Aleksandar Petrović

Nastup na finalnoj večeri literarnog takmičenja “Once Upon the Balkans”

by , on
December 24, 2017

ČItanje priče “The Smile” uz propratni kratki film Stefana Momića u finalu takmičenja “Once Upon the Balkans” udruženja “The Balkan Writers Project”, 22. decembar 2017, kafe-galerija “Polet”

PISAC IZA OGLEDALA 1 – SVEMIR, NEMIR I OSTALO

by , on
January 21, 2017

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Paralelno otkrivam i kostur priče koji se ispostavio kao sasvim solidan. Dok se suprotstavljena osećanja sukobljavaju, nadja razmišlja o promeni koja bi ponovo pogurala kreativnost i uklonila kletvu onoga za kim zvona zvone.

I evo me sada tako u kafiću blizu kuće s beležnicom u ruci. Dobro je, nema mnogo ljudi, tako da imam dovoljno vremena da isprobam kako će ovo funkcionisati pre nego što se prostor zadimi. Ako se pokaže uspešnim, krenuću i u nemoguću misiju pronalaženja nepušačkog lokala.

Poneo sam penkalo iz srednje škole. Puni se patronama s kuglicom na vrhu koja kada pukne napravi mrlju na torbi. Hoću da se vratim u taj ritam kliženja pera po hartiji. Da promišljam dok mislim. Mislim između misli. Uhvatim ih za glavu i rep. Ovladam njima.

Pero ostavlja beskrvne tragove na papiru. Protresem penkalo i pokušam ponovo. Mastilo se izliva u reči čiji se smisao uobličava preda mnom. Teku. Puštam ih da me vode.

Potajno se radujem, krenulo je.

Na trenutak se uplašim kako mi previše dobro ide i da tu nisu čista posla. Sigurno ću posle morati da žvrljam, hoću li uopšte moći da pročitam rukopis i koliko karaktera ima jedna pisana strana? Grčevito ispisujem redove, iščekujući trenutak koji znam da je blizu –  pažnja će odšetati u nepoznatom pravcu.

Sedim pored stakla, iza leđa mi je radijator. Dlanom pritiskam dve nove stranice. Sveska je na linije što mi pomaže da slova ne budu prevelika. U peščanom satu nadahnuća, kroz usko grlo, probijaju se poslednja zrnca.

Taman što sam napisao tri slova, u perifernom vidnom polju nešto je zaigralo. Okrenuo sam glavu.

Sa druge strane stakla, promrzli pas lutalica, vrti se u krug pokušavajući da se sklupča na iscepanim novinama. Obigrava oko svoje ose nekoliko puta, ali ne uspeva da pronađe pravi položaj. Napolju je suviše hladno za bilo kakvu udobnost, a ni kratka smeđa dlaka ne ide mu mnogo u korist. Smestio se nekako i spustio glavu na prednje šape. Drhti.

Bacio je pogled u mom pravcu. Te krupne oči koje me posmatraju, odagnale su svaku sumnju u postojanje pseće duše.

Konobar je prišao vratima i širom ih otvorio . Rukom je pozvao psa da uđe. Skočio je istog trena mašući repom. Devojka i mladić u uglu prevrnuli su očima. Pas je ušao, protresao se i uputio pravo ka meni. Čekao sam ga ispružene ruke. Stavio mi je glavu na butinu. Među zubima držao je parče novine. Izvukao sam mu papir iz usta, pomazio ga po glavi i ispod brade. Zevnuo je i sklupčao mi se pored nogu.

Pre nego što sam zgužvao hartiju, pažnju mi je zaokupila rečenica iz nekog intervjua:

Nemir nema veze s prostorom, čak ni sa svemirom.

Okrenuo sam svesku na drugu stranu i dok moj novi prijatelj ujednačeno dahće, zapisujem ovu našu malu priču.

Svako je nemir po sebi i za sebe. Ponekad, kada se dva takva spoje, nastane čudo.

Koliko traje da traje.

Moj topli kavez u soliteru sada mi izgleda kao beskrajno prostranstvo.

 

BLOKADA

by , on
January 2, 2017

Čekić liči na tučak za meso.

Dobrica ga proučava neko vreme, a zatim uzima u ruku.

Kruži pogledom po sobi. Radni sto sa naslaganim papirima odštampanog teksta, stolica, kompjuter, stara pisaća mašina, štampač, polica s knjigama, postelja.

Seda na ivicu dušeka. Oklevajući, gladi hladan metal. Strese se pre nego što čvrsto zgrabi drvenu ručku.

Najpre strada monitor. Sa mesta udarca širi se paukova mreža slomljenog stakla. Izuvijane žice varniče iz razjapljene utrobe. Drvo krcka, hartija dobija krila, metalna slova lete na sve strane. Hrbati se ulubljuju, krevetski ram posrće. Kapi znoja klize niz Dobričino čelo i zajapurene obraze. Stenjanje se smenjuje s lomljavom.

Zanesen, ne čuje zvono.

Zid od providne plastike spušta se s tavanice odvajajući ga od uništenih stvari.

Metalni glas obaveštava:

„Ako želite da nastavite s pisanjem, molimo ukucajte korisničku šifru. Nakon uplate,  inspiracija će vam biti poslata na imejl. U slučaju da samo želite da nastavite, klimnite glavom. Hvala što koristite usluge Instant nadahnuća. Posetite nas ponovo. Uvek smo tu za vas.“

Prikaz knjige BKM – Violeta Ivković

by , on
May 21, 2016

BEOGRADSKA KNJIGA MRTVIH, Aleksandra Petrovića, u vrlo živahnom prikazu Violete Ivković

Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, zapitajte se da li vam je duša laka poput pera. Ako jeste, veća je i verovatnoća da ćete lakoperno razumeti o čemu je priča.

Uvod prikaza je, dakako, podstaknut staroegipatskim verovanjem prema kojem, da bismo dosegli visove zagrobnog života, moramo imati dušu lakšu od pera. No, Aleksandar Petrović ne zamara čitaoca filozofskim floskulama; on prede zaplet dostojan zdravog trilera koji nas od početka drži u neizvesnosti. Ali takođe i pri zapitanosti na samom kraju, jesmo li to zaista pročitali krimić ili je pisac samo dodao još koji mikrogram našem, i inače otežalom peru…

Prema razumevanju kritike i čitalačke publike, „Beogradska knjiga mrtvih“ kao da zasad još pluta poblizu kriminalističkog žanra s osloncem na ljubavnu potku, libeći se da ma koje dodirne smelije. Ljubav ili smrt, smrt ili ljubav, u suštini svejedno je. Fino tkanje ljubavne priče čije niti poput srebrne žice protkivaju zaplet romana decentan je i odmeren, pa ni sama ne umem da se opredelim. U raskorak me Aleksandar dovodi poglavljima u kojima čak i sunce „neromantično zalazi“. Ali zaboravlja da sam prefrigan čitalac.

Priča se, bez imalo suvišnosti i žovijalnosti, utapa, lomi između sumornosti mogućeg zločina i nade, predavanja. Likovi su, u skladu sa tonom pripovedanja vešto, poput leptirovih gusenica (težina leptira – dve ružine latice) učaureni i sputani ličnim sudbinama – sumnjama, nedoumicama i zabludama. Gotovo svi izuzev dve hiljade i trista godina stare mumije sveštenika Nesmina. On ima svoju Knjigu mrtvih, a mi?

Načelno, Pisac laže. Laže znajući da su istine trivijalnosti života i da im stoga nema mesta u književnosti. Laže bezočno, vazda u varljivom kolebanju između onoga što mu je uskraćeno i svojih ili tuđih nepodopština. Otuda i Aleksandar Petrović laže kada nam, umešno se koristeći raspoloživim proznim sredstvima, ne kaže koliko smo nemarni prema samima sebi i svakom našem dobru i nasleđu. Samo nagoveštava i doslućuje. Zato, ako uopšte postoji „zagrobni esperanto“, neka ova knjiga bude, bar za ubuduće, esperanto naših savesti.

Želim vam laka pera…

Violeta Ivković, predavač u Radionica kreativnog pisanja “PričArt”

PERISKOP 7 : PRIČI NIKAD KRAJA

by , on
April 3, 2016

Pred završetkom sam rukopisa. Nema nazad. Jedino pitanje je: kome se carstvu privoleti? Srećan kraj privući će čitaoce, a nesrećan književne kritičare. Otvoreni završetak kada svako domišlja razrešenje ne dolazi u obzir. Dobijao sam prigovore kako je u knjizi sve bilo sjajno, osim što im nije jasno šta se naposletku dogodilo. Objašnjenje da sam baš tako hteo, mogao sam da bacim u vodu. Uskratio sam očiglednu katarzu, a u instant svetu nema aplikacije za domaštavanje. Stručnim licima smeta što to nije dovoljno u skladu sa ključem patnje koji otvara vrata literarnog kluba odabranih.

Nisam pomenuo, u pitanju je ljubavna priča. Trudio sam se da je napišem tako da oba kraja budu moguća. Odugovlačio sam sa odlukom. Uvek je bio loš trenutak da se zapitam šta ja to zapravo želim? Ako čovek uloži toliki trud i vreme u nešto, po kosmičkom pravilu, očekuje određenu nagradu. Pisci žele da budu čitani, ali i priznati. Čak i kada govore suprotno. Potajno sam se nadao da ću moći da pomirim obe strane. Znam, zvuči nadmeno , ali pisac bez drskosti je dosadan. Samo sam želeo da moja knjiga ne bude jedna od onih za koju se najčešće laže da je pročitana.

Dobro, evo priznajem, nisam stigao do kraja. Tačno sam na sredini zapleta. Nedostaje mi sukob koji će povući priču. Sve mi je nekako prevaziđeno, već viđeno. Zbunjen sam. Ni to ne mogu da iskoristim, jer je moja dobra poznanica na zbunjenosti već izgradila književnu karijeru. Teško je napisati jednostavnu priču o ljubavi. Ako bih krenuo da šećerim, znajući sebe, napravio bih neku šerbet verziju dostojnu Barbisveta. Problem kod ljubića je što bivaju zaboravljeni čim se zatvore korice. Kao da su svi junaci isti, samo se menja okruženje. Nemam želje ni da se bavim tragedijama. Bacanje pod voz, nemanje hrabrosti da se do kraja ispitaju granice kratkotrajnog zanosa, maloletni partneri, umrle dragane i još koješta.

Čak je i Grejem Grin preterao, mada razumem da nije imao izbora. Nekome je morao da ispriča šta mu se dogodilo. Ipak, Kraj jedne ljubavne priče nikako da se završi. Moris Bendriks je pisac i, kao takvom, uvek mu je u deliću podsvesti kako se u svemu krije zametak priče. Bez razmišljanja rastapa bračnu pokoricu porodice Majls. Sara pada na životnost nove situacije koju joj impotentni suprug nikada neće omogućiti. Morisova ljubomora gnječi ljubav i sve odlazi dođavola, mada na kraju je ipak Bog onaj koji mu daje nadu.

Roman je prošao odlično, imao je mnogobrojna izdanja i dve filmske adaptacije. A voleli su ga i kritičari. Moj junak se, kao za inat, zaljubio u pamet. Ljubav je bila uzvraćena. Namerno sam izostavio njihov fizički opis. Odenuo sam ih u osećanja. I lepo im je. Kakav sad to monstrum moram da budem i smislim nešto što će im pomutiti sreću. Da li je to uopšte realno? Zašto je bezbrižnost dosadna?

Vezao sam se za njih. Jeste da ih voajerski posmatram, ali u pisanju je sve dozvoljeno. Evo, smeškaju se, ni ne sluteći šta će im se uskoro dogoditi. Pritom, još uvek ne znam kojim bih putem krenuo.

Najbolje bi bilo da ih pitam. Tiho ću, da se ne uplaše.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prici-nikad-kraja

INTERVJU ZA “BOOKVAR” – MAGAZIN ZA PROMOCIJU ČITANJA

by , on
February 8, 2016

ALEKSANDAR PETROVIĆ: STRAH OD SMRTI JE VEČAN

 

Nedavno je iz štampe izašla druga knjiga mladog autora Aleksandra Petrovića. U pitanju je roman “Beogradska knjiga mrtvih”. Autor je odlučio da se na interesantan način pozabavi, više od dve hiljade godina starim, mumifikovanim ostacima egipatskog sveštenika Nesmina koga je Narodnom muzeju poklonio Hadži Pavle Riđički davne 1888. godine.

O ovoj knjizi, ali i o raznim drugim temama porazgovarali smo sa autorom koji je oživeo Beogradsku mumiju.

 

  • Kako ste se pored poplave knjiga o zaljubljenim tinejdžerima vukodlacima, vampirima i vilovnjacima odlučili da pišete o mumijama?

Da budem iskren, nisam ljubitelj epske fantastike u nastavcima. Prećutno se mimoilazim sa sagama o sumraku, vampirskim dnevnicima i igrama prestola. S druge strane volim mitove i legende, bajke i fantastične kosmose Poa, Kafke, Pavića, Atvudove, Krištofove, Saramaga, Murakamija, Borhesa i Živkovića. Način na koji oni oživljavaju te svetove izazvao je i u meni želju da se okušam u nečemu sličnom. A mumija o kojoj sam želeo da pišem bila je baš posebna, naša – beogradska. Priča o njoj krila je u sebi širok dijapazon značenja o kojima sam želeo da pišem, a koja me već nekoliko godina kopkaju, otkada sam saznao da naša prestonica skriva mumiju koja se raspada.

  • Da li je Beogradska mumija posle više od 120 godina među nama postala fragment srpske ili je ostala deo egipatske istorije i nasleđa?

To je zanimljivo pitanje na koje sam u romanu „Beogradska knjiga mrtvih“ pokušao da odgovorim. Pre sto dvadeset osam godina, vrlo zanimljiv gospodin, Hadži Pavle Riđički, rodom iz Mokrina, plemić i dobrotvor, doneo je sa putovanja po Egiptu sarkofag sa mumijom u Beograd. Taj podatak mi je bio zanimljiv kao neki početak priče. Sve ono što je bilo pre te prelomne tačke pripadalo je Egiptu, sve posle toga Srbiji. Svojevrsna posthumna emigracija učinila mi se kao neka vrsta neobične kontrateže svemu onome što nas trenutno okružuje. Naš odnos prema tom tajanstvenom artefaktu, prvi put viđenom u Srbiji, varirao je od prvobitnog oduševljenja do potpunog zapostavljanja koje je trajalo više od jednog veka, što dosta govori o nama. Ne znam kakvu bi istoriju ova mumija imala da je ostala u Egiptu, možda bi bila samo jedna od mnoštva bezimenih koje se nude na crnom tržištu bogatim kupcima. Ovako, uplela je sudbinu s našom pa kako joj bude. U svakom slučaju ovde je jedinstvena.

  • Koliko autora Beogradske knjige mrtvih interesuje ezoterija?

Fenomenološki, ezoterija me zanima u domenu drugačijeg viđenja sveta, različitih promišljanja i sagledavanja stvarnosti. Nisam se bavio proučavanjem tajnih formula, obreda ili magijskih postupaka. Više me interesuje odakle potiče ljudska sposobnost da tako izmašta sve ono što ne ume da objasni. To me je podsetilo na književnost. U tom smislu, knjiga mrtvih je posebno zanimljiva jer nudi konkretne načine kako da posle smrti uspešno savladate sve prepreke koje vas očekuju i sebi obezbedite udoban zagrobni život. Bilo je uzbudljivo proučavati kolektivno nesvesno starih Misiraca. Osim drugačijeg pogleda savremenog čoveka na smrt, strah od nje ostao je isti.

  • Tokom čitanja knjige na trenutke sam imao utisak kao da čitam neku epizodu Dampira ili Dilana Doga. Da li je to slučajnost ili su možda ovi stripovi uticali na Vaš rad? Da li čitate stripove?

Odlično ste primetili tu stripovsku atmosferu koja nije nimalo slučajna. Dampira, nažalost nisam čitao, ali Marti Misterija – detektiv nemogućeg – bio je junak mog detinjstva. Jako sam želeo da budem kao on i siguran sam da je to ostalo zabeleženo negde u podsvesti. Posle je došao i Dilan Dog koji je više naginjao elementima horora, ali sam i njega voleo da čitam. Naravno, kao i čitavu plejadu likova: crnohumorni Alan Ford, uglađeni mađioničar Mandrak, buntovni Mister No, mačkasta Modesti Blejz, šmekerski Rip Kirbi, džangrizavi Baja Patak i pustolovni Srebrni letač. Nedavno sam u Briselu posetio Muzej stripa i najviše se zadržao kod dela u kojem su objašnjavali različite načine pisanja scenarija za strip, što mi se učinilo jako zanimljivim. Voleo bih da se u budućnosti okušam i u tome.

  • Vaš prethodni roman bila je ljubavna priča, sada je u pitanju neka vrsta krimića sa fantastičnim elementima. Kako birate teme za pisanje? Šta planirate sledeće? Ljubavni slučaj prvog srpskog vampira Save Savanovića, možda?

Savanović je za književnost izuzetno zahvalan lik, ali potrebno ga je postaviti u drugačiji kontekst kako bi ta priča dobro funkcionisala. Ako mi nešto neobično padne na pamet, što da ne? Volim slovensku mitologiju i mislim da će se o njoj tek pričati kroz različite motive i knjige jer je nedovoljno istražena. Nedavno sam napisao priču koja se dotiče teme vlaške magije. To je  čitav svet za sebe, kao da ste na poslužavniku dobili pregršt materijala za razmišljanje. Moj prvi roman „Kolaž za dvoje“ jeste bio ljubavna priča čija se radnja dešavala po beogradskim kafićima, kako su i poglavlja bila koncipirana. „Beogradska knjiga mrtvih“ jeste krimić sa fantastičnim elementima i govori o smrti, ali i tu se krije ljubavna priča, doduše neobična, ali ipak je tu. Ljubav i smrt su dve osnovne teme književnosti tako da se na kraju, kao i u životu sve svodi na njih. Sve što mi prođe kroz glavu, što pročitam, vidim ili čujem može da bude tema za pisanje. One koje ostanu zapamćene, koje me prate i zapitkuju kada ću se pozabaviti njima su one o kojima pišem.

  • Zašto ste se odlučili na karijeru pisca, a ne, na primer, slavnog tenisera?

U pravom životu sam oralni hirurg, a u onom izmaštanom, pisac. Prvo je zanimanje, a drugo vokacija. Naizgled to su dve dijametralno suprotne sfere, ali meni je taj spoj sasvim prirodan. Moj stil pisanja je hirurški: precizan, bez suvišnih pojedinosti, pravo u srž. S druge strane, pošto kod nas niko ne živi isključivo od pisanja, finansijska sigurnost mi dozvoljava da pišem ono što želim i ne pravim kompromise niti podilazim vladajućim trendovima.

  • Biti pisac deluje veoma lako. Sedite u udobnoj stolici u toploj sobi i pišete. Da li je to, na osnovu Vašeg iskustva, zaista tako ili se iza svega krije neka malo drugačija istina?

Spoljašnje okolnosti svačijeg spisateljskog iskustva su šarenolike: neko je u toploj sobi, neko u kafiću, motelu, na plaži ili u metrou. Ali nema tu mistifikacije, ako uživate dok pišete, čak i kada se mučite, ne ide vam i hoćete sve što ste napisali da bacite u đubre, vi ste ipak pisac. Sve ostalo što dolazi posle su tehnikalije.

  • Šta bi ste poručili mladim ljudima koji žele da se bave pisanjem?

Kratko i jasno: da mnogo čitaju i mnogo pišu, ne odustaju nikada, ali i da imaju neko zanimanje od kojeg će moći da žive.

  • U Vašoj biografiji piše kako putujete po svetu i književnosti. Koja su Vaša omiljena mesta koja ste do sada posetili i pročitali?

Uspomene sa putovanja me mesecima drže u oblacima i pomažu da se lakše suočavam sa životom. Svako mesto koje posetim ostavlja u meni poseban trag. U Londonu se osećam kao kod kuće i volim to pulsiranje energije i osećaj da ste u epicentru dešavanja, ali baš zbog toga ne bih živeo u njemu. Grad po mojoj meri je Beč. Omiljeni su mi i mali gradovi bogati zanimljivim pričama kao što je Vinčester, u čijoj katedrali se čuva okrugli sto kralja Artura i u kojem je umrla Džejn Ostin. Briž je gradić u kojem imate utisak da ste, dok šetate njime, glavni junaci neke bajke. Krivi Vir u podnožju Rtnja je nestvarno mesto koje vam obnavlja gradom istrošene baterije. Često mi je potrebno neko vreme da razlučim da li neka misao pripada likovima knjige koju sam pročitao ili je deo mog sećanja. To mi se dešavalo sa Dorijanom Grejom, Gregorom Samsom, Mersoom, Danijelom Leverkinom. S druge strane, nije ni bitno, kada se iskustva putovanja po svetu i književnosti pomešaju i žele da pobegnu na belinu monitora počinje pisanje.

  • Koji je Vaš omiljeni književni citat?

Omiljeni citati se vremenom menjaju, trenutno je to Bukovski:

Moramo uneti
sopstveno svetlo u
mrak.
Niko to neće
učiniti
umesto nas.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Izvor:  http://www.bookvar.rs/?p=6412