Kako Tanjug javlja…

Roman “Beogradska knjiga mrtvih” Aleksandra Petrovića

Na srpskom literarnom nebu pojavio se novi pisac Aleksandar Petrović sa romanom “Beogradska knjiga mrtvih” u izdanju “Periskopa”, čije ime zavređuje da bude upamćeno.

BEOGRAD – Na srpskom literarnom nebu pojavio se novi pisac Aleksandar Petrović sa romanom “Beogradska knjiga mrtvih” u izdanju “Periskopa”, čije ime zavređuje da bude upamćeno.

Kako je konstatovao jedan od iskusnih kritičara “da je kojom srećom ‘Beogradska knjiga mrtvih’ objavljena na nekom od velikih jezika izvesno je da bi postao bestseler”.

Jedan od prikazivača ovog zanimljivog i veoma zabavnog romana Nebojša Krivokuća ističe da “roman sadrži sve što se očekuje od dobre knjige: zaplet, kojim pisac besprekorno vlada, i koji dobro zna kako treba povući polugu i čitaocu otkriti skriveni prolaz do glavnog toka priče koji ima bezbroj ‘okuka’ i meandara poput reke ponornice”.

Krivokuću je impresionirala “bogata galerija živopisnih likova koje autor veoma iskusno portretiše i podređuje glavnom toku priče”.

Dok je tekst, čija se radnja događa tokom nekoliko dana u današnjem Beogradu štampan standarnim tipom slova, drugi, paralelni tok, u kome je narator jedina egipatska mumija koja se čuva na beogradskom Filozofskom fakultetu, štampan je kurzivom što čitaocima olakšava da se sele iz među dva narativna toka.

Tako se pred čitaocima odvija klasična policijska potraga za nestalom profesorkom na Katedri za arheologiju, a uporedo teče sudbina egipatskog sveštenika Nesmina započeta pre 2.500 godina kada je preminuo, bio balsamovan, prema egipatskoj tradiciji smešten u sarkofag u kome je sačuvana i kompletna “Knjiga mrtvih” koja je do naših dana stigla samo u delovima.

Tako je mladi pisac koji je ostao nezapažen posle debitantskog romana “Kolaž za dvoje” pokazao da je u međuvremenu odlično “ispekao” književni zanat i uspeo da napiše knjigu koja pripada  hibridnom žanru u kome ima elemenata trilera, misterije, fantastike i realnosti.

Potragu za profesoricom arheologije koja se dve decenije brinula o mumiji prati postepeno zaljubljivanje u nju drevnog sveštenika, ali i policijskog inspektora koji je nikada nije video dok je bila živa, a celu priču još više komplikuje krađa “Knjige mrtvih” koja bi mogla da donese čitavo bogatstvo.

Inače, autor je po obrazovanju stomatolog, specijalista oralne hirurgije koji poseduje sve kvalitete da se priključi plejadi kolega i stranih i domaćih  koji su ostali zapamćeni po svom literarnom daru.

Vera Kondev

izvor: http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=246082

Prikaz knjige BKM – Violeta Ivković

BEOGRADSKA KNJIGA MRTVIH, Aleksandra Petrovića, u vrlo živahnom prikazu Violete Ivković

Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, zapitajte se da li vam je duša laka poput pera. Ako jeste, veća je i verovatnoća da ćete lakoperno razumeti o čemu je priča.

Uvod prikaza je, dakako, podstaknut staroegipatskim verovanjem prema kojem, da bismo dosegli visove zagrobnog života, moramo imati dušu lakšu od pera. No, Aleksandar Petrović ne zamara čitaoca filozofskim floskulama; on prede zaplet dostojan zdravog trilera koji nas od početka drži u neizvesnosti. Ali takođe i pri zapitanosti na samom kraju, jesmo li to zaista pročitali krimić ili je pisac samo dodao još koji mikrogram našem, i inače otežalom peru…

Prema razumevanju kritike i čitalačke publike, „Beogradska knjiga mrtvih“ kao da zasad još pluta poblizu kriminalističkog žanra s osloncem na ljubavnu potku, libeći se da ma koje dodirne smelije. Ljubav ili smrt, smrt ili ljubav, u suštini svejedno je. Fino tkanje ljubavne priče čije niti poput srebrne žice protkivaju zaplet romana decentan je i odmeren, pa ni sama ne umem da se opredelim. U raskorak me Aleksandar dovodi poglavljima u kojima čak i sunce „neromantično zalazi“. Ali zaboravlja da sam prefrigan čitalac.

Priča se, bez imalo suvišnosti i žovijalnosti, utapa, lomi između sumornosti mogućeg zločina i nade, predavanja. Likovi su, u skladu sa tonom pripovedanja vešto, poput leptirovih gusenica (težina leptira – dve ružine latice) učaureni i sputani ličnim sudbinama – sumnjama, nedoumicama i zabludama. Gotovo svi izuzev dve hiljade i trista godina stare mumije sveštenika Nesmina. On ima svoju Knjigu mrtvih, a mi?

Načelno, Pisac laže. Laže znajući da su istine trivijalnosti života i da im stoga nema mesta u književnosti. Laže bezočno, vazda u varljivom kolebanju između onoga što mu je uskraćeno i svojih ili tuđih nepodopština. Otuda i Aleksandar Petrović laže kada nam, umešno se koristeći raspoloživim proznim sredstvima, ne kaže koliko smo nemarni prema samima sebi i svakom našem dobru i nasleđu. Samo nagoveštava i doslućuje. Zato, ako uopšte postoji „zagrobni esperanto“, neka ova knjiga bude, bar za ubuduće, esperanto naših savesti.

Želim vam laka pera…

Violeta Ivković, predavač u Radionica kreativnog pisanja “PričArt”