Aleksandar Petrović

Nisam lirski tip. Rimovanje mi para uši. Ritam koji teži skladu uvek mi zvuči nategnuto. Niko se tako ne izražava. Delovi pesme su kao kockice Lego. Dve-tri stope stanu u stih, dva-tri-četiri stiha u strofu. I ti sad piši. Da se razumemo, ne smetaju mi ograničenja. Naprotiv, moja kreativnost tada procveta. Kada stvarate izmišljeni svet, morate da mu odredite pravila postojanja. Što su određenija, to je uverljiviji. Ali ovo, juriti za nečim što se glasovno slaže sa onim prethodnim stvarno mi je previše truda. Misao se izmigolji. Danas svako piše pesme, čak i više nego romane. Ljubavni jadi lakše se podnose čim se stave na papir. U dahu između ručka i gledanja serije. Muške suze su još gorče. Mučno ih je čitati. Ipak, demokratska Mreža trpi što izdavač neće.

Prelistavajući stari udžbenik kreativnog pisanja, pažnju mi je privukao fluorescentnozelenim flomasterom podvučen savet: Čitajte poeziju. Naučiće vas sadržajnom i jezgrovitom izražavanju. Na to sam zaboravio čim sam prvi put dovršio čitanje te knjige. Uostalom, kao i na mnoge druge predloge mnogobrojnih literarnih stručnjaka. Bez obzira na njihova naklapanja o sto dva načina kako da postanete bestseler pisac, redovno kupujem svaki novi primerak za koji čujem.

Otišao sam do biblioteke pred zatvaranje. Bibliotekarka, koja je već isključila kompjuter i oblačila mantil, na brzinu mi je izvukla četiri tanke knjižice. Upisala ih je u kartončić i krenula ka meni usmeravajući me prema izlazu.

Pročitao sam ih u dahu. Znam da se poezija pijucka kao konjak, ali meni nekako više leži tekila na slanim usnama. Ipak, moram da priznam, nasumični izbor bio je odličan. Nisu u pitanju izdanja koja je pesnik amater poklonio biblioteci. Niti knjižuljak od ostataka štamparske hartije, čije je objavljivanje sponzorisala maglovita firma koristeći nadahnutog poetu kao veš mašinu za pranje novca.

Šimborska me je odmah kupila. Neverovatno je kako se ta žena igra rečima. Poput vragolaste devojčice kojoj je sve dato, a ona tačno zna šta da upotrebi kako bi rekla ono što želi. Bukovski i ja poznajemo se odavno. Opet me je iznenadio. Opora svakodnevica, piće, žene isprepletene između ljubavi i seksa. Skrivena poruka je uvek dodatak. Nokautira, ne očekuješ je u takvom okruženju. Pesoa, mračni vitez smrti. Sve je metafizika, kondenzacija, nagnutost ka mraku, a opet jasno. Uživao sam.

Ništa od ovoga nije sladunjavo, niti se poklapaju glasovi. Priroda i društvo nisu otrcane teme. U redu, priznajem, pogrešio sam. Svako neznanje plaća se gubitkom. Bitno je da sam to konačno shvatio te mogu da popravim štetu.

Posle neprospavane noći, glave prepune pesničkih slika, odlazim na pijacu. Tezga mog seljaka je pretposlednja na gornjem desnom obodu. Nema organske proizvode, niti mu je voće i povrće nešto posebno, čak mislim i da je nakupac. Pored namirnica, prodaje knjige. Nemam pojma odakle ih nabavlja. Neće da kaže da mu posao ne bi propao. Antikvarijat na otvorenom. Uvek mi ponudi neku. Obično je to neki staruljak koji niko neće da kupi, a kao dobar trgovac shvatio je da sam mu savršen kupac. Cene nisu napisane, određuje ih čudnom metodom. Datum u mesecu puta tri, broj kupljenih banana na kvadrat puta pet, dve kafe u obližnjoj kafani.

„Imam nešto za tebe“, briše donjim delom majce umrljane korice. „Macuo Bašo, siromašni samuraj i piskaralo. Podsetio me na tebe, pod uslovom da to samuraj shvatimo u najširem smislu, toliko širokom da ga ni nema.“

„Koliko?“

„Koliko imaš godina?“

„Zadrži kusur,“ pružam mu pedeset dinara.

Letnje trave.
 Snovi o slavi
 palih ratnika.“

„Vidimo se sledeće nedelje.“

Haiku me je uzeo pod svoje. Što sam više čitao, postajalo mi je jasnije da je to moja meditacija. Do tada sam je smatrao samo rogobatnom rečju za obično samoponiranje. Međutim, takvu bujicu misli, zgusnutu u slike, nisam osetio do sada. Ideje se sudaraju jedna o drugu, poštujući pravila. Pet-sedam-pet slogova, sezonska reč koja odražava godišnje doba, mesto prekida u čitanju – trenutak za predah i promišljanje. Sve to u tri reda. Sloboda u stešnjenosti. Savršen beg za dvonožnu gradsku životinju.

Čekam lift s novim komšijom. Grebe me grlo, stihovi hoće van. Izgovaram ih čisto i jasno, Peta čakra pročišćena, kao da godinama nije zaribala. Pritiskam dugme.

„Iščekivanje

juri smirenje uma.

Blag povetarac.“

Mladić me bledo gleda. Još jedan stanar solitera s kojim ću ćutati dvanaest spratova.

Dikcija mi je dobra, lepo zvuči, glumački. Možda malo preglumljeno, ali prvi je put. Više me brine da li je kigo bio dovoljno određen. Povetarac ne određuje jasno doba godine.

Prolazim pored parka. Uobičajena postava: majke s decom, pasovoditelji, penzioneri. Beba, obučena u odeću rodno neutralnih preliva, zacenjuje se od plača u majčinom naručju. Zastajem.

„Paukova nit

kroz krošnju obasjana

Suncem. Vene list.“

Plač ne prestaje. Mališani su nemilosrdna publika.

Do banke smišljam novih sedam-pet-sedam.

„Skrivene senke

prate udarac štikle.

Šire zenice.“

Službenica na šalteru se mršti.

„Unela sam pogrešan iznos. Sad moram ovo da storniram, a još sam pride dobila i krnjavi haiku. Obožavam svoj posao.“

Meditiraću u sebi. Svet još nije spreman za moju poeziju.

Stojim sâm na pešačkom prelazu.

„Mravinjak ljudi

teče beskrajnom stazom.

Ubrzano ćute.“

Poručujem glasno reci automobila.

Prelazim na crveno.

Za vozače.

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prolece-samuraja

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *