Zaplet ovog satiričnog romana je jednostavan, putovanje i povratak. Sve ostalo, a pod time mislimo na sudbinu glavnog junaka, zamršeno je kao i sam život.
1980 godine na istočnoj obali Južne Afrike mornari izvlače nepoznatog momka iz mora. On tvrdi da je kao dete otet. Narednik Arlou, zadužen za razvrstavanje ljudi po boji kože (a samim tim i određivanje njihove budućnosti), je u nedoumici. Mladić je neobično ćeljade, njegova put ne može se tako lako svrstati u poznate okvire. Beo je, ali nedovoljno, ponekad ružičast ili braonkast u zavisnosti od osvetljenja, a ponekad i crn. Čak ni uobičajeni test zabijanja olovke u kosu koja kod crnaca postaje deo frizure nisu urodili plodom.
Arlou odlučuje da konačnu odluku donese tek kada mladić napuni osamnaest godina, a do tada pošto je siroče, nudi mu da radi za njega (sa tajnom zamisli da mu postane rob jer ovo je ipak Južna Afrika u jeku aparthejda).
Daje mu ime Džimfiš jer se kao riba pojavio iz okeana.
Mladić je snalažljiv i brzo uči ponekad i prerano otkrivajući lepote sveta i tajnu prve ljubavi. Očaran je narednikovom ćerkom Lunamiel, a i ona njime. Zanesenost se prekida kada ih u voćnjaku zatiče njen otac koji Džimfišu preti smrću, mešanje rasa je svetogrđe pogotovu kada je u pitanju njegova ćerka.
Bojeći se za život Džimfiš beži, svestan da nikada neće moći da zaboravi Lunamiel i miris njenog parfema u nozdrvama. Tako počinje njegovo putovanje, koje je kao i svaka odiseja put sazrevanja. Što više kilometara prelazi sve mu je jasnije da je svet nagnut iznad svoje mračne strane i da Južna Afrika nije nikakav izuzetak od tog pravila, naprotiv, poseban je jedino način na koji se tretiraju ljudi u njoj.
Džimfiš se od Konga i Somalije, preko Černobila i bivše Jugoslavije susreće sa užasima na koje smo mi već navikli jer toliko neprestano slušamo o njima da smo otupeli za spoznavanje njihovih pravih razmera.
Džimfiš nas još jednom podseća koliko je krhak život kada se pred kapijama naše sigurnosti skupe varvari.