Prečesto zaboravljamo da su život i ljubav darovi. Kao što su to bol i tuga, mada nam se ne čini tako. Suviše smo zaokupljeni (lažnom) zamisli o sopstvenoj posebnosti i o nečuvenoj količini nesreće koju moramo da trpimo, zaboravljajući zapravo koliko toga imamo i koliko smo zapravo srećni i privilegovani u odnosu na one s lošije podeljenim kartama. Ponekad se čini kako je jedini cilj mnogih da pronađu nešto na šta će moći da se žale jer onda neće morati ništa da preduzmu. Problem je spolja, nije do njih.

Životi četiri junaka ovog romana odvijaju se u urbanoj svakodnevici, pretežno noću, otuđeni i sebični kako to obično biva u velikim gradovima poput Madrida. Zajedničko im je to što vide jedino sebe i svoju patnju, nose je poput zaštitnog ogrtača koji će ih zaštiti od neizvesnosti, udaljeni kilometrima daleko od onoga kako su zamišljali da će im prolaziti dani koji su im poklonjeni. 

Taksista Matijas teško izlazi na kraj sa smrću voljene žene. Neraspoloženje ga slama u dopola sagrađenoj kući u kojoj mu jedino društvo prave dva izgladnela psa čije prisustvo mu skreće pažnju sa tuge i bola u koje se sve dublje zaglibljuje. 

Doktor Danijel odavno je izgubio iluzije i razloge za bavljenje plemenitom profesijom, radi u urgentnom centru u kojem još uvek može da se igra boga iako ga je želja za tim odavno napustila. Kome on može da pomogne, ako ne može ni sebi? Umesto terapije strastveno igra kompjuterske igrice. U njima barem sve zavisi od njega. 

Naučnica u godinama, Serebro, sa zavidnom karijerom i nezavidnom usamljenošću svako veče u dnu čaše traži odgovore koji joj izmiču gubeći se u etru. Bircuz u kome otupljuje granice stvarnosti nalazi se pored javne kuće. 

U javnoj kući radi Fatma, prelepi devojčurak koji je od užasa u rodnom Sijera Leoneu pobegla u Madrid. Kako li je izgledao njen život pre toga kada je podavanje tela bolja alternativa? 

Oko Matijasa, Danijela, Serebro i Fatme huči svet nalik nezaustavljivom vodopadu. 

Da li će oni pronaći uputstvo za spasavanje u njemu ili će se prepustiti egzistencijalnoj stihiji?

U budimpeštanskom restoranu brze hrane, blizu jednog od centralnih trgova, prisustvovao sam kratkoj priči. 

Da bih vam približio atmosferu koristiću sva čula kako to nalažu pravila pisanja. 

Mirisi prepečenog mesa i uzavrelog ulja mešaju se sa sterilnim sredstvom za brisanje podova. Neusklađeni glasovi, jezici i pištanje mašina koje obaveštavaju zaposlene da je hrana spremna za posluživanje. 

Veliki prostor koji je nekada pripadao raskošnoj zgradi čije je pročelje počelo da se ljuspa, puno je gladnih ljudi koji sede što mogu dalje jedni od drugih. 

Jedan od njih je i stariji gospodin nalik zaboravljenom Deda Mrazu. 

Sedi tiho, oslanjajući levu ruku na prazan sto pred sobom. Brada mu je neuredna, a oči promrzle. Greje se. Kroz đonove patika proviruju čarape. Pokušava da ostane budan, ali mu glava povremeno klone. 

Devojčica sa šibicama bila je najjezivija bajka mog detinjstva. 

Radnik obezbeđenja nevoljno prilazi starcu. Nešto mu govori jezikom koji me podseća na žuborenje potoka. Iako sve teče bez povišenih tonova, jasan je sled događaja koji bi trebalo da se odigra. 

U Mađarskoj beskućništvo je kažnjivo zakonom. Nakon tri opomene na ulici, sledi novčana kazna od nekoliko stotina evra. Ako nemate novca, možete je odraditi u nekom od radnih kampova, poput onih po svetskim zatvorima u kojima zatvorenici rade za velike kompanije kako bi isplatili državi boravak iza rešetaka. 

Uzroci života na ulici nisu bitni, vodi se računa samo o posledicama. 

Dedica klima glavom i pokušava da ustane. Obezbeđenje čeka. Prilazi im kratkokosi mladić u trenerci, s tetovažom orla ispod levog uha i nekim ornamentalnim crtežima na spoljnoj strani šaka. Na sto spušta dva hamburgera. Kratko razgovara sa uniformisanim licem, a zatim i sa starcem. Kratko se osmehne i vrati za sto gde ga čeka plavuša koja krvavocrvenim usnama pokušava da kroz slamčicu izvuče gusti šejk. 

Dekica odmotava lepinju umotanu u plastiku i drhtavim prstima otkida deo. U prvom trenutku jede pažljivo, uživa u trenutku čuvajući taj ukus za kasnije, a onda se predaje gladi i žvaće sve brže. 

Čistačica odlaže kofu i briska. Odlazi do kontejnera u koji se bacaju ostaci hrane, uzima sa njega poslužavnik koji neko nije ispraznio i donosi ga starcu. Pored nepojedenog pomfrita i nepopijenog gaziranog soka stavlja preostali hamburger, namigne i ode. 

Konačno se i ja bacam na brzi obrok pre nego što se ohladi i plastificira pitajući se koliko još opomena fore ima dekica predamnom. 

Počinje da pada sneg. 

Kako čovek zaista zna gde pripada? Da li je taj osećaj pripadnosti stvaran ili je samo iluzija kojom se naše krhko biće hrani kako bi preživelo sva iskušenja kojima smo izloženi? I da li ona izistinski može postojati ako živimo van genetski određenog kolektivnog nesvesnog bez obzira na to gde se nalazimo?

Dendriti su nervne ćelije sa mnoštvom nastavaka koji se granaju i međusobno povezuju. Takav je slučaj i sa pričama junaka ove knjige koja počinje 1920 godine odlaskom Grka Adonisa Kabanisa u potragu za američkim snom koji se tri godine kasnije umalo nije pretvorio u košmar. Adonis je sticajem okolnosti postao beskućnik u gradu Kamdenu u Nju Džerziju i od sigurne smrti ga je spasila samo pogrešna procena grupe Afroamerikanaca koji su ga spasli od smrzavanja misleći da je Italijan (pronašli su njegov italijanski pasoš koji je imao zbog toga što je grčko ostrvo s kojeg potiče bilo pod italijanskom vlašću). 

Ta puka slučajnost pomoći će mu da stane na noge i proživi ono zbog čega je došao u Ameriku. Ne baš kako je o tome maštao, ali ipak neku koliko-toliko prihvatljivu verziju. 

Kamden 1980 godine ne izgleda više tako privlačno kao što je obećavao u prošlosti. Napušteni domovi, zatvorena postrojenja i siromašni kvartovi su svakodnevno okruženje nekolicine preostalih stanovnika grada koji nisu imali mogućnosti da odu. 

Jedne, naizgled obične, večeri problematični tinejdžer Pit se neće vratiti kući, što srce njegove majke nije moglo da izdrži i ona sledećeg jutra umire od tuge. Dvanaestogodišnja Mina tako postaje siroče i nevoljno odlazi da živi kod svoje školske drugarice Lete narušavajući privid njene porodične sigurnosti. 

Pukotina koja se otvorila njenim prisustvom teško da može da se zatvori. I oni su ukorenjeni u prošlosti, u mitskoj potrazi, opet za dobro reklamiranim američkim snom koji nikako da odsanjaju. Kao druga i treća generacija imigranata svedoci su da je stvarnost u kojoj žive sve dalje od onoga čemu teže. Grad propada, prilika za posao je sve manje, a mogućnost izbora sve oskudnija. 

Letin očuh Bejzil lamentira nad prošloću pokušavajući da otkrije u čemu je pogrešio, kao da će to nekako pomoći da ispravi situaciju u kojoj se nalazi. Ali čovek mora da se drži za nešto, sve dok ne postane svestan da je to iluzija. A onda sledi pad. 

Ta slika nije nešto što bi Mini i Leta trebalo da ponesu sa sobom u budućnost. 

Međutim, ko je ikada rekao da je život fer?

Da li li život britanske porodice pakistanskog porekla može da zaliči na grčku tragediju? Nazire li se Antigona u liku Isme, najstarije sestre, koja nakon bakine i majčine smrti preuzima na sebe brigu oko mlađe sestre i brata, Anike i Parveza? Borba da se u novoj domovini, ophrvanoj pretnjama o terorističkim napadima, uspostavi normalna svakodnevica je teška. Pogotovo ako ste Muslimani koji se trude da se uklope, da ne urade ništa pogrešno, da ne provociraju, uvek u strahu da su praćeni ili barem izloženi sumnjičavim pogledima suseda i vlasti. 

Isma je svoju sudbinu potčinila dobrobiti mlađeg brata i sestre svesno žrtvujući snove i ambicije koje je nekada imala. Kada postanu punoletni ona konačno ponovo može da počne da razmišlja o sebi i prihvata poziv da otputuje u Ameriku kako bi sa mentorom radila na zajedničkom istraživanju. 

Ta promena ne znači da ona i dalje neće brinuti o Aniki i Parvezu. Anika, pametna, lepa i tvrdoglava odlučuje da studira pravo, a Parvez napušta njihov londonski dom kako bi pokušao da pronikne i razume očeve svetonazore koji su ga odveli do džihadista.

Isma će preduzeti sve kako bi brata sprečila da upadne u kandže fanatika čak i po cenu izazivanja rascepa u porodici. 
Kada u živote sestara uđe Emon, sin istaknutog britanskog političara koji i sam pokušava da prevaziđe izazove muslimanskog porekla kako bi napredovao u karijeri, on takođe izaziva rascep koji iako na prvi pogled nije vidljiv, izaziva raskol. 

Ko je on njima dvema? Prilika za udaju, šansa da se osvete ili poslednja prilika za spasavanje zastranelog brata?
Šta će prevladati, krv ili ljubav? Možemo li da zanemarimo dužnosti prema porodici kako bismo napredovali u životu, i ako možemo da li bi trebalo to da uradimo?
Roman je podeljen na pet delova i svaki od njih usredsređen je na priču jednog od likova.  

Čitaocu preostaje da sam sklopi mozaik i zapita se da li i u dvadeset prvom veku važi da smo za ljubav, a ne za mržnju rođeni.  

Ako ste zavisnici od književnog adrenalina, duboko udahnite, udobno se smestite u čitalački rolerkoster romana Beton i prepustite se uživanju jer nema se vremena za gubljenje. 

Odmah otvorite četvore oči, svaka pojedinost je važna, kako to obično i biva u detektivskim romanima. Čak i kada nisu doslovno pravi krimići već vešto mimikrirane priče o svetu u kojem živimo, ljubavi, ljubomori i smrti kao krajnjem rešenju ili ishodu na koji uvek možemo da se oslonimo.

Da vam ne bih pokvario pustolovinu otkrivanja ubice samo ću vam zagolicati maštu i reći da nakon što je pored puta pronađeno telo mlade, lepe i riđokose prostitutke slučaj preuzima inspektor Rapšag, dovoljno dugo u poslu da je izgubio entuzijazam za njim, a nedovoljno star da bi otišao u penziju. Ipak, iako je video isuviše leševa za jedan ljudski vek, nešto u vezi sa ubistvom ove devojke mu neće dati mira. Novonastala situacija dotakla ga je na ličnom nivou, a to za onog koji previše razmišlja to može biti pogubno. 

Rapšag smirenje pronalazi u ispijanju neobičnih čajeva u čajdžinici koja mu je neka vrsta sigurne luke, ali ispostaviće se, i važna raskrsnica za razrešavanje tajanstvenih smrti koje će se principom spojenih sudova nadovezati jedna na drugu i dodatno ga opteretiti.

Kao čitalac-detektiv moraćete pažljivo da osluškujete šta vam govori svaki od tri glasa koji pričaju priču i od nje prave mozaik koji se uobličava pred vašim očima. Naravno, neću vam otkriti koji su to glasovi, osim da pratite trag različitih fontova. 

Takođe, budite spremni da čitate između redova, da osluškujete šta vam oni to zapravo poručuju. Da li je u pitanju tek puki redosled događaja ili zapitanost nad egzistencijom sada i ovde? 

Kada se vožnja završi (iako kratka po obimu, vrlo moćna) i kada otkrijete (ili ne) ko je ubica, preporučujem vam da krenete u laganu šetnju po upravo pročitanom i vratite se na one bisere rasute pored detektivskog puta koji će vas odvesti na potpuno drugu stranu, onu na koju se često plašite da odete, a neophodno je da to učinite za sebe.   

Marina Abramović nije ni slutila da će se razgovori sa psihoanalitičarkom Žanet Fišer pretvoriti u njen najintimniji performans u kojem će se ogoliti do kraja, mnogo više nego kada je naga žiletom urezivala petokraku na stomak, svom silinom se sudarala s partnerom ili s njim bez odeće stajala na ulazu u galeriju dok su se posetioci provlačili između njih. 

Ovaj performans nije mogla da planira, niti osmisli, nije mogla da ga drži pod kontrolom. Oštrica istine zabila se pravo u srž, centar iz kojeg je proisteklo njeno celokupno stvaralaštvo. Imala je sreće da je umetnost spase od ludila. Ona je za nju poput disanja. Što je više zaokupljena pripremanjem sledećeg projekta to je manje u žabokrečini usamljenosti i strahova. 

Gospođa Fišer je Marinu suočila sa surovom činjenicom, da nije bila toliko nevoljena ne bi bila svetski poznata umetnica. Ovakav životni paket retko ko bi mogao da podnese. Pogotovu ne oni koji Marinu kritikuju i optužuju da je njena umetnost niz koještarija koje će biti zaboravljene. 

Žanet Fišer suptilno, ali uporno, predočava Marini uzroke koji su je doveli do mesta jedne od najuticajnijih žena u savremenoj umetnosti. Laskava titula iza koje se krije velika patnja. 

Majka joj je uskraćivala nežnost da je ne bi razmazila. Otac ju je izbacio iz čamca u more kako bi je naučio da pliva. Boreći se da ostane na površini iz sve snage je zaplivala za čamcem pogledom fiksirajući očeva leđa. 

Školski primer začetka bazične nesigurnosti koja će Marinu pratiti kroz život. Ako roditelji ne mogu da te vole i zaštite, kako onda to možeš da očekuješ od bilo kog drugog?

Snagom volje i sa žarkom željom da opstane Marina se borila kako je jedino znala i umela – umetnošću. Inače slaba da se suprotstavi verbalnom i fizičkom nasilju koje je trpela, kada je bavljenje umetnošću u pitanju bila je neustrašiva. Slušala je unutarnji glas koji joj je, tek će kasnije shvatiti, bio jedini vodič za preživljavanje. On ju je odveo i do performansa u kojima je konačno pronašla sebe i odakle je više ništa nije moglo oterati. Tu je konačno bila sigurna. 

Marina se plaši sreće, veruje da će se nešto loše dogoditi ako sebi dopusti da uživa. Stalno je drugima na raspolaganju trudeći se da u svojoj glavi nekako opravda uspeh koji je postigla. Majka, i njena dva najvažnija životna partnera Ulaj i Paolo iskorišćavali su tu njenu potrebu da im udovolji kako bi se izborila za mrvice emocija koje bi joj (ne uvek) udelili. Ona je punila njihove prazne sudove zahvaljujući se što može da im se potčini. 

Marina ne štedi sebe ni kao umetnica performansa, ona devedeset dana nepomično sedi i u tišini gleda ljude u oči primajući od njih sve ono što žele da istovare i ostave za sobom. Ona prima njihov bol jer tako zaboravlja na svoj na koji se toliko navikla da već poznaje i nivoe postojanja koji se nalaze iza njega. Ili barem tako misli. Veruje da je to pročišćenje ono čemu je oduvek težila. 

Međutim, Žanet Fišer zna da je prauzrok svega toga još uvek netaknut i potrudiće se da se Marina konačno suoči sa nasiljem koje je trpela celog života, a koje do sada nikada nije nazvala pravim imenom, osim u performansu.    

Dok zgarište razvoda još uvek tiho tinja engleska spisateljica Fej odlazi na poslovni put u Atinu kako bi nedelju dana predavala kreativno pisanje. Na prvi pogled je funkcionalna, ustaje na vreme, brine se o sinovima trudeći se da u rutini pronađe ritam koji će joj pokrenuti srce iz mrtvila. 

Fej nema više ni energije niti snage da učestvuje u životu, ona u njemu samo prisustvuje. 

U avionu upoznaje starijeg gospodina uglađenih manira koji joj u nekoliko sati leta ispoveda svoju biografiju. Tri braka, deca, promašeni poslovi, ponovni počeci i završeci i kao jedina konstanta brodić kojim ovaj savremeni Odisej plovi nemajući gde da se skrasi.  

Fej je već nekoliko puta bila u Atini i umorna je od huka užurbanog grada i njegovih znamenitosti iz kojih je potekla evropska civilizacija. Ona pokušava da Atinu svede na svoju meru, da uživa koliko može i pokuša da se resetuje kako bi se po povratku u Englesku ponovo uhvatila ukoštac sa izazovima izmišljanja nove verzije sebe. 

Gospodin iz aviona joj nudi da je povede na izlet svojim brodićem. Oni plove, razgovaraju i plivaju u maloj laguni za koju samo meštani znaju da postoji. More toliko lekovito deluje na nju da joj izmiče iz vida prava priroda namere uglađenog gospodina u skupoj odeći. Nije problem čak ni njegova golotinja kada se presvuče u kupaće gaće, već jezgro zgusnute tuge i nemoći koje krije iza raskoši kojom se okružuje. 

Učenici kojima predaje čine raznoliku grupu likova koji iz različitih razloga žele da pišu, ali ti razlozi imaju malo veze s onim što pravog pisca čini onim što jeste – nezadrživa potreba da sebi objasni svet i pronađe neki smisao u njemu. Oni samo žele da se rasterete i nekome ispričaju svoju priču. 

Na kraju sedmodnevnog boravka u stan, koji je iznajmljen za predavače na kursu, dolazi dramska spisateljica koja više ne može da piše, a bogami ni da živi jer je stekla naviku da sve o čemu razmišlja, što vidi, čuje, pročita ili spozna svede na jednu reč. Kada tu reč shvati i obradi je u glavi tema o kojoj je reč postaje joj nezanimljiva. Neminovna dosada koja sledi posle toga je đavolje igralište.

Obris je prvi deo trilogije, čiji je drugi deo Tranzit već objavljen kod nas. 

Izabela sa porodicom živi povučeno u usamljenoj kući i njen svakodnevni život je toliko jednoličan da više ne može da razabere dane koji prebrzo prolaze. Potrebno joj je nešto što će razbiti rutinu i naterati je da ponovo oživi. Poslednji put to je osetila kada je rodila sina. Kroz porođaj ne bi imala snage ponovo da prolazi, ali zato može da usvoji dete željno roditeljske ljubavi kojih su sirotišta puna. Kako će znati da je izabrala pravo? Prepoznaće ga kada ga bude ugledala. 

Odmah je osetila da je Ilija poseban. U prvom trenutku nije tačno znala zbog čega, ali nije se ni bavila time, pomislila je da to znak da su međusobno povezani. Ono što će tek kasnije shvatiti je da je u njegovim očima videla nekadašnji sopstveni nemir koji je nije napustio, nego se samo pritajio u okruženju porodice o kojoj se brinula. 

Dolazak šestogodišnjeg Ilije promeniće im živote. Nažalost, ne na bolje. Dečko nije ni nalik vršnjacima, više podseća na crni monolit koji uznemirava svojim prisustvom. Spolja, to jeste mališan koji je zreo za polazak u školu, ali ga iznutra pokreću tamni virovi koji ga sve više obuzimaju. 

Izabeli postaje jasno da se Ilijin mrak obraća njenom. Duhovi iz prošlosti oživljavaju, ona ponovo preživljava traumatično detinjstvo za koje je mislila da ga je potisnula dovoljno duboko. 

Iako preokuopirana sobom i novim članom familije, ipak primećuje da je njena odluka poremetila dinamiku nekadašnjeg života. Njen biološki sin oseća se zapostavljenim i ugroženim, a muž ne može (a ni ne želi) da izađe na kraj sa Ilijinim problematičnim ponašanjem.

Rastrzanost na dve strane produbljuje njenu depresiju. Jasno joj je da je pogrešila i na taj način ugrozila sve što je imala.

Očigledno je da tragedija samo vreba pravu priliku da se pokaže u punom sjaju. U tome će joj pomoći nož i Ilija. 

Kada imate dvanaest godina i telo počinje da vas se menja, a vi pokušavate da shvatite šta vas je to zadesilo jako je važno da imate na koga da se ugledate kako biste što lakše prošli kroz nepoznatu teritoriju nabijenu hormonima, neobjašnjivim osećanjima i čudnim reakcijama delova tela na koje do tada niste ni obraćali pažnju. 

Ako kao Mimi volite stripove onda vam je lako da pronađete superheroja kojem ćete verovati. Pogotovu ako živite u malom stanu sa još šest članova porodice i psom. Svako od njih (čak i pas) imaju svoje probleme i manjak vremena da vam se posvete i objasne (ili vam budu podrška) šta vam se to dešava. 

Na ulici, u napuljskoj četvrti Vomero, jedini prijatelj s kojim delite vreme je mangup Saso, koji iako vršnjak, takođe ne može vam bude od pomoći. Nevolja je i u tome što ste sada dovoljno odrasli i priče o kriptonitu, paukovoj mreži i natprirodnim moćima više ne pije vodu. Potreban vam je uzor od krvi i mesa.

A šta ako takav čovek postoji i to baš u vašoj zgradi. Jeste da ima obično ime Đankarlo Sijani i da je novinar koji verovatno ne ume pravilno ni da kuca na pisaćoj mašini, ali ono čime se bavi izuzetno je hrabro. Pisanjem članaka se suprotstaviti kriminalu je retka osobina vredna superjunaka. 

Mimi je sada odrastao čovek. Kada sazna da je stan u kojem je proveo to nezaboravno leto 1985 godine, kada je iz detinjstva prešao u svet odraslih, odlazi sa agentom za nekretnine da još jednom vidi mesto koje mu je obeležilo život. Ulazi iz sobe u sobu i priseća se svega onoga što se dešavalo u njima. Oca koji je radio kao portir u toj zgradi, brižne majke i skromnog, ali srećnog života koji su vodili kao i njihove komšije. 

On je bio radoznalo dete, trudio se da sazna što više, da čita romane, promeni svet, uvek sa željom da bude prihvaćen. Ipak, nikada nije bio zadovoljan do kraja, želeo da je ima drugačiji život, nalik onom koji su imali junaci iz stripova. 

Kada njegov komšija, superjunak od krvi i mesa, bude ubijen ispred zgrade u kojoj su živeli Mimijev svet će se promeniti iz korena. 

Da li je prva ljubav koja ne liči na vatromet vredna truda ili moramo da osetimo baš sve ono što i ostali kako bismo zaista poverovali da smo zaljubljeni? Konel i Marijan odrastaju u zapadnoj Irskoj, idu u istu srednju školu i pripadaju različitim klasama. Marijan potiče iz bogate porodice, a Konelova majka je čistačica u njihovoj raskošnoj kući. 

Na početku knjige, par je u završnoj godini srednje škole – Konel je popularni sportista, a Marijan društveni odmetnik. Blizu su iako se kreću u potpuno različitim krugovima. Kada Konel jednom prilikom dođe da pokupi majku nakon posla, prvi put zaista uspostavlja kontakt sa Marijan. Nema tu elektriciteta koji vam parališe telo, ali postoji nešto, nešto drugačije. Povezanost. 

Marijan se u školi smeju iza leđa, uglavnom zato što nju nije briga šta drugi misle o njoj. Za razliku od nje Konelu je to jako važno. Kada njihova veza počne da se razvija i  pretvori se u nešto fizičko, pa čak i emocionalno, oni to kriju, a u školi Konel se pretvara kao da Marijan ne postoji. Njena osećanja prema Konelu su toliko snažna (kao što to samo kod tinejdžera može biti) da dozvoljava da je potpuno poseduje. Kolin ne ume da objasni sebi šta oseća, osim što mu se sviđa to što ona ima visoko mišljenje o njemu. Međutim, i dalje zazire od toga šta bi njegovi vršnjaci mislili da znaju šta se događa. Ophodi se loše prema njoj i prekida vezu ostavljajući je da se nosi sa sopstvenim emocionalnim nevoljama.

Situacija se menja kada se godinu dana kasnije presele u Dablin na koledž. Marijan postaje deo društva koje ceni njenu pamet i inteligenciju, a ćutljivom Konelu je teško da se uklopi i pronađe prijatelje jer više nije popularan momak u srednjoj školi. Marijan je, s druge strane, pronašla sebe, uživa u dubokoumnim razgovorima o političkim i ekonomskim pitanjima i sada je ona predmet želje, a ne podsmeha. Ipak, bez obzira na novonastalu promenu, obnavljaju vezu, uživajući u onome što osećaju jedno prema drugom bez obzira na ponavljanje istih obrazaca koji su ih doveli do raskida. 

Radnja romana dalje prati glavne junake tokom studiranja, periodičnog bivanja u vezi i raskida bilo da se radi samo o prijateljstvu ili nečem drugom kao i uspostavljanja neuspelih emocionalnih odnosa sa drugim ljudima. Međutim, krug se uvek vraća na početak i oni su ponovo ogoljeni (psihički i fizički) jedno pred drugim.  

Marijanina sklonost ka samoništenju i Konelova nesposobnost da se izbori sa emocionalnim stresovima s kojima se suočava ostavljaju ih oboje nesigurnima u to kakav bi njihov odnos trebalo da bude i još važnije kakav bi mogao biti.