Pred završetkom sam rukopisa. Nema nazad. Jedino pitanje je: kome se carstvu privoleti? Srećan kraj privući će čitaoce, a nesrećan književne kritičare. Otvoreni završetak kada svako domišlja razrešenje ne dolazi u obzir. Dobijao sam prigovore kako je u knjizi sve bilo sjajno, osim što im nije jasno šta se naposletku dogodilo. Objašnjenje da sam baš tako hteo, mogao sam da bacim u vodu. Uskratio sam očiglednu katarzu, a u instant svetu nema aplikacije za domaštavanje. Stručnim licima smeta što to nije dovoljno u skladu sa ključem patnje koji otvara vrata literarnog kluba odabranih.
Nisam pomenuo, u pitanju je ljubavna priča. Trudio sam se da je napišem tako da oba kraja budu moguća. Odugovlačio sam sa odlukom. Uvek je bio loš trenutak da se zapitam šta ja to zapravo želim? Ako čovek uloži toliki trud i vreme u nešto, po kosmičkom pravilu, očekuje određenu nagradu. Pisci žele da budu čitani, ali i priznati. Čak i kada govore suprotno. Potajno sam se nadao da ću moći da pomirim obe strane. Znam, zvuči nadmeno , ali pisac bez drskosti je dosadan. Samo sam želeo da moja knjiga ne bude jedna od onih za koju se najčešće laže da je pročitana.
Dobro, evo priznajem, nisam stigao do kraja. Tačno sam na sredini zapleta. Nedostaje mi sukob koji će povući priču. Sve mi je nekako prevaziđeno, već viđeno. Zbunjen sam. Ni to ne mogu da iskoristim, jer je moja dobra poznanica na zbunjenosti već izgradila književnu karijeru. Teško je napisati jednostavnu priču o ljubavi. Ako bih krenuo da šećerim, znajući sebe, napravio bih neku šerbet verziju dostojnu Barbisveta. Problem kod ljubića je što bivaju zaboravljeni čim se zatvore korice. Kao da su svi junaci isti, samo se menja okruženje. Nemam želje ni da se bavim tragedijama. Bacanje pod voz, nemanje hrabrosti da se do kraja ispitaju granice kratkotrajnog zanosa, maloletni partneri, umrle dragane i još koješta.
Čak je i Grejem Grin preterao, mada razumem da nije imao izbora. Nekome je morao da ispriča šta mu se dogodilo. Ipak, Kraj jedne ljubavne priče nikako da se završi. Moris Bendriks je pisac i, kao takvom, uvek mu je u deliću podsvesti kako se u svemu krije zametak priče. Bez razmišljanja rastapa bračnu pokoricu porodice Majls. Sara pada na životnost nove situacije koju joj impotentni suprug nikada neće omogućiti. Morisova ljubomora gnječi ljubav i sve odlazi dođavola, mada na kraju je ipak Bog onaj koji mu daje nadu.
Roman je prošao odlično, imao je mnogobrojna izdanja i dve filmske adaptacije. A voleli su ga i kritičari. Moj junak se, kao za inat, zaljubio u pamet. Ljubav je bila uzvraćena. Namerno sam izostavio njihov fizički opis. Odenuo sam ih u osećanja. I lepo im je. Kakav sad to monstrum moram da budem i smislim nešto što će im pomutiti sreću. Da li je to uopšte realno? Zašto je bezbrižnost dosadna?
Vezao sam se za njih. Jeste da ih voajerski posmatram, ali u pisanju je sve dozvoljeno. Evo, smeškaju se, ni ne sluteći šta će im se uskoro dogoditi. Pritom, još uvek ne znam kojim bih putem krenuo.
Najbolje bi bilo da ih pitam. Tiho ću, da se ne uplaše.
izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prici-nikad-kraja