Marina Abramović nije ni slutila da će se razgovori sa psihoanalitičarkom Žanet Fišer pretvoriti u njen najintimniji performans u kojem će se ogoliti do kraja, mnogo više nego kada je naga žiletom urezivala petokraku na stomak, svom silinom se sudarala s partnerom ili s njim bez odeće stajala na ulazu u galeriju dok su se posetioci provlačili između njih. 

Ovaj performans nije mogla da planira, niti osmisli, nije mogla da ga drži pod kontrolom. Oštrica istine zabila se pravo u srž, centar iz kojeg je proisteklo njeno celokupno stvaralaštvo. Imala je sreće da je umetnost spase od ludila. Ona je za nju poput disanja. Što je više zaokupljena pripremanjem sledećeg projekta to je manje u žabokrečini usamljenosti i strahova. 

Gospođa Fišer je Marinu suočila sa surovom činjenicom, da nije bila toliko nevoljena ne bi bila svetski poznata umetnica. Ovakav životni paket retko ko bi mogao da podnese. Pogotovu ne oni koji Marinu kritikuju i optužuju da je njena umetnost niz koještarija koje će biti zaboravljene. 

Žanet Fišer suptilno, ali uporno, predočava Marini uzroke koji su je doveli do mesta jedne od najuticajnijih žena u savremenoj umetnosti. Laskava titula iza koje se krije velika patnja. 

Majka joj je uskraćivala nežnost da je ne bi razmazila. Otac ju je izbacio iz čamca u more kako bi je naučio da pliva. Boreći se da ostane na površini iz sve snage je zaplivala za čamcem pogledom fiksirajući očeva leđa. 

Školski primer začetka bazične nesigurnosti koja će Marinu pratiti kroz život. Ako roditelji ne mogu da te vole i zaštite, kako onda to možeš da očekuješ od bilo kog drugog?

Snagom volje i sa žarkom željom da opstane Marina se borila kako je jedino znala i umela – umetnošću. Inače slaba da se suprotstavi verbalnom i fizičkom nasilju koje je trpela, kada je bavljenje umetnošću u pitanju bila je neustrašiva. Slušala je unutarnji glas koji joj je, tek će kasnije shvatiti, bio jedini vodič za preživljavanje. On ju je odveo i do performansa u kojima je konačno pronašla sebe i odakle je više ništa nije moglo oterati. Tu je konačno bila sigurna. 

Marina se plaši sreće, veruje da će se nešto loše dogoditi ako sebi dopusti da uživa. Stalno je drugima na raspolaganju trudeći se da u svojoj glavi nekako opravda uspeh koji je postigla. Majka, i njena dva najvažnija životna partnera Ulaj i Paolo iskorišćavali su tu njenu potrebu da im udovolji kako bi se izborila za mrvice emocija koje bi joj (ne uvek) udelili. Ona je punila njihove prazne sudove zahvaljujući se što može da im se potčini. 

Marina ne štedi sebe ni kao umetnica performansa, ona devedeset dana nepomično sedi i u tišini gleda ljude u oči primajući od njih sve ono što žele da istovare i ostave za sobom. Ona prima njihov bol jer tako zaboravlja na svoj na koji se toliko navikla da već poznaje i nivoe postojanja koji se nalaze iza njega. Ili barem tako misli. Veruje da je to pročišćenje ono čemu je oduvek težila. 

Međutim, Žanet Fišer zna da je prauzrok svega toga još uvek netaknut i potrudiće se da se Marina konačno suoči sa nasiljem koje je trpela celog života, a koje do sada nikada nije nazvala pravim imenom, osim u performansu.    

Dok zgarište razvoda još uvek tiho tinja engleska spisateljica Fej odlazi na poslovni put u Atinu kako bi nedelju dana predavala kreativno pisanje. Na prvi pogled je funkcionalna, ustaje na vreme, brine se o sinovima trudeći se da u rutini pronađe ritam koji će joj pokrenuti srce iz mrtvila. 

Fej nema više ni energije niti snage da učestvuje u životu, ona u njemu samo prisustvuje. 

U avionu upoznaje starijeg gospodina uglađenih manira koji joj u nekoliko sati leta ispoveda svoju biografiju. Tri braka, deca, promašeni poslovi, ponovni počeci i završeci i kao jedina konstanta brodić kojim ovaj savremeni Odisej plovi nemajući gde da se skrasi.  

Fej je već nekoliko puta bila u Atini i umorna je od huka užurbanog grada i njegovih znamenitosti iz kojih je potekla evropska civilizacija. Ona pokušava da Atinu svede na svoju meru, da uživa koliko može i pokuša da se resetuje kako bi se po povratku u Englesku ponovo uhvatila ukoštac sa izazovima izmišljanja nove verzije sebe. 

Gospodin iz aviona joj nudi da je povede na izlet svojim brodićem. Oni plove, razgovaraju i plivaju u maloj laguni za koju samo meštani znaju da postoji. More toliko lekovito deluje na nju da joj izmiče iz vida prava priroda namere uglađenog gospodina u skupoj odeći. Nije problem čak ni njegova golotinja kada se presvuče u kupaće gaće, već jezgro zgusnute tuge i nemoći koje krije iza raskoši kojom se okružuje. 

Učenici kojima predaje čine raznoliku grupu likova koji iz različitih razloga žele da pišu, ali ti razlozi imaju malo veze s onim što pravog pisca čini onim što jeste – nezadrživa potreba da sebi objasni svet i pronađe neki smisao u njemu. Oni samo žele da se rasterete i nekome ispričaju svoju priču. 

Na kraju sedmodnevnog boravka u stan, koji je iznajmljen za predavače na kursu, dolazi dramska spisateljica koja više ne može da piše, a bogami ni da živi jer je stekla naviku da sve o čemu razmišlja, što vidi, čuje, pročita ili spozna svede na jednu reč. Kada tu reč shvati i obradi je u glavi tema o kojoj je reč postaje joj nezanimljiva. Neminovna dosada koja sledi posle toga je đavolje igralište.

Obris je prvi deo trilogije, čiji je drugi deo Tranzit već objavljen kod nas. 

Izabela sa porodicom živi povučeno u usamljenoj kući i njen svakodnevni život je toliko jednoličan da više ne može da razabere dane koji prebrzo prolaze. Potrebno joj je nešto što će razbiti rutinu i naterati je da ponovo oživi. Poslednji put to je osetila kada je rodila sina. Kroz porođaj ne bi imala snage ponovo da prolazi, ali zato može da usvoji dete željno roditeljske ljubavi kojih su sirotišta puna. Kako će znati da je izabrala pravo? Prepoznaće ga kada ga bude ugledala. 

Odmah je osetila da je Ilija poseban. U prvom trenutku nije tačno znala zbog čega, ali nije se ni bavila time, pomislila je da to znak da su međusobno povezani. Ono što će tek kasnije shvatiti je da je u njegovim očima videla nekadašnji sopstveni nemir koji je nije napustio, nego se samo pritajio u okruženju porodice o kojoj se brinula. 

Dolazak šestogodišnjeg Ilije promeniće im živote. Nažalost, ne na bolje. Dečko nije ni nalik vršnjacima, više podseća na crni monolit koji uznemirava svojim prisustvom. Spolja, to jeste mališan koji je zreo za polazak u školu, ali ga iznutra pokreću tamni virovi koji ga sve više obuzimaju. 

Izabeli postaje jasno da se Ilijin mrak obraća njenom. Duhovi iz prošlosti oživljavaju, ona ponovo preživljava traumatično detinjstvo za koje je mislila da ga je potisnula dovoljno duboko. 

Iako preokuopirana sobom i novim članom familije, ipak primećuje da je njena odluka poremetila dinamiku nekadašnjeg života. Njen biološki sin oseća se zapostavljenim i ugroženim, a muž ne može (a ni ne želi) da izađe na kraj sa Ilijinim problematičnim ponašanjem.

Rastrzanost na dve strane produbljuje njenu depresiju. Jasno joj je da je pogrešila i na taj način ugrozila sve što je imala.

Očigledno je da tragedija samo vreba pravu priliku da se pokaže u punom sjaju. U tome će joj pomoći nož i Ilija. 

Kada imate dvanaest godina i telo počinje da vas se menja, a vi pokušavate da shvatite šta vas je to zadesilo jako je važno da imate na koga da se ugledate kako biste što lakše prošli kroz nepoznatu teritoriju nabijenu hormonima, neobjašnjivim osećanjima i čudnim reakcijama delova tela na koje do tada niste ni obraćali pažnju. 

Ako kao Mimi volite stripove onda vam je lako da pronađete superheroja kojem ćete verovati. Pogotovu ako živite u malom stanu sa još šest članova porodice i psom. Svako od njih (čak i pas) imaju svoje probleme i manjak vremena da vam se posvete i objasne (ili vam budu podrška) šta vam se to dešava. 

Na ulici, u napuljskoj četvrti Vomero, jedini prijatelj s kojim delite vreme je mangup Saso, koji iako vršnjak, takođe ne može vam bude od pomoći. Nevolja je i u tome što ste sada dovoljno odrasli i priče o kriptonitu, paukovoj mreži i natprirodnim moćima više ne pije vodu. Potreban vam je uzor od krvi i mesa.

A šta ako takav čovek postoji i to baš u vašoj zgradi. Jeste da ima obično ime Đankarlo Sijani i da je novinar koji verovatno ne ume pravilno ni da kuca na pisaćoj mašini, ali ono čime se bavi izuzetno je hrabro. Pisanjem članaka se suprotstaviti kriminalu je retka osobina vredna superjunaka. 

Mimi je sada odrastao čovek. Kada sazna da je stan u kojem je proveo to nezaboravno leto 1985 godine, kada je iz detinjstva prešao u svet odraslih, odlazi sa agentom za nekretnine da još jednom vidi mesto koje mu je obeležilo život. Ulazi iz sobe u sobu i priseća se svega onoga što se dešavalo u njima. Oca koji je radio kao portir u toj zgradi, brižne majke i skromnog, ali srećnog života koji su vodili kao i njihove komšije. 

On je bio radoznalo dete, trudio se da sazna što više, da čita romane, promeni svet, uvek sa željom da bude prihvaćen. Ipak, nikada nije bio zadovoljan do kraja, želeo da je ima drugačiji život, nalik onom koji su imali junaci iz stripova. 

Kada njegov komšija, superjunak od krvi i mesa, bude ubijen ispred zgrade u kojoj su živeli Mimijev svet će se promeniti iz korena. 

Da li je prva ljubav koja ne liči na vatromet vredna truda ili moramo da osetimo baš sve ono što i ostali kako bismo zaista poverovali da smo zaljubljeni? Konel i Marijan odrastaju u zapadnoj Irskoj, idu u istu srednju školu i pripadaju različitim klasama. Marijan potiče iz bogate porodice, a Konelova majka je čistačica u njihovoj raskošnoj kući. 

Na početku knjige, par je u završnoj godini srednje škole – Konel je popularni sportista, a Marijan društveni odmetnik. Blizu su iako se kreću u potpuno različitim krugovima. Kada Konel jednom prilikom dođe da pokupi majku nakon posla, prvi put zaista uspostavlja kontakt sa Marijan. Nema tu elektriciteta koji vam parališe telo, ali postoji nešto, nešto drugačije. Povezanost. 

Marijan se u školi smeju iza leđa, uglavnom zato što nju nije briga šta drugi misle o njoj. Za razliku od nje Konelu je to jako važno. Kada njihova veza počne da se razvija i  pretvori se u nešto fizičko, pa čak i emocionalno, oni to kriju, a u školi Konel se pretvara kao da Marijan ne postoji. Njena osećanja prema Konelu su toliko snažna (kao što to samo kod tinejdžera može biti) da dozvoljava da je potpuno poseduje. Kolin ne ume da objasni sebi šta oseća, osim što mu se sviđa to što ona ima visoko mišljenje o njemu. Međutim, i dalje zazire od toga šta bi njegovi vršnjaci mislili da znaju šta se događa. Ophodi se loše prema njoj i prekida vezu ostavljajući je da se nosi sa sopstvenim emocionalnim nevoljama.

Situacija se menja kada se godinu dana kasnije presele u Dablin na koledž. Marijan postaje deo društva koje ceni njenu pamet i inteligenciju, a ćutljivom Konelu je teško da se uklopi i pronađe prijatelje jer više nije popularan momak u srednjoj školi. Marijan je, s druge strane, pronašla sebe, uživa u dubokoumnim razgovorima o političkim i ekonomskim pitanjima i sada je ona predmet želje, a ne podsmeha. Ipak, bez obzira na novonastalu promenu, obnavljaju vezu, uživajući u onome što osećaju jedno prema drugom bez obzira na ponavljanje istih obrazaca koji su ih doveli do raskida. 

Radnja romana dalje prati glavne junake tokom studiranja, periodičnog bivanja u vezi i raskida bilo da se radi samo o prijateljstvu ili nečem drugom kao i uspostavljanja neuspelih emocionalnih odnosa sa drugim ljudima. Međutim, krug se uvek vraća na početak i oni su ponovo ogoljeni (psihički i fizički) jedno pred drugim.  

Marijanina sklonost ka samoništenju i Konelova nesposobnost da se izbori sa emocionalnim stresovima s kojima se suočava ostavljaju ih oboje nesigurnima u to kakav bi njihov odnos trebalo da bude i još važnije kakav bi mogao biti.

Nakon što nas je u prošlom romanu „Sjećanje šume“ ostavio na ivici šume da razmišljamo o daljoj sudbini glavnog junaka Karakaš nas u „Proslavi“ vodi još dalje među drveće trudeći se da nas izuzetno veštim pisanjem zavede da što duže od tog drveća ne sagledamo šumu.

Tamo gde bi drugi pisci tek počeli da se baškare sa opisima likova i radnje Karakaš završava poliptih sastavljen od četiri prikaza u kojima mesta za razvlačenje, sve je ogoljeno i jasno, čitaocu samo preostaje da u sopstveni registar upiše raspon uzburkanih osećanja koje ovaj kratak roman izaziva.

Mijo se kao vojnik gubitničke vojske krije u šumi iznad rodnog sela u Lici.

Odlazak na proslavu nezavisnosti nove države u susednom mestu odredilo je dalji tok njegovog života. Drugačije ideje od onih na koje je navikao učinile su mu se prijemčive i dovoljno istinite da bi se za njih borio.

U njegovom selu sada su pobednici koji zavode novi red. On iz skrovišta u šumi može da vidi rodnu kuću. Kako bi prekratio vreme zamišlja kako njegova žena i deca provode dane dok je on odsutan. Žena mu krišom donosi hranu i novosti iz sela moleći ga da se preda i da nekako okončaju agoniju u kojoj su se našli. Mijo još nije spreman na to, čeka povoljnu priliku kada će nove vlasti blagonaklonije gledati na bivše neprijatelje. Jedne večeri, u dogovoru sa ženom, prikrada se njihovoj štali i sakriva se u njoj. Ušuškan među senom i balegom jedino što može da radi je da čeka i da se seća.

Mijovo detinjstvo oskudno je u svemu, u roditeljskim emocijama, razumevanju sa tri sestre, prostorom, hranom, igračkama i što je najvažnije perspektivom. Iako se u živopisnim zabitima Like živi u skladu sa prirodom, svaka porodica strepi od njene surovosti, bez mogućnosti da joj se umile, čak i kada naporno rade kako bi sebi obezbedili egzistenciju.

Kao da ta teška sudbina nije dovoljna sama po sebi, na nju se nadovezuju i politička dešavanja koja malo ko od stanovnika zaista razume, ali se uvek povinuju serviranim odlukama. Jedna od njih je i da se pobiju svi psi u selu zato što je jedno od njih ujelo jednog od vlastodržaca. Mijo dobija zadatak da se reši svog psa. Zajedno kreću ka šumi.

Mijo se zamomčio i sa devojkom (budućom suprugom) i njenim bratom kreće peške u susedno selo u u kojem će se održati proslava. Uparađeni kreću na dug put kroz šumu i livade. Zadihani i znojavi, ali sa sjajem u očima stižu na sam početak slavlja na kojem se transparenti, zastave i kape sa slovom U i ushićenost meštana mešaju u zavodljivu celinu koja će ih odvesti u stradanje.

Mijo se odgovornosti glave kuće učio od oca. Jedne surove zime kada je opstanak cele porodice doveden u pitanje, otac teška srca donosi odluku da najstarijeg člana porodice, sopstvenog oca koji je star i bolestan, odvede u šumu i baci ga u jamu kao što se to pokolenjima radilo u njihovom kraju kada je trebalo preživeti.

Karakaš majstorski ume da vas sagledavanjem pojedinačnog povede u shvatanje opšteg.

Kao što rekoh, drveće i šuma.

Praznici nam zbog posebne atmosfere i viška slodobnog vremena prosto nameću samorefleksiju čak i kada to uopšte ne želimo. Misli bez pitanja odlutaju u vrtlog iz kojeg je posle teško da se izvučeš.

Tridesetosmogodišnjem Frenku Baskombu vreme Uskrsa nije omiljeno doba godine. Štaviše moglo bi se reći da je to samo još jedna od mnogobrojnih ironija koje mu preplavljuju život. Za Frenka ovo je vreme godišnjice sinovljeve smrti.

Nema tu mnogo šta da se kaže, praznina koja je ostala ne može se ničim popuniti, život bezdušno teče dalje makar se sveo na rutinu koja održava vitalne funkcije na minimumu.

Ono što mu je preostalo od života su bivša žena i dvoje dece sa kojima živi u predgrađu Nju Džerzija iako je razvod okončan. Ni na poslu nije mnogo uspešniji, radi kao sportski novinar u poznatom časopisu i lamentira nad sudbinom kako je mogao da postane veliki pisac, ali mu se nikako nije dalo da napiše drugu knjigu. Skoro da je i zaboravio o čemu se radilo u prvoj. A vreme koje je od tada proteklo čini mu se kao tren.

Ima mlađu devojku koja očigledno nije za njega, ali se ipak radije priklanja prividu nekakve povezanosti kako ne bi morao da se suoči sa činjenicom da je na ivici provalije i to sam.

Čak ni priznanje poznanika da je homoseksualac i da mu dopada neće Frenka pomeriti sa ušančenog mesta u poznatom samosažaljenju koje mu pruža kakvu-takvu sigurnost.

Nekvalitetnu, ali poznatu. Daleko je on od spoznaje da sigurnosti nema iako mu svaki segment života poručuje upravo to.

Promašen brak, veza, karijera, gubitak deteta. Pametnom bi bilo dovoljno za poniznost. Ali ne i Frenku, on i dalje ima svoje vetrenjače.

Srce mu preskače, gubi dah i opet gura po svom.

Raspašće se iznutra, ali neće priznati da je slab.

Roj Kejdi je imao loš dan. Veoma loš dan. On je krupan, žilav momak koji radi naporan posao prikupljanja novca neplaćenih dugova za mafijaškog bosa u Nju Orleansu. Svakodnevica mu nije baš ružičasta. Ali sada je nešto drugo u pitanju. Kauboju se svet izvrnuo naopačke.

Tog jutra doktor mu saopštava da je u terminalnom stadijumu raka pluća i da mu je preostalo još samo nekoliko meseci života. Zatim otkriva da njegova devojka spava sa njegovim šefom i da ga taj isti šef šalje na zadatak (na prvi pogled rutinski) uz napomenu da ne nosi oružje. Roj pretpostavlja da je u pitanju nameštaljka koja jedino ima za cilj da ga ukloni sa lica zemlje. To u ovom trenutku i nije tako loša ideja s obzirom na alternativu, ali on ipak odlučuje da ponese pištolj i to veče se završava krvoprolićem.

Kauboj je u begu (od smrti ili osvete mafije potpuno je nebitno jer ga očekuje isti ishod) i želi da još jednom vidi rodni grad Galveston u Teksasu kako bi tamo mogao da na miru umre.

Usput sreće problematičnu tinejdžerku Roki, prostitku sa mračnom tajnom i malom sestrom. Na putu ka Galvestonu, od bara do bara, preko motela i sumnjivih prenoćišta Roj se menja. Preispituje svoj život i pokušava da otkrije na kojoj raskrsnici je krenuo pogrešnim putem. To neće mnogo promeniti dalja dešavanja koja slede ali će mu doneti utehu.

Bežeći ka neizvesnosti posećuju Rojevu bivšu devojku što na njega ostavlja vrlo emotivan utisak, žali za protraćenom mladošću. Pošto je otkrio da je briga od drugima lekovita pomaže Roki da pronađu njenu mlađu sestru i povedu je sa sobom.

Jedini cilj neobične trojke je da se dokopa Galvestona, a šta će biti posle to zna samo sudbina. No bez obzira na to sve troje su od ovog puta već dobili mnogo više nego što su i mogli da pretpostave.

Ovaj roman poslužio je kao predložak za seriju Pravi detektiv.

Pre nego što uzmete ovu knjigu u ruke zapitajte sebe kao čitaoca – da li voliš kratke priče? Za njih čovek mora da bude spreman da čita između redova, da u nedorečenom popuni praznine i da se nad svakom zamisli.

Ova zbirka od deset (ne baš tako) kratkih priča pokriva gotovo tri decenije Judžinidisove karijere jer najstarija od njih datira još iz 1988. Zanimljivo je kako su tokom godina određene teme ostale u centru pažnje autora, ali mu se menjao pristup pisanju o njima.

Osamdeset osmogodišnja Dela polako počinje da zaboravlja stvari. Zajedno sa prijateljicom koja joj je najveća podrška pokušava da se izbori sa demencijom i strahom čitajući s njom omiljenu knjigu – Dve starice: aljaskanska legenda o izdaji, hrabrosti i opstanku.

Mladić sa rancem na leđima odlazi na tropsko ostrvo u Tajlandskom zalivu u pokušaju da kroz post dostigne prosvetljenje, umesto toga tamo će ga dočekati dizenterija i drugačije promišljanje o životu.

Muškarac je povređen saznanjem da njegova bivša devojka radije organizuje žurku na kojoj će prikupiti spermu odabranih kandidata umesto da je pozvala njega da bude donor i pomogne joj da u četrdesetoj godini postane majka.

Svirač na klavikordu žali zbog pogrešnih izbora koji su za posledicu imali nagomilavanje dugova koji sada utiču na život njegove porodice. Utehu pronalazi u sviranju klavikorda.

Čovek u godinama gubi bogatstvo i pokušava da započne novi posao kako bi sinovima imao šta da ostavi u nasledstvo.

Muž (sa zabranom prilaska bivšoj ženi) lamentira o raspalom braku pitajući se da li je baš sve moralo tako da se završi i šta je suština ljubavi.

Istog dana kada dobija nagradu za životno delo poznatom seksologu stručna javnost osporava njegova najznačajnija otkrića. On odlazi na daleko putovanje kako bi dokazao da nisu u pravu.

Razvedeni muškarac pokušava da zavede devojku koja putuje s rancem na leđima ali ga u tome ometa stari prijatelj, devojčin saputnik kao i mnogobrojna pogrešna opažanja sveta koji ga okružuje.

Urednik se odriče dugogodišnjih uverenja i pokušava da prevari šefa kako bi stekao materijalnu korist za svoju porodicu.

Indijanka u strahu da će morati da pristane na ugovoreni brak preduzima drastične mere.

Svaka od priča je puna pojedinosti o kojima ćete razmišljati dugo nakon čitanja.

Kada poznata osoba napiše roman u kojem glavni junak jako podseća na njega samog čitaoci će uvek postaviti pitanje koliko je priča autobiografska. Pogotovo će to biti aktuelno ako predgovor za knjigu napiše isto tako poznata osoba, prijateljica i nekadašnja ljubavnica koja će objasniti da podseća na onog na koga ste mislili i da to nije uopšte on jer je stvarnost ionako precenjena. Da li su ovo memoari Sema Šeparda, glumca i dobitnika Pulicerove nagrade za dramsko stvaralaštvo, ili ne odlučite sami. To vam u uvodu poručuje i Peti Smit koja odlično poznaje glavnog junaka, zapravo sam hteo reći Sema.

Bezimenog junaka u pet ujutru budi zavijanje kojota koji slave ulovljeni plen. Čoveku u sedamdesetima, koji živi kao usamljeni kauboj, teško je da u tim trenucima između sna i jave razmišlja o budućnosti ili uživa u trenutku. Njegove misli okrenute su prošlosti i razvrstavanju sećanja. Ali umesto da mu pruže utehu one bude u njemu unutrašnji nemir. Bio je glumac, pisac i trideset godina u braku koji se iznenada prekinuo. Prohujali dani u njemu izazivaju obamrlost iz koje želi da pobegne. Vreme ja za pomirenje sa samim sobom. Taj proces neće se odigrati samo na javi, mora se uključiti i podsvest. Snovi i vizije, sve što može da mu pomogne da pronađe mir.

Odakle početi? Od zamršenog odnosa sa ocem i njegovom maloletnom devojkom Felisiti u koju je i sam bio zaljubljen. Ili posmatrajući svoj odraz u ogledalu sa mekim svetlima dok u pauzi snimanja mladić kakav je bio zuri u njegovo izborano lice. Ili putovanja kroz Ameriku u pokušaju da savlada nemir koji ga je obuzeo. Divljina, planine i pustinje uz džez, rokenrol i pokoji stimulans za širenje svesti. Bežanje u umetnost i pozorište.

Šepardov roman sastavljen je iz kratkih vinjeta, prizora, ponekog sna i mnoštva uspomena. što je upravo ono što nam je potrebno kako bismo pratili njegov razlomljeni tok svesti u potrazi za sopstvenom dušom.