Aleksandar Petrović


PISAC IZA OGLEDALA 3 – PUT

0

Gradove pamtim po knjigama koje sam u njima čitao. Sutra letim, a još nisam spakovao nijednu. Dosadile su mi one uredno poređane u dnevnoj sobi. Previše su morske, sebične ili pročitane.

Mesna biblioteka nalazi se u novoj zgradi, na uglu male raskrsnice. Sva je u prozorima, knjige se videspolja. Bibliotekar je dobro upoznat s blagom poverenim na čuvanje. Ukusi su nam različiti, ali se poštujemo. Bitno je da su se njemu dopale moje knjige i da su se ovde lepo uklopile sa ostalim mikrosvetovima koji iščekuju čitaoce da ih reinkarniraju.

Iz džepa vadim člansku kartu, liči na kartonsku knjižicu. Bibliotekar proverava da li je dobro podesio datum na pečatu i lupa ga u prvu slobodnu kolonu.

Okruženi smo analognom tišinom. Jedini računar nalazi se u matičnom odeljenju. Ostali ogranci nove članove dočekuju lepim rukopisom.

„Ej, zamisli, u Americi moje kolege izmislile fantomskog čitaoca?“

„Stvarno? Što?“

„Da spasumanje tražene knjige. Kompjuter automatski izdaje nalog za uništenje naslova koji nisu izdavani u određenom roku. Fantom je bio strastven i raznovrsan čitalac. Svaki drugi dan uzimao je novu knjigu, čak i dečije. To mu je i došlo glave.Nadležni su provalili podvalu, a kolege suspendovali.“

„Trebalo je malo bolje da razrade ideju. Za savršenu prevaru potrebno je izmeniti propise opažanja. I šta sad? Ostaće im samo popularna izdanja?“

„Tako nekako“, klimnuo je glavom i nasmešio se, vrativši se pisanju opomena zaboravnim članovima.

Iskoristio sam priliku da se izgubim među knjigama. Sve glasnije čujemkako me dozivaju. Bore se za moju pažnju, ćućore, nadvikuju.

Najglasnije su one odavno zaboravljene, u izdanjima tvrdog poveza, napravljene da dugo traju. Niko im nije rekao da će taj život biti usamljenički. Pustinju vremena bi nekako i izdržale samo da ih barem neko ponekad pročita.

Nova izdanja šepure se sa metalnog stalka, vrti se na njemu kao na ringišpilu i isto su tako šarena. Hvale se nehajno, kao na koktelu, mlada i samouverena, svesna sopstvene privlačnosti.

Hrbati poznatih romana koje sam doneo od kuće da budu deo ovog velikog društva  ublažavaju žamor. Zahvaljuju mi se na pruženoj prilici, iskustvuprelaska iz ruke u ruku. Kažu: Svaki čitalac je neponovljivo iskustvo.

Bibliotekar više ne obraća pažnju na mene. Ponekad se pitam da li on ne čuje knjige ili je već oguglao na njihovo komešanje.

Na brzinu biram dva klasika i dve nepoznata autora radi ravnoteže.

Hoću da pobegnem pre nego što najglasnija postane moja griža savesti.

Kakav sam to pisac koji ne kupuje knjige nego ih pozajmljuje iz biblioteke? Po kojoj uvrnutoj kosmičkoj ravnoteži očekujem da će se prodavati moji romani? Zašto sam iz stana izbacio toliki broj, a preostale osudio na neveliku vitrinu?

Za opušteno bivstvovanje potrebno je posedstva svesti na dva velika kofera. Doživljaji, ljudi i sećanja su za čuvanje. Pročitane knjige nikuda ne odlaze. Ostaju zabeležene na beskrajnoj traci proživljenog, mešaju se sa stvarnošću, praveći ono što kao fantomski čitaoci sopstvenog iskustva u starosti nazivamo uspomenama.

Pre nego što napustim biblioteku, obećavam pred papirnim svedocima da ću im s putovanja doneti barem jednog novog člana.

Dok se proleže huk odobravanja, brzo otvaram vrata i izlazim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *