Mobilni telefoni postali su deo nas. Čuvaju naše tajne, svako kreveljenje na fotografiji, narcisoidne selfije. Ispovedamo se aplikacijama, kuckamo poruke više nego što razgovaramo, uguravajući ono kao ljubav negde između redova. Emotikoni umesto emocija i sve nemuštiji jezik i komunikacija. Kada nam ne daj bože, neko ukrade obožavanu spravicu ili se ona pokvari ruši nam se svet i osećamo se ranjivo.

Ilija, mladi diplomac moskovskog Filološkog fakulteta, umesto da se u noćnom klubu provede sa devojkom kao što su to obično radili, biva uhapšen zbog posedovanja droge koju mu je neko podmetnuo jer se previše bunio. Osuđen je na sedam godina robije. Pola dana pre nego što će ga pustiti iz zatvora, umire mu majka. Sam, očajan i bez para odlazi u klub da pronađe Sergeja, policajca koji mu je podmetnuo narkotike. Pronalazi ga i bez griže savesti ubija.

Danima nakon toga tumara ulicama noseći sa sobom mobilni telefon korumpiranog policajca. Petljajući po njegovim porukama počinje da odgovora umesto njega trudeći se da se ne oda. Razmenjujući SMS poruke zaljubljuje se u Sergejevu devojku i pokušava da je odgovori od abortusa. Šalje poruke i policajčevim roditeljima. Pokušava da raspetlja klupko zamršenih poslova dilovanja narkoticima tokom kojih jedan od mladih saradnika umire od predoziranja.

Ilija planira da ukrade dvesta pedeset hiljada evra koji su mu plaćeni pre isporuke robe koju on zapravo ni nema. Kada to kupac nasluti preti da će ubiti Sergejevu devojku što natera Iliju da se predomisli.

Želeći da pobegne iz ove spirale sunovrata u koju je upao nakon izlaska sa robije, Ilija baca policajčev telefon u istu kanalizaocionu rupu u koju je bacio njegovo telo i čeka policiju da dođu po njega.

Na kraju ostaje pitanje da li nam je tehnoliogija toliko isisala duše da više ne znamo šta je zločin, a šta kazna? Ili je to napredak?

Udarci, bilo fizički ili psihički, primoravaju nas na promenu. Da li će ona biti dobra ili ne to zavisi od nas. Nije do udarca, već do naše reakcije. U karateu se posebna pažnja poklanja pravilnom načinu udaranja, da ne povredimo sebe, a ipak onesposobimo drugog. Jesu li svi udarci isti?

Dorte Nors pokušava da na to pitanje odgovori kroz petnaest britkih, kratkih i nadasve neobičnih priča. One nude okolnosti i situacije, a na vama je da ih tumačite, da budete empatični, ili ne.

Na junake ovih priča nećete tek tako naleteti na ulici, ili možda hoćete ali dobro skrivaju svoje uvrnutosti.

Čoveka koji piše govore ministrima napušta žena i on odlučuje da postane Budista kako bi nekako izašao na kraj sa bolom i stekao duhovne uvide. Više ne želi da širi laži i piše članak za novine u kojem obelodanjuje prevare čiji je bio saučesnik. Ohrabren time što je učinio nastavlja da dela verujući da njegovi postupci mogu promeniti svet.

Želeći da ugodi roditeljima koji se razvode, samoživi dečak prvo živi s majkom, a onda s ocem. Kada na scenu stupe njihovi novi partneri koji imaju sopstvenu decu, situacija se menja. On se udaljava od njih, razočarano shvatajući da im nije najvažniji u životu, da imaju i druge prioritete i da je otac emotivno krhkiji od njega.

Bogati danski par koji živi u Njujorku iznenada dobija paradajz od dve kile kao poklon onlajn prodavnice u kojoj kupuju. Njihova čistačica Meksikanka i albanska pralja su zbunjene. Običan poklon i dve različite reakcije na suprotnim polovima klasnog sistema.

Devojčica shvata kako se idila porodičnog života sastoji od netalasanja i ćutanja o mnogim stvarima. Otac iako brižan, zapravo je licemer i njena savršena slika sveta razbija se u paramparčad.

Dok žena spokojno spava njen muž mašta o ženskim ubicama, opsednut je njima. Na čitaocu je da odluči da li su njegova razmišljanja bezazlena ili groteskna.

Žena koju je napustio muž pokušava da porekne bol koji oseća na taj način stvarajući prazninu u sebi. Da li će uspeti da prevaziđe taj osećaj pustoši?

Šetač u parku posmatra slučajne prolaznike, naročite majke koje guraju kolica. Čini mu se da ga popreko gledaju kao da je bolesna čaplja, umorna i oklembešena, koju je nedavno video. Pokušava da bude nežan prema njihovim bebama, ali nailazi na otpor majki-zaštitnica.

Žena je zadovoljna svojim životom ali ne želi da ta osećanja deli s prijateljima jer sumnja da će joj pridikovati kako sreću shvata na drugačiji način. Kao i mnogim oblastima života, prema neobičnom uvek se odnosimo sa podozrivošću.

Depresivna glumica napušta umetničko okruženje Kopenhagena i u potrazi za autentičnošću otiskuje se na put u udaljeni deo Danske ne bi li razvejala zamagljene misli, ali umesto toga završava u pravoj magli.

Majka i ćerka proživljavaju novu emocionalnost kada ćerka shvata da joj majka gubi razum.

Sve priče objedinjuje osećaj usamljenosti i krhosti koja vlada u međuljudskim odnosima.

Nije lako biti dete poznatih, i to još rastavljenih roditelja. Čak ni kada odrasteš, zasnuješ porodicu i sama dobiješ decu. Prve tri godine života zauvek te obeleže. Sve ono što si videla, osetila ili čula ostaje duboko u tebi poput obrisa crnih borova koje pamtiš gledajući kroz prozor očeve radne sobe u kojoj ti nije dozvoljeno da boraviš.

A ako ti je otac poznati režiser Ingmar Bergman, a majka njegova muza Liv Ulman veličina njihovih senki će ti dodatno otežati odrastanje. Za tebe su oni samo roditelji, a za preostali svet filmske zvezde. Tebe to ne zanima, od njih želiš samo da te vole. Oni to i rade, ali na svoj način. Ne umeju bolje. Ne mogu da se promene čak i kad vide da to tebi nije dovoljno.

Otac je uvek na odstojanju. Deca ometaju kreativnost, a on ih ima devetoro sa pet zvaničnih žena plus tvoja majka koja je bila nešto između. Dok ne radi, otac provodi vreme na ostrvu koje gleda na Baltičko more. To je mesto letnjeg okupljanja porodice i ti živiš za te dane. Sećaš se i kada ste ti i majka otišle odatle pretvarajući se da je to privremeno, iako su svi znali da je to početak kraja.

Pokušavaš da se približiš ocu, gledaš s njim filmove u bioskopu napravljenom od preuređenog ambara. Uživaš u svakom trenutku provedenim s njim. Kako rasteš shvataš koliko je on veliki umetnik, ali i dalje imaš neutoljivu želju da malo više bude tata.

Preostalo vreme provodiš s majkom i njenim ljubavnicima. Živite na relaciji Norveška-Švedska-Amerika. Njena glumačka karijera je stabilna i ponekad sarađuje s tvojim ocem jer su kao poslovni saradnici savršen par, bolno povezani što bi rekao režiser.

Odnos oca i ćerke je uvek specifičan, ispunjen posebnom vrstom nežnosti. Pokušavaš da otkriješ u čemu se sastoji vaša posebnost. Osećaš tu nežnost ali je nedovoljna, želiš ga celog za sebe. Vreme prolazi, ali leta na ostrvu se ne menjaju.

Čak ni kada je otac već u poznim godinama i živi svoje rutine na ostrvu. Dolazite na ideju da zajedno napišete knjigu o starenju. To će biti još jedan način da mu se približiš. Kupuješ diktafon i odlaziš kod njega. Ti razgovori su mučni, isprekidani i često skreću s teme, ali ti uživaš, mada strepiš od završetka intervjua.

Kada oca više ne bude bilo i kada još jednom prođeš kroz pustu kuću u kojoj je živeo, od njega će ti ostati samo kasete s razgovorima.

Proći će petnaest godina pre nego što ćeš smognuti snage da ih preslušaš.

Jedan od najtajanstevenijih pisaca današnjice konačno se odlučio da otškrine vrata svog stvaralačkog sveta. Obožavaoci nestrpljivo išćekuju svaku njegov roman želeći da urone u, na prvi pogled obične, zaplete koji se na najneverovatnije načine pretvaraju u zamršene pustolovine koje se čitaju bez daha. Ovoga puta glavni junak je sam Muramaki, disciplinovani pisac. U esejima koji su vrlo duhoviti, precizni u izlaganju teme, ali i neuobičajeno emotivni prikazani su svi aspekti jednog spisateljskog života.

Iako je to usamljeničko zanimanje, supruga mu je najdragoceniji savetnik i uvek prvi čitalac onoga što napiše. Bez nje bi bio izgubljen.

Otkrovenje da bi trebalo da piše romane doživeo je na bejzbol utakmici. Vodio je džez kafić, nije voleo da studira i ide u školu, jedino što ga je zanimalo bilo da je upozna život kroz knjige, muziku i devojke.

Sloboda mu je oduvek bila najvažnija i ta posvećenost da ne mora nikome da polaže računa vodila ga je i u pisanju. Bio je samouk, intuitivno je, korak po korak pisao prvi roman ne obazirući se mnogo na pravila i ono što je kanon u japanskoj književnosti. Slušao je sebe, tražio lični stil ograničavajući se pisanjem na engleskom. Posle je to prevodio na japanski i tako došao do prepoznatljivog načina pisanja koji vole čitaoci širom sveta.

Trpeo je osporavanje tradicionalne japanske književne zajednice koja je uvek imala nešto da kaže protiv njega još od kada je dobio nagradu za najbolji debitantski roman. To ga je nagnalo da svoje knjige predstavi američkom tržištu i na taj način je stekao svetsku slavu.

Ne daje izjave, ne izlazi, ne drži predavanja (mada sve ovo radi kada je u inostranstvu zbog toga što predstavlja svoju zemlju, a Japanci nisu neprisojni), ali zato svakodevno vežba, pliva ili trči jer pisanje je fizički zahtevan posao.

Jedino posvećenost, istrajnost, želja za stalnim usavršavanjem i radovanje svaki put kada sedne da piše mogu od pisca načiniti književnika.

Strah od napuštanja usađen je u svakog od nas. Kada on postane stvarnost ceo dotadašnji svet koji poznajemo ruši se u trenu. Tužni smo, besni, osvetoljubivi plače nam se, vrtimo u glavi pitanje Zašto bas meni da se desi? i želimo da se zavučemo pod ćebe. Taj luskuz Olga sebi ne može da priušti. Ima dvoje male dece o kojima mora da se brine, sada kada ih je otac i muž napustio.

Nije joj lako da se pokrene iz umrtvljenosti i besmisla, stešnjena između četiri zida dok je napolju vrućina. Jedino što može da uradi je da izađe ii malo razbistri misli pa makar na ulice grada s kojim nikada nije uspela da se sporazume.

Kako bi prevazišla osećaj napuštenosti (ako to ikada može zaista da se uradi) Olga se priseća bračnog života, vaga šta je dobila, a šta izgubila, šta joj je oduzeto i šta je povratila nazad posle razlaza. Ona hirurški hladnokrvno analizira sve što je ostalo iza nje, ne plašeći se da stvari nazove pravim imenom. Više nema zaštite, slojevi samoobmane se gule sve dok ne preostane ono s čime može da nastavi dalje. Bol je ogoljen, ubiće je ili osnažiti.

Očaj je vreba na svakom koraku otežavajući joj izlazak iz crnila. Za tako nešto je potrebna snaga, a ona se svakodnevno skuplja i urušava u zavisnosti od dana koji, baš kada ne treba, sporo prolaze.

Olga je dobra osoba, brižna i nežna, ali napuštena. Moraće da se promeni kako bi opstala. Njeno raspoloženje će se menjati u zavisnosti od trenutka, padaće i ustajaće, psovaće, gubiće samopouzdanje, poricaće da se sve ovo zaista dogodilo, brbljaće neprekidno, zamišljaće scene perverznog seksa, a onda neutešno plakati željna poljubaca i dodira.

Boriće se sama sa sobom, situacijom, okruženjem i životom.

Njena pobeda biće bilo šta što će je povesti napred uz saznanje da savršenstvo ne postoji.

Roditeljska ljubav je bezuslovna. U životu dvanaestogodišnjeg Emila ova fraza kao da se našla u svetu iskrivljenih ogledala. On odrasta sa roditeljima, potpuno izolovan u malom stanu, oskudno uređenom, bez porodičnih fotografija, sa pokućstvom od tri tanjira i tri čaše. Niko ih ne posećuje niti oni negde idu. Otac ima sumanute ideje, paranoidan je i nasilan. Majka je, kako to biva u takvim situacijama, istovremeno žrtva i pomagač.

Otac ubeđuje Emila da je vođa OAS-a, francuske desničarske disidentske paravojne organizacije. Da bi upotpunio priču u svojoj glavi, govori mu kako ima i moćne prijatelje u CIA koji ga podržavaju. I baš iz tih razloga traži od Emila da mu pomogne u važnom poduhvatu. Cilj misije je ubistvo predsednika De Gola koji je izdao Francusku povukavši vojsku iz Alžira i dozvolio da bivša kolonija proglasi nezavisnost.

Mališan željan bilo kakve pozitivne očeve pažnje, tako drugačije od uobičajnog dobijanja batina, dopušta da bude uvučen u zaveru. Reakcija njegove majke, kao i mnogo puta pre toga, bilo je samo zastrašuje nezaintresovano Znaš kakav ti je otac.

Borba za ljubav i naklonost bližnjih je u čoveku toliko jaka da će učiniti skoro sve da je osvoji pogotovu ako ju je toliko željan. Emil neće da odustane čak i kada oseti revolver koji jedva drži u ruci.

Očeva mentalna bolest je njegov štit od realnosti koji ga čuva od sagledavanja katastofalnih posledica koja ona ima na njegovo zdravlje. Takođe, ne vidi ni kako to stanje izmenjene svesti utiče na njegovu porodicu, suprugu i sina koji se, kako bi opstali, prilagođavaju toj stvarnosti u kojoj vladaju teorije zavere i viši ciljevi poznati samo onom koji ih i izmišlja.

Odnos između oca i sina je bez nežnosti i surov, a opet na neki uvrnuti način vrlo emotivan.

Kao čitaoci, zapitaćete se koliko je ova priča autobiografska jer je veoma uverljiva.

To nije toliko ni važno ako uspe da vas podstakne na razmišljanje o prirodi ljubavi između roditelja i deteta i koliko se ona uzima zdravo za gotovo.

Dvadeset sedam saveta Ernesta Hemingveja o pisanju

Ernest Hemingvej bio je američki pisac i novinar čiji je sveden stil pisanja imao jak uticaj na američku i britansku književnost dvadesetog veka. Bio je poznat po izuzetno muževnom stilu pisanja i pustolovnom životu izloženom očima javnosti. Opčinjen ratom napisao je roman Zbogom oružje u kojem je prikazao svu besmislenost oružanih sukoba, a o prijateljstvu vojnika pisao je u romanu Za kim zvona zvone. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1954 godine. Objavio je sedam romana, šest zbirki priča i dva dela iz oblasti nefikcije.

Ovo su njegovi saveti za pisce:

1. Počnite od najjednostavnije stvari
2. Polako zakuvavajte zaplet
3. Znajte šta da izostavite
4. Napišite samo ono što čini vrh ledenog brega, ostalo ostavite ispod površine vode
5. Posmatrajte šta se dešava na dnevnom nivou
6. Pišite o onome što vidite
7. Pažljivo slušajte
8. Pišite kada postoji nešto što dobro poznajete, ne pre toga
9. Gledajte reči kao da ih prvi put vidite
10. Koristite najkonvencionalniju interpunkciju
11. Bacite rečnik
12. Ne verujte pridevima
13. Naučite da pišete jednostavne izjavne rečenice
14. Ispričajte priču u šest reči
15. Pišite poeziju u prozi
16. Čitajte sve kako biste znali šta je potrebno da savladate
17. Ne pokušavajte da budete bolji od Šekspira
18. Prihvatite da je pisanje nešto što ne umete da radite kao i da umete
19. Idite leti na pecanje
20. Nemojte da pijete kada pišete
21. Dovršite započeto
22. Ne brinite. Pisali ste ranije i pisaćete opet.
23. Zaboravite na buduća pokolenja. Mislite samo na to da pišete iskreno.
24. Jednostavno napišite najistinitiju rečenicu koju umete.
25. Pišite jasno i ljudi će znati da li ste iskreni.
26. Pišite najbolje što možete ne osvrćući se na tržište.
27. Imajte na umu da niko ne zna niti razume tajnu.

Šta bi se dogodilo ako bi se na pustom ostrvu Robinsona Krusoa pojavila žena? Kako bi to narušilo njegov i Petkov život? Da li bi bio srećan što posle toliko vremena vidi još neko ljudsko biće?

Suzan Barton je brodolomnica koja igrom slučaja i zlehude sudbine dospeva na Robinsonovo ostrvo nakon što je na brodu koji je plovio iz Brazila za Lisabon izbila pobuna. Kapetan je ubijen, a ona strpana s njim u čamac i prepuštena moru. Kada više nije imala snage da vesla, skliznula je u vodu i prepustila se talasima.

Dospevši na ostrvo pokušava da se navikne na ustaljeni ritam dvojice starosedelaca. Osim majmuna i vetra koji neprekidno duva nema mnogo dešavanja. Domaćin se drži na distanci. Škrt je u razgovoru i inicijativi da prihvati bilo kakvu promenu koju Suzan predlaže kako bi poboljšali opstanak na ovom surovom mestu. Petko ćuti jer mu je odsečen jezik (ko je to uradio Kruso ili trgovci robljem nije do kraja jasno) i opslužuje gospodara. Zajedno slažu kamenje i prave platoe za sadnju pšenice koju se nadaju da će doneti sledeći brod koji pristane.

Suzan se prepušta vetru i pokušava da se prilagodi novonastalim uslovima. Razmišlja o ćerci koju je oteo engleski prevoznik robe i odveo je u Baiju gde joj se gubi svaki trag. Majka je dve godine pokušavala da je pronađe, ali kada joj je ponestalo novca morala je da se vrati u Englesku.

Do tog ostrva stići će godinu i nešto kasnije kada nju, Robinsona i Petka spase posada trgovačkog broda koji je plovio za Ujedinjeno kraljevstvo. Kruso, oslabljenog tela već načetog groznicom, umire u toku puta. Suzan i Petko nastavljaju sami.

U Londonu ona presreće poznatog pisca, gospodina Foa, i nudi mu svoju priču kao materijal za njegovu novu knjigu. On je zainteresovan, ali ubrzo, pod teretom dugova, nestaje kako bi pobegao od poverenika. Petko i Suzan useljavaju se u praznu kuću gospodina Foa i čekaju ga da dođe živeći od onoga što mogu da prodaju od pokućstva.

U međuvremenu se ispred zdanja pojavljuje devojka koja tvrdi da se zove Suzan Barton i da je Suzanina ćerka. Ona odbija da poveruje u to jer je njena ćerka potpuno drugačija.

Tako život nastavlja da se oteže dok se konačno ne pojavi gospodin Fo koji želi da napiše priču drugačiju od one koje mu je Suzan ispovedila.

Koja je to priča i da li je mlađana Suzan samo plod piščeve mašte ili zaista oteta ćerka, kao i kakav završetak pripovesti Suzan priprema gospodinu Fou pitanja su na koje ćete moći da odgovoite tek kada pročitate roman do kraja.

Robinson Kruso vašeg detinjstva više nikad neće biti isti.

Ime je sudbina. Ili prezime, ispravio bi nas Vernon. Trodon je jak analgetik. Ubija bol i pomaže u odvikavanju od zavisnosti. Sudbina čoveka s takvim prezimenom ne može biti ružičasta. Vernon Trodon je antijunak, bivši vlasnik prodavnice ploča Revolver, kultnog pariskog mesta u kojem su se skupljali hipsteri i ljubitelji dobre muzike. Jedna od redovnih mušterija bio je i njegov prijatelj Aleks Blič, momak koji je postao rok zvezda. Kada je prodavnica propala zbog pojave muzike koja se skida sa interneta, Vernon postaje socijalni slučaj. Aleks mu plaća kiriju sve dok se ne predozira u jednom od pokušaja da pronađe smirenje. Bez novca i perspektive, Vernon obilazi poznanike i uvaljuje im se na neko vreme da živi kod njih. Kada više ne bude imao kome da se obrati završava kao skitnica na ulicama grada svetlosti. U isto vreme internet zajednica pokušava da ga pronađe kako bi se dočepala poslednjeg snimljenog intervjua Aleksa Bliča, koji se nalazi kod Vernona.

Beskućnik Vernon upoznaje mnoge živopisne likove, različitih klasa i društvenog okruženja, ali bez obzira na to kome pripadaju svejedno su izgubljeni i zbunjeni. Uspešni bankar koji voli da se oseća kao buntovnik (kako?), raspuštenica čiji je sin takođe umro od predoziranja, nespešni direktor koji se bogato oženio, muž koji prebija suprugu, ćerka porno zvezde koja je prešla u islam, desničari koji rade u H&M-u, prosjak koji tuguje za uginulim psom, usamljena žena u potrazi za ljubavlju, svi oni su Vernonova ogledala koja će pokazati njegov novi odraz, onaj koji ni sam nije još dovoljno upoznao.

Roman je britak, surov, često vulgaran kakav je i život. Ako ste do sada bili u nedoumici kako izgleda svet u dvadeset prvom veku, više nećete biti.

Da li će vam se dopasti to što ste saznali i šta ćete raditi s tom istinom, vaš je problem.

Na prvi pogled ovo je priča o mladom ruskom novinaru koji od urednika dobija zadatak da napiše članak o tajanstvenom istraživanju koje se bavi proučavanjem posebno surove dece. Sa posebnom dozvolom on biva pušten u tajnu laboratoriju pod zemljom, strogo čuvanu i sa vrlo ograničenim prisustvom osoblja. Vođa projekta mu pokazuje prostorije i proučavane subjekte, decu između sedam i sedamnaest godina za koje se tvrdi da nemaju samilosti jer ne poznaju zlo. Njima je ubijanje isto što i glad. Oskudnih osećanja i ponašanja svedeni su na nekoliko reakcija. Kao takvi savršeni su vojnici za izvršavanje najkrvavijih zločina.

Nanjušivši dobru priču mladi novinar (inače pisac koji između pisanja knjiga prehranjuje porodicu baveći se novinarstvom) se upušta u zamršenu potragu za istinom i pokušava da u celinu poveže nekoliko paralelnih priča od koje bi osim članka bilo materijala i za novi roman.

To je put kojim zaplet ide pravolinijski do kraja knjige čije razrešenje s uzbuđenjem možemo pratiti i otkriti koliko smo bili u pravu pretpostavljajući šta će se dogoditi.

Međutim, ono što je mnogo zanimljivije je pripovest iza pripovesti. Mladi novinar ima ženu koju izbegava. Sina i ćerku čija imena ne pominje i s kojima pokušava da izgradi nekakav odnos, primoravajaći sebe da bude dobar otac. U retkim slučajevima kada se vrati kući odmah želi da pobegne jer oseća teskobu od koje će se ugušiti.

Odušak pronalazi u ljubavnici koju, naizgled slučajno, upoznaje u metrou. Prepušta se strasti i uzbuđenju koje mu donose susreti s njom. Na trenutak biva pošteđen razmišljanju o sopstvenom raspada.

Upoznaje i profesora koji se bavi proučavanjem maloletnih delikvenata i pokušava od njega da sazna da li takva deca imaju neki nedostatak, manjak hormona, defekt gena ili su svi zapravo takvi.

Vođen vešću da je u ruskom gradiću izvršeno zversko ubistvo stanara čitavog ulaza zgrade za koje su osumnjičeni maloletnici, legendu o napadu maloletnika na utvrđeni grad i priču o surovoj deci vojnicima u Africi zaokružuje u glavi u ono što misli da je istina.

Da li je to samo njegova uobrazilja, propaganda ili odraz savremenog društva ogrezlog u probleme odlučičete sami nakon što zaklopite korice knjige.