Jedna od (lažno) utešnih rečenica da život svakoga izazove onoliko koliko ta osoba može da podnese raspršava se u paramparčad kada se tragična situacija zaista desi. I to što život podseća na zaplet romana ne može da pomogne pesniku Tomu da prevaziđe okolnosti u kojima se iznenada našao.
Tom i njegova devojka Karin očekuju bebu. Pripremaju se za najuzbudljiviji događaj, ali Karini iznenada biva loše i oni odlaze u bolnicu misleći da je dobila grip. Saznanje da buduća majka boluje od akutne leukemija potpuno ih parališe. Sada su sve karte na stolu i jedino što mogu da urade je da iz igre izađu sa najmanje gubitka. A gubitak je nemerljiv. Tom gubi parnterku, a dobija ćerku. Odakle čovek u takvim trenucima grčenja od bola da izvuče radost kada je mozak okupiran procesuiranjem nestanka srodne duše.
S druge strane tu je malo biće koje je tek došlo na svet i o kojem se treba brinuti. Sada još i više kada zna da neće odrastati uz majčinu ljubav. Tu se krije velika praznina koju Tom mora da ispuni unapred znajući da neće uspeti. To uviđa već na prvom koraku kada odlazi da registruje ćerku u opštini gde mora da se suočava sa administrativnim peripetijama samo zato što on i Karen nisu zvanično u braku iako su deset godina bili u vezi.
Da tragedija nikada ne dolazi sama uverio se i Tom kada je posle nedugog navikavanja na uloge udovca i samohranog oca saznao da mu je i otac ozbiljno bolestan. Osećaj da gubi potporu pod nogama potpuno ga savladava.
Jedini način da se izbori sa stvarnošću je bežanje u prošlost i prisećanje na lepe trenutke provedene sa Karin i ocem. Sva sredstva su dozvoljena samo da se ostane na površini.
A za to vreme ćerkica raste i upija svet oko sebe.
Kako će je zaštiti?