Periskop 1 – Zastava

Pre nego što počnem moram nešto da vam priznam. Ne umem realno da sagledavam stvarnost, ljude i događaje. Umesto toga vidim priče. Sve što se ne uklapa u njihov tok, izbacim, prespojim i zamenim. To me je održalo kada me je, pošto smo se porodično preselili u manji stan, napustio izmišljeni prijatelj iz detinjstva. Roditelji su rekli da za njega više nema mesta. Do tada smo bili nerazdvojni. Objašnjavao mi je sve što me je zanimalo, išli smo u pustolovine, tešili se kada nešto zabrljamo, rastapali mrak. Dok se, koju godinu kasnije, nije pojavio moj brat, morao sam da se snalazim sâm. Zato sada od svega pravim zaplet.

A evo šta mi se danas dogodilo. Dugo sam čekao na autobuskoj stanici. Počeo je da provejava sneg. Prevoz je konačno stigao, ali krcat. U autobus uvek ulazim spreman. Slušalice na ušima, Selindžer u torbi, brzim pogledom tražim prazno sedište. Nije ga bilo, te sam stao pored prozora i uhvatio se za šipku. Izvukao sam knjigu, okrenuo se ka staklu i počeo da čitam. Muziku nisam slušao, ali su mi bubice bile u ušima. Završio sam treću rečenicu kada me je neko uhvatio za lakat.

„Vidiš onog tipa?“, sveže obrijan gospodin u zagasitoplavom odelu pokazuje na mladića sa oklembešenom sportskom torbom, koji prolazi pored nas dok čekamo zeleno svetlo na semaforu.

„Molim?“ podigao sam pogled sa stranice.

„Pogledaj malo bolje. Vidiš ovu zastavu što mu je nalepljena na tu torbetinu? Svuda ih viđam. Od sitnih amblema na majicama, preko upaljača, rančeva, pantalona, maski za mobilni. Čak sam video jednu klinku, ima je na džombastim cipelama. Eee, burazeru, nije to slučajno. To je taktika porobljavanja uma. Ne žure oni, polako se integrišu, prvo na sitno sve dok ne prihvatimo da je to normalna stvar. E pa, neće moći ove noći.“

Trepnuo je nekoliko puta, a zatim me je čvrsto stegnuo za lakat. Smejalice oko očiju oživele su poput nestašnih životinjica. Zažmurio sam.

Dvoglavi beli orao nosi mog saputnika u kandžama. Ispušta ga blizu kućice za skijaški spust na vrhu padine. On se prekrsti, stavi kacigu i navuče skije. Neko vreme zuri u stazu pod sobom na kojoj su pobodene zastavice. Hvata zalet i kreće. Vešto izbegava prvu prepreku. Zastavica je duginih boja i on se još jednom okreće za svaki slučaj da proveri da li je ostala na mestu. Sledećih nekoliko su obične trobojke različitih kombinacija preliva. Neke od njih okrzne, dok druge obara. Ostaju za njim poput pokošene trave. Desna noga mu malo sklizne i on direktno naleće na zastavicu s kompasom koji bešumno padne na sneg. Ovo kao da je poremetilo skijaša. Oslanja se na levu nogu dok mu je desna u vazduhu, pa onda na desnu i u tom nespretnom limbu obara i zastavicu s prugama i zvezdicama koje mu se zarivaju u skijaško odelo. To kao da ga je osvestilo i on ponovo uspostavlja ravnotežu. Nižu se zastavice s raznim biljkama i životinjama. S jedne je otpao list javora, s druge je skliznula zmija. Sve većim ubrzanjem bliži se podnožju. Ostalo mu je još desetak kapija do kraja, mahom onih s nebeskim telima – polumesecima i usamljenim zvezdama– i mitskim bićima. Najviše je strahovao od crnog i zlatnog dvoglavog orla. Usredsredio se na cilj. Vešto ih je izbegao, ali nije video žitak sneg ispred  pretposlednje motke na kojoj su bila dva ukrštena krsta crvene boje nalik na raskrsnicu. Svom silinom naleteo je na nju i pao.

Otvaram oči.

„Savršen dan za banana ribe, zar ne?“ kažem glasnije nego što bi trebalo.

Saputnik me odmeri od glave do pete, klimne glavom i bez reči se pomeri bliže vratima. Na sledećoj stanici je izašao. Autobus je ponovo krenuo.

Prekoputa ulice radnici su menjali poster na bilbordu. Lepili su reklamu prodavnice nameštaja koja kao novitet u prodaji ima trosede i fotelje čije naslone krasi crvena raskrsnica, obrubljena belim na plavoj podlozi.

Kolumna “Periskop” za portal “Black Sheep” :     http://blacksheep.rs/periskop-zastava