glavnog junaka o kome pisac priča u Ja formi, čitajući o njegovim bolovima, sumnjama, željama, težnjama i strahovima, kao i sama činjenica da je drugi glavni lik mumija, čitaocima se nameće tema smrti kao glavna okosnica romana. I misteriozni nestanak arheološkinje koja radi na izučavanju Nesmina i svitka koji sadrži redak odlomak iz Egipatske knjige mrtvih, upućuju na razrešenja koja vode detektiva i čitaoca u onaj drugi svet. Isto tako i svi ostali likovi koji se smenjuju u romanu pokazuju potrebu da svoju sadašnju egzistenciju definišu kroz odnos prema onostranom. Tako je u dijalozima prisutna i esplikacija smrti kroz traženje odgovora glavnog junaka na pitanja koja se tiču odlaska sa ovog sveta: kako prevazići strah od smrti, postoji li život posle smrti, kako se suočiti sa njom.

Drugi tematski krug razvija se oko motiva ljubavi. Počevši od toga da je sveštenik čija se mumija našla u Beogradu služio egipatskom bogu plodnosti Minu, preko njegove priče iz mladosti, kao i naklonosti prema nestaloj Isidori, do naizgled nemotivisane zaljubljenosti Radića u nestalu ženu koju nije ni upoznao, možemo uočiti da su telesnost i emocionalna određenost junaka prema suprotnom polu, glavni pokretač radnje. Zapravo, Nesmin i Radić se na momente otkrivaju kao dva lika jednog bića, a ono što ih povezuje pored ljubavi prema nestaloj Isidori jeste i slična sudbina.

Beogradska knjiga mrtvih napisana je kao hibridni žanr u čijoj je osnovi kriminalistički roman sa kojim se prepliću istorijske činjenice, elementi fantastike i trilera. U ovom romanu svoje mesto su našli i komentari savremene društveno-političke stvarnosti Srbije na početku XXI veka. Nedostatak finansija da se mumija sačuva od propadanja, korumpiranost političara, loše materijalno stanje u kulturi i obrazovanju (koji dovode do novog zapleta u romanu i krađe svitka) – otkrivaju kritički stav pisca prema institucijama kulture koje prate isključivo lične interese…

Egipatska knjiga mrtvih, prisustvo elemenata daleke civilizacije, ezoterija, tajnovitost i nedorečenost u iscrtavanju likova – doprinose utisku mističnosti koja obavija celu knjigu. Svi likovi u knjizi vrte se oko centralnog motiva, mumije, a Petrović nam priča o jednoj drugoj, manje poznatoj istoriji, koja se ne zasniva isključivo na ratovima i definisanju nacionalnog identiteta.

Beogradska knjiga mrtvih se čita brzo i lako. U njoj ćete upoznati jedan drugačiji duh Beograda i saznati o dalekom svetu sa kojim je naša kultura mogla da se upozna, da je bilo malo više savesti, spremnosti i ambicija.

Prikaz “BKM” Violete Ivković

Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, zapitajte se da li vam je duša laka poput pera. Ako jeste, veća je i verovatnoća da ćete lakoperno razumeti o čemu je priča.

Uvod prikaza je, dakako, podstaknut staroegipatskim verovanjem prema kojem, da bismo dosegli visove zagrobnog života, moramo imati dušu lakšu od pera. No, Aleksandar Petrović ne zamara čitaoca filozofskim floskulama; on prede zaplet dostojan zdravog trilera koji nas od početka drži u neizvesnosti. Ali takođe i pri zapitanosti na samom kraju, jesmo li to zaista pročitali krimić ili je pisac samo dodao još koji mikrogram našem, i inače otežalom peru…

Prema razumevanju kritike i čitalačke publike, „Beogradska knjiga mrtvih“ kao da zasad još pluta poblizu kriminalističkog žanra s osloncem na ljubavnu potku, libeći se da ma koje dodirne smelije. Ljubav ili smrt, smrt ili ljubav, u suštini svejedno je. Fino tkanje ljubavne priče čije niti poput srebrne žice protkivaju zaplet romana decentan je i odmeren, pa ni sama ne umem da se opredelim. U raskorak me Aleksandar dovodi poglavljima u kojima čak i sunce „neromantično zalazi“. Ali zaboravlja da sam prefrigan čitalac.

Priča se, bez imalo suvišnosti i žovijalnosti, utapa, lomi između sumornosti mogućeg zločina i nade, predavanja. Likovi su, u skladu sa tonom pripovedanja vešto, poput leptirovih gusenica (težina leptira – dve ružine latice) učaureni i sputani ličnim sudbinama – sumnjama, nedoumicama i zabludama. Gotovo svi izuzev dve hiljade i trista godina stare mumije sveštenika Nesmina. On ima svoju Knjigu mrtvih, a mi?

Načelno, Pisac laže. Laže znajući da su istine trivijalnosti života i da im stoga nema mesta u književnosti. Laže bezočno, vazda u varljivom kolebanju između onoga što mu je uskraćeno i svojih ili tuđih nepodopština. Otuda i Aleksandar Petrović laže kada nam, umešno se koristeći raspoloživim proznim sredstvima, ne kaže koliko smo nemarni prema samima sebi i svakom našem dobru i nasleđu. Samo nagoveštava i doslućuje. Zato, ako uopšte postoji „zagrobni esperanto“, neka ova knjiga bude, bar za ubuduće, esperanto naših savesti.

Želim vam laka pera…

Violeta Ivković, predavač u Radionica kreativnog pisanja “PričArt”

Prikaz “BKM” u kulturnom dodatku “Večernjih novosti”

Da je kojom srećom roman “Beogradska knjiga mrtvih”, Aleksandra Petrovića, koji je inače po profesiji oralni hirurg, objavljena na nekom od velikih jezika, izvesno je da bi postao bestseller. Pisac je veoma vešto isprepletao krimi priču, istoriju i misteriju čija radnja počinje pre dve i po hiljade godina, a završava se u naše vreme.

Inspektor beogradske policije Nebojša Radić vodi istragu o nestanku Isidore Kovačević, profesorke arheologije koja je puna dve decenije radila na spasavanju drevne mumije iz Egipta, koja je 1888 poklonjena Narodnom muzeju u Beogradu. Inspektor razgovara sa svima koji su bili u kontaktu sa nestalom. Istovremeno čitalac prati kazivanja mumije, odnosno egipastkog sveštenika Nesmina koji je život proveo kraj Hrama boga Mina. On priča o svojim ovozemaljskim godinama, ali i o životu posle konačnog prelaska na drugi svet. Tragajući za profesorkom, inspektor Radić će doživeti velika iznenađenja.

Dragan Bogutović