Aleksandar Petrović


PISAC IZA OGLEDALA 4 – 2063

0

Već dve pesme pratim beli punto koji mi je presekao put. Na zadnjem delu pričvršćen mu je digitalni semafor na kojem minuti teku unazad. Cifre su velike, crvene, opčinjavajuće. Ako za pola sata pica ne bude isporučena, dostavljaču se odbija od plate.

Zato juri, pretiče, bezuspešno se nadmeće s večnošću.

U trećoj koloni, brojke su neuhvatljive, slivaju se u znak beskonačnosti. Usporavam. Vremensko rasipništvo u meni izaziva nelagodnost. Ratosiljavamo ga se olako, ne znajući koliko ga još imamo na računu.

Muzika pomaže da se prisetim svrhe. Ona jedina ostaje posle svega. I večna tišina ima odabranu melodiju. Prvi taktovi Enjoy the Silence ispunjavaju unutrašnjost automobila. Produžena remiks verzija. Baš kao i moj život.

Lupkam prstima po volanu.

Prevariti neprevarljivo. Zar smo stvarno toliko glupi? Dobro isplanirati. Menadžerisati sate i ljude. Kalendari, rokovnici, zakazivači. Prazni listovi slute na pogubno razmišljanje, postavljaju pitanja bez tačnog odgovora.

Kola ispred mene iznenada zakoče. U poslednjem trenutku pritiskam srednju papučicu. Saobraćajna reka, naišavši na prepreku, trubi i zaobilazi.

Displej se na trenutak zatamni, a onda brojke pomahnitaju.

Zaustavljaju su se na ispisu 2063.

Vrata sa suvozačeve strane se otvaraju.  Iz vozila izlazi devojka u crvenom kaputu. Držeći se za vrata, iz tašne vadi smotuljak i pruža ga mladiću. Pogledi su nam nakratko zaigrali tango, ali je strah u njenim očima napravio pogrešan korak. Okrenula je glavu, zakoračila na trotoar i žurno se udaljila.

Semafor nastavlja gde je stao. Dvadeset tri minuta do kraja isporuke.

Zaškripaše gume.

Brzo sam nagazio gas, ne obazirući se na treći treptaj žutog svetla. Radoznalost je neumoljiva.

Šta je značio onaj broj? Kome je bio upućen? Kako ga pročitati? S leva nadesno ili obrnuto? Numerološki, sabrati cifre, pogledati u tarot, Kabalu, Bibliju?

Okončanje, prelazak, kruženje? Dobiti na vremenu, promeniti mu tok, izgubiti celinu iskustva.

Možda je, ipak, samo kratak spoj.

Iz mraka široke ulice sa drvoredom izranja uniformisano lice. Svetleća šargarepa blešti u sumraku koji počinje da se spušta. Policajac propušta dostavno vozilo i pokazuje mi da stanem.

Parkiram auto, isključujem motor i prebacujem se na muziku u glavi.

Smeškam se pre nego što dunem u aparat. Barem tu sam uvek na nuli.

Za večeru ću naručiti picu.

Možda je dobijem besplatno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *