PRIKAZ KNJIGE “KOLAŽ ZA DVOJE” NA FEJSBUK STRANICI “KNJIGE ZA DUŠU”

Verovatno ste čuli za žanr čiklit… Je l’? Ili niste? Definicija koju sam našao na netu glasi ovako: žanr popularne fikcije namenjene pre svega ženama, obuhvata knjige po principu Seks i grad, Dnevnik Bridžit Džouns itd… jasnije? Ja sam imao prilike da pročitam možda par takvih romana da bih shvatio da to nije za mene. Previše sladunjavo. Šta kažete, pa i kako bi bilo za mene kad je za žene :D… E kad sam završio sa čitanjem Aleksandrove knjige Kolaž za dvoje, pomislio sam ,,Ako za devojke postoji nešto što se zove čiklit žanr, onda bi ekvivalent tom žanru, ali za muškarce, bilo nešto čemu pripada ovaj roman’’. Tri reči: emotivno, zabavno i komično. Idealna kombinacija, zar ne? Čitajte nastavak prikaza i saznajte 😉

Knjiga Kolaž za dvoje nas na jedan jako zanimljiv i originalan način upoznaje sa ljubavnom pričom glavnog junaka i njegove, tada već bivše devojke Tamare. Svako poglavlje ovog romana nosi naziv jednog beogradskog kafića u kome se protagonista sreće sa svojim prijateljima i poznanicima, pokušavajući da koliko toliko skrene misli sa raskida, ali ga jednostavno svaka tema započeta sa sagovornikom asocira i podseti na neke više ili manje drage trenutke iz te tragično prekinute veze.
Ne bih više otkrivao o radnji da ne bih pokvario užitak onima koji se odluče za čitanje, već ću vam odmah predstaviti karakteristike romana koje su se meni posebno dopale.
Originalnost na prvom mestu! Zaista sam oduševljen načinom na koji je autor jednu, takoreći uobičajnu ljubavnu priču nama predstavio na izuzetno kreativan način. Aleksandar ume tako slikovito da donese atmosferu iz situacije u knjizi da imate utisak kao da ste vi osoba koja sedi na trećoj stolici pored dva sagovornika, pijucka nes, sladi se tiramisuom i upija svaku reč razgovora između likova. Iako sam osoba koja nije u velikoj meri osetila duh naše prestonice, u nekim trenucima sam imao divan osećaj kao da sam redovni posetilac kafića koje nam autor predstavlja. Nije to u opisu enterijera, jer on je sveden na svega dve-tri rečenice, koliko da stvorimo u mislima neku prividnu sliku kako kafić izgleda. Više sam ja to osetio u dijalozima, pa čak i u opisu sporednih likova, njihovog ponašanja, oblačenja, stavova o životu, nekim postupcima.
Protagonista je izuzetno dopadljiva ličnost koju ćete sigurno zavoleti uprkos njegovim brojnim manama. On jeste pomalo lenj i neodgovoran, ali je njegov smisao za humor meni zamaskirao sve negativne strane. Slatko sam se nasmejao u nekoliko situacija u priči.
Kao pozitivne strane ću navesti, evo ovde sumirano, jako zanimljive dijaloge, odlični humoristički elementi, opsežan opis ličnosti protagoniste i sasvim dovoljan, ne preteran opis sporednih likova. Iako poglavlje nosi naziv određenog kafića, drago mi je što se Aleksandar nije puno zadržavao na opisu enterijera jer mislim da bi više od onoga što je on napisao samo skrenulo pažnju sa glavne poente priče i zamorilo čitaoca.
Mala kritika za zadnje poglavlje, ali, da naglasim, samo zbog malih varijacija u dinamici. Međutim, to mi nikako nije pokvarilo utisak jer me je upravo to poglavlje najviše raznežilo. Nisam očekivao onakav kraj priče, većina će se iznenaditi. 😉

Zaključak:
Ovo je knjiga koju ću sigurno preporučiti, pored ženskih, i svim muškim knjigoljupcima jer je prvi ljubavno-komični roman (ako ga tako mogu nazvati) iz domaće književnosti za koji sam siguran da će zadovoljiti ukuse oba pola. Nisam pristalica deljenja knjiga na muške i ženske međutim, kao što rekoh u uvodu, ako ima čiklita za devojke, onda je ovo za nas muške 😀 Zahvalio bih mojoj dragoj prijateljici Bibliotekarki na preporuci i ostaje mi da se nadam da će Aleksandar napisati još koju knjigu iz ovog žanra. Treba nama više ovakvih romana u domaćoj beletristici.Jest da ima stotinak strana, al’ ne kažu džabe ,,kratko ali slatko’’

Autor: Marko Jovanović

Foto: Marko Jovanović

Izvor:facebook

PERISKOP 7 : PRIČI NIKAD KRAJA

Pred završetkom sam rukopisa. Nema nazad. Jedino pitanje je: kome se carstvu privoleti? Srećan kraj privući će čitaoce, a nesrećan književne kritičare. Otvoreni završetak kada svako domišlja razrešenje ne dolazi u obzir. Dobijao sam prigovore kako je u knjizi sve bilo sjajno, osim što im nije jasno šta se naposletku dogodilo. Objašnjenje da sam baš tako hteo, mogao sam da bacim u vodu. Uskratio sam očiglednu katarzu, a u instant svetu nema aplikacije za domaštavanje. Stručnim licima smeta što to nije dovoljno u skladu sa ključem patnje koji otvara vrata literarnog kluba odabranih.

Nisam pomenuo, u pitanju je ljubavna priča. Trudio sam se da je napišem tako da oba kraja budu moguća. Odugovlačio sam sa odlukom. Uvek je bio loš trenutak da se zapitam šta ja to zapravo želim? Ako čovek uloži toliki trud i vreme u nešto, po kosmičkom pravilu, očekuje određenu nagradu. Pisci žele da budu čitani, ali i priznati. Čak i kada govore suprotno. Potajno sam se nadao da ću moći da pomirim obe strane. Znam, zvuči nadmeno , ali pisac bez drskosti je dosadan. Samo sam želeo da moja knjiga ne bude jedna od onih za koju se najčešće laže da je pročitana.

Dobro, evo priznajem, nisam stigao do kraja. Tačno sam na sredini zapleta. Nedostaje mi sukob koji će povući priču. Sve mi je nekako prevaziđeno, već viđeno. Zbunjen sam. Ni to ne mogu da iskoristim, jer je moja dobra poznanica na zbunjenosti već izgradila književnu karijeru. Teško je napisati jednostavnu priču o ljubavi. Ako bih krenuo da šećerim, znajući sebe, napravio bih neku šerbet verziju dostojnu Barbisveta. Problem kod ljubića je što bivaju zaboravljeni čim se zatvore korice. Kao da su svi junaci isti, samo se menja okruženje. Nemam želje ni da se bavim tragedijama. Bacanje pod voz, nemanje hrabrosti da se do kraja ispitaju granice kratkotrajnog zanosa, maloletni partneri, umrle dragane i još koješta.

Čak je i Grejem Grin preterao, mada razumem da nije imao izbora. Nekome je morao da ispriča šta mu se dogodilo. Ipak, Kraj jedne ljubavne priče nikako da se završi. Moris Bendriks je pisac i, kao takvom, uvek mu je u deliću podsvesti kako se u svemu krije zametak priče. Bez razmišljanja rastapa bračnu pokoricu porodice Majls. Sara pada na životnost nove situacije koju joj impotentni suprug nikada neće omogućiti. Morisova ljubomora gnječi ljubav i sve odlazi dođavola, mada na kraju je ipak Bog onaj koji mu daje nadu.

Roman je prošao odlično, imao je mnogobrojna izdanja i dve filmske adaptacije. A voleli su ga i kritičari. Moj junak se, kao za inat, zaljubio u pamet. Ljubav je bila uzvraćena. Namerno sam izostavio njihov fizički opis. Odenuo sam ih u osećanja. I lepo im je. Kakav sad to monstrum moram da budem i smislim nešto što će im pomutiti sreću. Da li je to uopšte realno? Zašto je bezbrižnost dosadna?

Vezao sam se za njih. Jeste da ih voajerski posmatram, ali u pisanju je sve dozvoljeno. Evo, smeškaju se, ni ne sluteći šta će im se uskoro dogoditi. Pritom, još uvek ne znam kojim bih putem krenuo.

Najbolje bi bilo da ih pitam. Tiho ću, da se ne uplaše.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prici-nikad-kraja