Kurs kreativnog pisanja A+

Kurs je pre svega zamišljen da vas oformi kao pisce i da vam objasni ne samo kako da napišete knjigu, već i da je prodate i zaradite od pisanja u Srbiji. Cilj kursa je takođe i da saznate kako teče kreativnost, da vas ohrabri da pišete i da vam omogući da uživajte u procesu stvaranja.

Dva predavača su tu da se pisanje sagleda iz različitih uglova: o pisanju govori pisac Aleksandar Petrović sa višegodišnjim iskustvom u pisanju romana i kratkih priča, kao i blogerka Ana Gord koja će vam otkriti praktične savete za pisanje, objavljivanje i prodavanje knjige. Ime kursa A+ (osim simboličkog duplog A), označava i vrednost koji svaki polaznik dobija: sticanje znanja i njegovu primenu.

Datumi:

Kurs:

• ponedeljak 1. oktobar,
• ponedeljak 8. oktobar,
• ponedeljak 15. oktobar i
• ponedeljak 22. oktobar u terminu od 18h-20h.

(Znači prva četiri ponedeljka od 1. oktobra od 18-20h)

Online kurs:

• Utorak 2. oktobar
• utorak 9. oktobar
• utorak 16.oktobar i
• utorak 23. oktobar u terminu od 18h-20h.

(Znači prva četiri utorka od 2. oktobra od 18-20h)

Lokacija:

Impact Hub u Beogradu, Makedonska 21.

Savetujemo da dođete 15 minuta pre početka svakog časa.

Za online kurs biće vam potrebna stabilna internet konekcija i Skype.

Savetujemo da budete pri kompjuteru 15 minuta pre početka svakog časa.

Detalji kursa:

Kurs: prvi čas: upoznavanje i uvod u kreativno pisanje. Drugi, treći i četvrti čas: dvosatna radionica kreativnog pisanja i pojašnjenje oko objavljivanja i zarade od pisanja.

Online kurs: prvi čas: upoznavanje i uvod u kreativno pisanje online (biće vam potreban Skype). Drugi, treći i četvrti čas: nedeljni email zadaci i ocenjivanje radova od strane ostalih učesnika kursa i predavača.

Cena:

Kurs: 100 EUR

Online kurs: 80 EUR

Broj mesta je ograničen! I za online kurs takođe.

Rezervisanje mesta:

Kaparisanje mesta iznosi 50% od cene.

Ovaj iznos je nepovratan osim ako učesnik ne otkaže 24h pre početka kursa. Iznos se takođe ne vraća ukoliko polaznik ne rešava nedeljne zadatke.

Pokloni:

Da, ima i toga ? Svaki učesnik dobija knjigu ? A najbolji radovi će biti promovisani putem bloga i socijalnih mreža.

Iznenađenje

Ne možemo da otkrijemo baš sve ali recimo da ćete na kraju jednomesečnog kursa imati priliku da nastavite da pišete i napišete knjigu.

Predavači:

Ana Gord

Blogerka koja već 4 godine vodi najpoznatiji blog za pisce na ovim prostorima i autorka nekoliko e-knjiga. Svi moji tekstovi na temu pisanja su na blogu  www.anagord.com

Aleksandar Petrović

Autor tri romana i dobitnik prve nagrade za dramsku minijaturu Radio Beograda 2017/2018.

Česta pitanja:

Da li je ovaj kurs za početnike?

Apsolutno da. Čak i ako nikada ništa niste napisali, ovaj kurs će vas „naterati“ da pišete.

Da li je bitno koliko imam godina?

Da. Kurs je namenjen polaznicima preko 18. godina starosti.

Da li je ovo kurs za autore koji su već objavljivali?

Apsolutno da. Čak i ako imate završene tekstove, ovaj kurs će vas naučiti kako da objavite i prodate svoju knjigu.

Šta ću sve naučiti na ovom kursu?

Na kursu ćete naučiti kako da napišete, objavite i prodate svoje delo. Ono što je najznačajnije jeste da dobijate znanje i iskustvo iz dva različita ugla: ostvarenog pisca i blogera koji se godinama bavi pisanjem i objavljivanjem.

Kako je bilo na prošlom kursu?

Rezultat rada polaznica sa prošlog kursa jesu dva romana (jedan je već u štampi!) i par zbirki priča ?Možemo biti ponosni. Više detalja za koji dan ?

Da li je ovaj kurs za mene?

Ovaj kurs je namenjen svima koji žele da usavrše svoje pisanje i nauče kako da objave i prodaju svoju knjigu u Srbiji – dakle primenjivo znanje iz višegodišnjeg iskustva. Jedina stvar koju morate da radite ovde jeste da pišete. Ipak, ako mislite da ćete nakon ovog kursa preko noći postati pisac bestselera, morate biti svesni da nijedan roman nije nastao u roku jednog dana. Ali s vremenom i uz primenu veština koje ćete steći na ovom kursu, možete ubrzo postati pisac i imati u rukama svoj prvi bestseler.

Prijave i dodatne inofrmacije na:

kreativno.pisanje.kurs@gmail.com

Proleće je. Probudi se. Piši!

Kurs kreativnog pisanja A+

Kurs je pre svega zamišljen da vas oblikuje kao pisce i da vam objasni ne samo kako da napišete knjigu, već i kako da je prodate i zaradite od pisanja. Cilj kursa je takođe i da saznate tajne puteve spisateljskog nadahnuća, da vas ohrabri da pišete i omogući vam da uživate u stvaralačkom toku.

U korisne tajne kreativnog pisanja uputiće vas dva predavača koji će vam pomoći da pisanje sagledate iz više uglova. O pravilima kreativnog pisanja govoriće vam  Aleksandar Petrović, pisac sa višegodišnjim iskustvom u pisanju romana i kratkih priča, kao i Ana Gord, blogerka koja će vam otkriti praktične savete za pisanje, objavljivanje i prodavanje knjige.

Ime kursa A+ (osim simboličkog duplog A), označava i vrednost koji svaki polaznik dobija: sticanje znanja i njegovu primenu.

Datumi održavanja kursa:

Kurs:

Ponedeljak 7/14/21/28 maj,  u terminu od 18h-20h u Impact Hub u Beogradu, Makedonska 21.

Savetujemo da dođete 15 minuta pre početka svakog časa.

Online kurs:

Utorak 8/15/22/29 maj od 18-20h

Detalji kursa:

Kurs: Uvod u kreativno pisanje, Frajtagova piramida, osmišljavanje likova, pisanje dijaloga, rad na pričama i analiza napisanih priča. Upoznavanje sa načinima reklamiranja napisanog, digitalni marketing u službi promocije, društvene mreže i njihov značaj u približavanju pisca i čitalaca.

Online kurs: Isti je program, samo što će analiza i slanje radova biti preko imejla. Komuniciraćemo preko Skajpa.

Cena:

Kurs: 100 EUR

Online kurs: 80 EUR

Broj mesta je ograničen!

Rezervisanje mesta:

Kaparisanje mesta iznosi 50% od cene. Ovaj iznos je nepovratan osim ako učesnik ne otkaže 24h pre početka kursa.

Pokloni:

Da, ima i toga   Svaki učesnik dobija knjigu.  Najbolji radovi će biti promovisani putem bloga i socijalnih mreža.

Predavači:

Aleksandar Petrović

Autor tri romana i dobitnik prve nagrade za dramsku minijaturu Radio Beograda 2017/2018. Više o Aleksandru pročitajte klikom ovde

Ana Gord

Blogerka koja već 4 godine vodi najpoznatiji blog za pisce na ovim prostorima i autorka nekoliko e-knjiga. Više o meni pročitajte klikom ovde

Česta pitanja:

Da li je ovaj kurs za početnike?

Apsolutno da. Čak i ako nikada ništa niste napisali, ovaj kurs će vas naterati da pišete.

Da li je ovo kurs za autore koji su već objavljivali?

Apsolutno da. Čak i ako imate završene tekstove, ovaj kurs će vas naučiti kako da objavite i prodate svoju knjigu.

Da li je bitno koliko imam godina?

Da. Kurs je namenjen polaznicima preko 18. godina starosti.

Šta ću sve naučiti na ovom kursu?

Na kursu ćete naučiti kako da napišete, objavite i prodate svoje delo. Ono što je najznačajnije jeste da dobijate znanje i iskustvo iz dva različita ugla: ostvarenog pisca i blogera koji se godinama bavi pisanjem i objavljivanjem.

Da li je ovaj kurs za mene?

Ovaj kurs je namenjen svima koji žele da usavrše pisanje i nauče kako da objave i prodaju svoju knjigu u Srbiji – dakle primenljivo znanje stečeno višegodišnjim iskustvom. Ipak, ako mislite da ćete nakon ovog kursa preko noći postati pisac bestselera, morate biti svesni da nijedan roman nije nastao u roku jednog dana. Ali s vremenom i uz primenu veština koje ćete steći na ovom kursu, možete ubrzo postati pisac i imati u rukama svoj prvi bestseler.

Prijave i dodatne informacije:

Ukoliko imate bilo kakvih pitanja ili želite da se prijavite na kurs pišite na kreativno.pisanje.kurs@gmail.com

U zborniku “Putovanja nakraj noći” udruženja “Oksimoron” objavljena je i moja priča “Klikeri” (strana 108)

Pročitajte je ovde

Verovatno ste čuli za žanr čiklit… Je l’? Ili niste? Definicija koju sam našao na netu glasi ovako: žanr popularne fikcije namenjene pre svega ženama, obuhvata knjige po principu Seks i grad, Dnevnik Bridžit Džouns itd… jasnije? Ja sam imao prilike da pročitam možda par takvih romana da bih shvatio da to nije za mene. Previše sladunjavo. Šta kažete, pa i kako bi bilo za mene kad je za žene :D… E kad sam završio sa čitanjem Aleksandrove knjige Kolaž za dvoje, pomislio sam ,,Ako za devojke postoji nešto što se zove čiklit žanr, onda bi ekvivalent tom žanru, ali za muškarce, bilo nešto čemu pripada ovaj roman’’. Tri reči: emotivno, zabavno i komično. Idealna kombinacija, zar ne? Čitajte nastavak prikaza i saznajte 😉

Knjiga Kolaž za dvoje nas na jedan jako zanimljiv i originalan način upoznaje sa ljubavnom pričom glavnog junaka i njegove, tada već bivše devojke Tamare. Svako poglavlje ovog romana nosi naziv jednog beogradskog kafića u kome se protagonista sreće sa svojim prijateljima i poznanicima, pokušavajući da koliko toliko skrene misli sa raskida, ali ga jednostavno svaka tema započeta sa sagovornikom asocira i podseti na neke više ili manje drage trenutke iz te tragično prekinute veze.
Ne bih više otkrivao o radnji da ne bih pokvario užitak onima koji se odluče za čitanje, već ću vam odmah predstaviti karakteristike romana koje su se meni posebno dopale.
Originalnost na prvom mestu! Zaista sam oduševljen načinom na koji je autor jednu, takoreći uobičajnu ljubavnu priču nama predstavio na izuzetno kreativan način. Aleksandar ume tako slikovito da donese atmosferu iz situacije u knjizi da imate utisak kao da ste vi osoba koja sedi na trećoj stolici pored dva sagovornika, pijucka nes, sladi se tiramisuom i upija svaku reč razgovora između likova. Iako sam osoba koja nije u velikoj meri osetila duh naše prestonice, u nekim trenucima sam imao divan osećaj kao da sam redovni posetilac kafića koje nam autor predstavlja. Nije to u opisu enterijera, jer on je sveden na svega dve-tri rečenice, koliko da stvorimo u mislima neku prividnu sliku kako kafić izgleda. Više sam ja to osetio u dijalozima, pa čak i u opisu sporednih likova, njihovog ponašanja, oblačenja, stavova o životu, nekim postupcima.
Protagonista je izuzetno dopadljiva ličnost koju ćete sigurno zavoleti uprkos njegovim brojnim manama. On jeste pomalo lenj i neodgovoran, ali je njegov smisao za humor meni zamaskirao sve negativne strane. Slatko sam se nasmejao u nekoliko situacija u priči.
Kao pozitivne strane ću navesti, evo ovde sumirano, jako zanimljive dijaloge, odlični humoristički elementi, opsežan opis ličnosti protagoniste i sasvim dovoljan, ne preteran opis sporednih likova. Iako poglavlje nosi naziv određenog kafića, drago mi je što se Aleksandar nije puno zadržavao na opisu enterijera jer mislim da bi više od onoga što je on napisao samo skrenulo pažnju sa glavne poente priče i zamorilo čitaoca.
Mala kritika za zadnje poglavlje, ali, da naglasim, samo zbog malih varijacija u dinamici. Međutim, to mi nikako nije pokvarilo utisak jer me je upravo to poglavlje najviše raznežilo. Nisam očekivao onakav kraj priče, većina će se iznenaditi. 😉

Zaključak:
Ovo je knjiga koju ću sigurno preporučiti, pored ženskih, i svim muškim knjigoljupcima jer je prvi ljubavno-komični roman (ako ga tako mogu nazvati) iz domaće književnosti za koji sam siguran da će zadovoljiti ukuse oba pola. Nisam pristalica deljenja knjiga na muške i ženske međutim, kao što rekoh u uvodu, ako ima čiklita za devojke, onda je ovo za nas muške 😀 Zahvalio bih mojoj dragoj prijateljici Bibliotekarki na preporuci i ostaje mi da se nadam da će Aleksandar napisati još koju knjigu iz ovog žanra. Treba nama više ovakvih romana u domaćoj beletristici.Jest da ima stotinak strana, al’ ne kažu džabe ,,kratko ali slatko’’

Autor: Marko Jovanović

Foto: Marko Jovanović

Izvor:facebook

Zastanem nasred ulice, duboko udahnem, zadržim dah i uronim u sebe. Ovlaš dotaknem dno, uplašim se da neću moći nazad, hitam ka površini dok je još vidim.

U plićaku je toplo, sigurno, a tu su i ljudi. Pažljivo ih posmatram. Pitam se ima li više onih koji pričaju sami sa sobom ili ne mogu mirno da stoje u mestu.

Prvi govore glasno kad god im se prohte, kude sve i svakoga, ispovedaju svoju priču onima koji hoće ili su primorani da je čuju. Slušalice su jedina pouzdana zaštita, mada ne uvek delotvorna.

Drugi na mene prenose nemir. Cupkaju, špartaju od jednog do drugog kraja autobuske stanice, drmaju nogom dok sede, vraćaju stalno isti pramen na mesto i onda opet krenu gore-dole.

Kada vidim kakve bure vladaju njima, moja zaleđena voda dođe kao plava laguna.

I ceo taj igrokaz dešava se na putu do najbliže piljarnice nekoliko stotina metara udaljene od mog stana.

Nisu blizina i pospešivanje prodaje malih trgovina razlog odanosti mesnoj prodavnici. Ispred nje, poput totema, dane provodi moj lajfkouč. Obično je pijan ili u nirvani, ili oboje. Da li će me počastiti nekom rečenicom, o kojoj posle danima razmišljam, zavisi od položaja zvezda, njegove dobre volje i broja oslobođenih pivskih boca.

Zapravo, nema pravila, ishod susreta je neisvestan. Uvek sam se pitao kuda ide njegov um onih dana kada samo ćuti i zuri u nebo. Dok stoji ispred radnje pomaže se štakama. Drvene su, ofucanih delova na koje se oslanjaju. Odbija da mu se kupe nove, iako su se komšije-klijenti ponudili da mu ih nabave. Deo su šamanskog obreda.

Prilazim, pokušavam da utvrdim u kakvom je stanju. Važno mi je to što će mi možda reći. Na raskršću sam i moram da donesem važnu odluku – gde konačno da napravim taj presek koji toliko dugo odlažem. Uopšte ne mora da bude zlatan.

Na kućištu rashladnog uređaja pored kojeg stoji, tri polulitarske konzerve piva. Danas je nekome očigledno isto bila frka pa je odlučio da pogura sudbinu. Mene malčice grize savest, pospešujem čovekovu muku umesto da pomognem, ali moram da priznam, u krajnjoj nuždi pristupam istoj taktici.

Učitelj me posmatra vodnjikavim očima, ćuti. Prolazim pored njega iščekujući bilo kakav znak.

Tek kada sam gurnuo staklena vrata, začuh mrmljanje:

Odavno pogrešna staza s koje nema izlaza, bez jaza.

Tonem duboko. Osećam hladne mehuriće u ustima.

Cupkao bih, vikao na sav glas, samo da na vreme ugledam krug za izranjanje na zamrznutoj površini.

Ulazim u prodavnicu.

U korpu prvo stavljam plastičnu bocu dvolitarskog piva.

Već dve pesme pratim beli punto koji mi je presekao put. Na zadnjem delu pričvršćen mu je digitalni semafor na kojem minuti teku unazad. Cifre su velike, crvene, opčinjavajuće. Ako za pola sata pica ne bude isporučena, dostavljaču se odbija od plate.

Zato juri, pretiče, bezuspešno se nadmeće s večnošću.

U trećoj koloni, brojke su neuhvatljive, slivaju se u znak beskonačnosti. Usporavam. Vremensko rasipništvo u meni izaziva nelagodnost. Ratosiljavamo ga se olako, ne znajući koliko ga još imamo na računu.

Muzika pomaže da se prisetim svrhe. Ona jedina ostaje posle svega. I večna tišina ima odabranu melodiju. Prvi taktovi Enjoy the Silence ispunjavaju unutrašnjost automobila. Produžena remiks verzija. Baš kao i moj život.

Lupkam prstima po volanu.

Prevariti neprevarljivo. Zar smo stvarno toliko glupi? Dobro isplanirati. Menadžerisati sate i ljude. Kalendari, rokovnici, zakazivači. Prazni listovi slute na pogubno razmišljanje, postavljaju pitanja bez tačnog odgovora.

Kola ispred mene iznenada zakoče. U poslednjem trenutku pritiskam srednju papučicu. Saobraćajna reka, naišavši na prepreku, trubi i zaobilazi.

Displej se na trenutak zatamni, a onda brojke pomahnitaju.

Zaustavljaju su se na ispisu 2063.

Vrata sa suvozačeve strane se otvaraju.  Iz vozila izlazi devojka u crvenom kaputu. Držeći se za vrata, iz tašne vadi smotuljak i pruža ga mladiću. Pogledi su nam nakratko zaigrali tango, ali je strah u njenim očima napravio pogrešan korak. Okrenula je glavu, zakoračila na trotoar i žurno se udaljila.

Semafor nastavlja gde je stao. Dvadeset tri minuta do kraja isporuke.

Zaškripaše gume.

Brzo sam nagazio gas, ne obazirući se na treći treptaj žutog svetla. Radoznalost je neumoljiva.

Šta je značio onaj broj? Kome je bio upućen? Kako ga pročitati? S leva nadesno ili obrnuto? Numerološki, sabrati cifre, pogledati u tarot, Kabalu, Bibliju?

Okončanje, prelazak, kruženje? Dobiti na vremenu, promeniti mu tok, izgubiti celinu iskustva.

Možda je, ipak, samo kratak spoj.

Iz mraka široke ulice sa drvoredom izranja uniformisano lice. Svetleća šargarepa blešti u sumraku koji počinje da se spušta. Policajac propušta dostavno vozilo i pokazuje mi da stanem.

Parkiram auto, isključujem motor i prebacujem se na muziku u glavi.

Smeškam se pre nego što dunem u aparat. Barem tu sam uvek na nuli.

Za večeru ću naručiti picu.

Možda je dobijem besplatno.

Gradove pamtim po knjigama koje sam u njima čitao. Sutra letim, a još nisam spakovao nijednu. Dosadile su mi one uredno poređane u dnevnoj sobi. Previše su morske, sebične ili pročitane.

Mesna biblioteka nalazi se u novoj zgradi, na uglu male raskrsnice. Sva je u prozorima, knjige se videspolja. Bibliotekar je dobro upoznat s blagom poverenim na čuvanje. Ukusi su nam različiti, ali se poštujemo. Bitno je da su se njemu dopale moje knjige i da su se ovde lepo uklopile sa ostalim mikrosvetovima koji iščekuju čitaoce da ih reinkarniraju.

Iz džepa vadim člansku kartu, liči na kartonsku knjižicu. Bibliotekar proverava da li je dobro podesio datum na pečatu i lupa ga u prvu slobodnu kolonu.

Okruženi smo analognom tišinom. Jedini računar nalazi se u matičnom odeljenju. Ostali ogranci nove članove dočekuju lepim rukopisom.

„Ej, zamisli, u Americi moje kolege izmislile fantomskog čitaoca?“

„Stvarno? Što?“

„Da spasumanje tražene knjige. Kompjuter automatski izdaje nalog za uništenje naslova koji nisu izdavani u određenom roku. Fantom je bio strastven i raznovrsan čitalac. Svaki drugi dan uzimao je novu knjigu, čak i dečije. To mu je i došlo glave.Nadležni su provalili podvalu, a kolege suspendovali.“

„Trebalo je malo bolje da razrade ideju. Za savršenu prevaru potrebno je izmeniti propise opažanja. I šta sad? Ostaće im samo popularna izdanja?“

„Tako nekako“, klimnuo je glavom i nasmešio se, vrativši se pisanju opomena zaboravnim članovima.

Iskoristio sam priliku da se izgubim među knjigama. Sve glasnije čujemkako me dozivaju. Bore se za moju pažnju, ćućore, nadvikuju.

Najglasnije su one odavno zaboravljene, u izdanjima tvrdog poveza, napravljene da dugo traju. Niko im nije rekao da će taj život biti usamljenički. Pustinju vremena bi nekako i izdržale samo da ih barem neko ponekad pročita.

Nova izdanja šepure se sa metalnog stalka, vrti se na njemu kao na ringišpilu i isto su tako šarena. Hvale se nehajno, kao na koktelu, mlada i samouverena, svesna sopstvene privlačnosti.

Hrbati poznatih romana koje sam doneo od kuće da budu deo ovog velikog društva  ublažavaju žamor. Zahvaljuju mi se na pruženoj prilici, iskustvuprelaska iz ruke u ruku. Kažu: Svaki čitalac je neponovljivo iskustvo.

Bibliotekar više ne obraća pažnju na mene. Ponekad se pitam da li on ne čuje knjige ili je već oguglao na njihovo komešanje.

Na brzinu biram dva klasika i dve nepoznata autora radi ravnoteže.

Hoću da pobegnem pre nego što najglasnija postane moja griža savesti.

Kakav sam to pisac koji ne kupuje knjige nego ih pozajmljuje iz biblioteke? Po kojoj uvrnutoj kosmičkoj ravnoteži očekujem da će se prodavati moji romani? Zašto sam iz stana izbacio toliki broj, a preostale osudio na neveliku vitrinu?

Za opušteno bivstvovanje potrebno je posedstva svesti na dva velika kofera. Doživljaji, ljudi i sećanja su za čuvanje. Pročitane knjige nikuda ne odlaze. Ostaju zabeležene na beskrajnoj traci proživljenog, mešaju se sa stvarnošću, praveći ono što kao fantomski čitaoci sopstvenog iskustva u starosti nazivamo uspomenama.

Pre nego što napustim biblioteku, obećavam pred papirnim svedocima da ću im s putovanja doneti barem jednog novog člana.

Dok se proleže huk odobravanja, brzo otvaram vrata i izlazim.

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Ulazim bez pozdrava. Sredovečni bračni par, svako iz svog ugla gleda u neonku. Ćute.

Stajemo na devetom. Pridružuje nam se devojka koju nisam ranije video u zgradi. To i nije čudno, stanari se ovde menjaju kao pregorele sijalice u hodniku. Umotana je u šal iznad kojeg joj proviruju pritajeno plave oči. Duga kestenjasta kosa do pola leđa, slušalice u ušima. Ne čujem dobro kojom muzikom se ogradila. Po basovima bih rekao da je neki rok. Preživeću.

Pomerio sam se. Dok se uguravala u skučeni prostor pored mene, okrznula mi je rame. Aura mi je promenila boju. Cipelom pritisnuh vrata kako se ne bi otvorila, kao što imaju običaj kada im nije dan.

Zaobilaznim putevima bacam strelice ka ogledalu pored kojeg stoji nova komšinica.

Na sedmom spratu umesto nje vidim mladića kratke crne kose i širokog nosa. Na šestom, vilenjaka zašiljenih ušiju. Peti, Anu Karenjinu. Četvrti, Pikačua. Pomeram glavu u stranu, ali radoznalost pobeđuje. Pre samog prizemlja piljim u Kafku.

Od iznenađenja noga mi je skliznula i lift se zaglavio na pola sprata. Komšija negoduje i pritiska najbliže dugme. Dok se vraćamo na peti, devojka je opet tu. Stojimo kratko, a onda ponovo Ana, Pikaču…

Ko god da bude kad se konačno prizemljimo, neću je pustiti da tek tako ode.

Kašnjenje je, zapravo, samo bolje preusmeravanje vremena.

Svaka priča o odrastanju podseća nas na sopstveno iskustvo sazrevanja. Preispitujemo se. Da li smo bolje ili gore prošli? Možda smo nešto mogli da uradimo drugačije, bolje, nešto što bi nas odvelo na potpuno drugačiji put od ovoga na kojem smo. U Koloradu, familija italijanskih doseljenika pokušava da opstane u oskudnim uslovima. Četvoro dece, otac zidar, majka domaćica, slike iz porodičnog život. Priče o prvoj ispovesti, mladalačkoj opsednutosti grehom i strahom od kazne, ljubavi prema bejzbolu, drugarstvu, prvoj ljubavi kriju složenost međuljudskih odnosa, neprihvatanje sredine, očeva pijanstva i prevaru, surovi privid bračne ljubavi, beg od kuće i neslavni povratak u loše, ali poznato. Na sreću, Džejms koji nam sve ovo saopštava postaće pisac sa neverovatnim početnim kapitalom inspiracije.

U neposrednoj blizini malog i lepo uređenog briselskog trga Petit Šablon, nekoliko hitrih koraka prolazom Margerit Jursenar i stiže se u park Egmont, vrt palate grofa d’Egmonta. Kakva značajna promena u odnosu na bučnu ulicu u kojoj ste do malopre bili. Cvrkut ptica, disanje stogodišnjeg drveća, mir. Lep je i kafić na mestu nekadašnje zimske bašte. Ipak, ono zbog čega sam došao bilo je ostvarenje dela moje male putne misije. U svetu postoji sedam istovetnih statua Petra Pana. Onog prvog, u londonskoj bašti Kensington, od kog su potekli ostali, već sam posetio. U Briselu je njegova bronzana kopija. Volim mesta koja mi ne dozvoljavalju da odrastem. Na spisku ih je ostalo još pet, ali siguran sam da ću ga usput dopuniti još nekim odredištima koja me, u međuvremenu, dozovu. Spomenici su lepi, ali su samo (pod)sećanja na život koji nam sve brže promiče. Ako ga propustimo, preostaje nam Nedođija.