Kreativno čitanje 25 – “Kao Celanovi ljubavnici” Oto Horvat

Ljubav je apsurdna, neuhvatljiva i izaziva da se o njoj pišu priče. Oto Horvat ju je omeđio u čudesan moguće-nemogući okruženje u kojem ona bahato vlada ne obazirući se mnogo na one koje će uhvatiti u svoju mrežu. Ovo nisu romantične ljubavne pripovesti, barem ne onakve kakve nam se obično nude kada pisac poželi da nešto kaže o tajni koja pokreće svet. Horvat se poigrava svojim junacima, jedan počine da priča priču, drugi je završi kao da je njegova. Identiteti su fludni, lelujaju kao i događaji i mesta dešavanja narativnih celina koje po strukturi nalikuju na priče, ali su zapravo samodovoljni mikrosvetovi u kojima se odigrava sve ono što i u stvarnosti samo na drugačiji, mnogo prefinjeniji način, da ga ni sami akteri ne mogu do kraja razumeti. Oni su zbunjeni svojim postojanjem, međusobnim odnosima, onim što ih okružuje, ali instinktivno osećaju da ako se udruže, ma koliko to na prvi pogled naporno izgledalo, možda ipak nekako uspeju da pohvataju konce i svoje bivstvovanje izvedu na pravi put, ma koji on to bio.

Nijedan pol nije privilegovan, svi ljudi su preplašeni, drhte, pokušavaju da odgovore na velika pitanja. O smrti se priča samo usput jer je tek ona nesavladiva lekcija koju će svejedno na kraju morati da nauče. Do tada lutaju gradovima u kojima su se zadesili, mapiraju mesta za stvaranje uspomena, trude se da urade barem nešto kako bi osetili da su živi. Znaju oni da ih je ljubav povezala, osećaju je, ali nije dovoljna da ih opere od nesigurnosti i mogućeg stradanja koje vreba na svakom koraku samo ako se opuste. Napetost je prevelika, a vremena sve manje.

Privid stalnosti i ukorenjenosti im, poput crvene marame, leprša pred očima nudeći varljive odgovore na pitanje smisla i svrhe.

Dokle će izdržati pitanje je na koje će svako od njih morati da pronađe svoj odgovor, a pravog odgovora zapravo nema.

Posted on July 21, 2019 by

Categories kreativno čitanje