Simona se pažljivo protegla u postelji. Godine, kojih je imala prilično, mada nije znala koliko tačno, osećala je jedino ako bi pokušala da nekadašnjom brzinom napravi neki pokret. Zato je sada, oslonjena o jastuk, polako istegla stopala. Vrativši ih u prvobitni položaj, isprepletala je prste na rukama i izvila ih iznad glave. Koščice su kvrcnule, duboko je uzdahnula i spustila šake na mršave butine.
Sinoć opet nije dobro spavala. Budila se u pokušaju da prekine san kojeg nije mogla da se seti. Nije bio od onih uobičajenih koje je obično sanjala, a koji su je vraćali u detinjstvo.
Drvena kućica na obali Dunava, trapezoidne osnove i trošnog krova. Moćna voda huči, mreška se, izvija i uvrće. Na suprotnoj obali, reku natkriljuje stena nalik skamenjenom talasu. Majka i otac, poput pređašnjih starosedelaca, određuju vreme i godišnja doba posmatrajući kako se nad njom igraju Sunce, Mesec i zvezde. Satove i sve što ih je podsećalo na ispraznost gradskog života ostavili su za sobom. Poneli su samo knjige i najneophodnije stvari. Simoni nije bilo jasno zbog čega je morala da svoje igračke pokloni drugima. Ni zašto roditelji žele da hodaju bosi. Put kroz šumarak bio je bockav od lišća, kamenčića i sasušenih plodova okolnog drveća. Nedostajale su joj drugarice. Pitala se kakve tajne jedna drugoj poveravaju i rastužila bi se, shvativši kako ona sve svoje mora da zadrži za sebe. Ponajviše one da čuje glasove ljudi koji su tu živeli pre njih, a čiji način života su majka i otac proučavali, trudeći se da ga što više podražavaju. Ti ljudi su živeli srećno. Nije ih razumela, ali ih je bila svesna.
Već četiri večeri unazad te slike bile su prekrivene gustim velom. Isto snevačko iskliznuće dogodilo se pre nekoliko godina kada je, postavši udovica, dva meseca provela u bunilu. Neizmenično se budila i padala nazad u matirane snove koji su je dodatno iscrpljivali. Ko zna kako bi se to sve završilo, da se u to vreme na brodu nije zatekao maslinastoputi Leon, čitač noćnih mora. Zadatak je i za njega bio zahtevan. Morao je da se probija kroz slojeve košmara kojima se štitila od sopstvenog mraka. Zahvaljujući Leonovoj posvećenosti saznala je da neprijatno rogoborenje koje je čula u snu zapravo pobuna reke zbog promene imena broda. Nakon muževljeve smrti, nasledila je plovilo i funkciju. Tartor je postao Rečna kraljica. Sada je kapetanica, a kapetan i brod grade jedinstvenu energetsku simbiozu. Voda kojom plove mora da ih prihvati. Da odmeri kako se slažu sa virovima, bočnim tokovima, koritom različite dubine. Ako ih ne potopi na prvom putovanju, prošli su test. Što ne znači da posle mogu da se opuste. Svaka plovidba predstavlja preispitivanje te usklađenosti.
Bilo je neophodno da pod novim imenom isplovi celom dužinom Dunava, kako bi se reka navikla na novog člana svoje flote.
Otac joj je pred spavanje pričao o Tartoru, vodenom duhu, niskom i mrzovoljnom koji je živeo u staklenom dvorcu pod vodom. Životi utopljenika žrtvovani su njemu da bi bio milosrdan prema ljudima iz okoline. Tata joj je pričao o vilama i drugim mitskim bićima koja vladaju prirodom. O vračarama i bajalicama, snazi reči kojesadržaju, a koja se prenosi na predmete. Ponavljao joj je da oni imaju moć, zadržavajući energiju onoga ko ih poseduje i da zbog toga pažljivo čuva svoje stvari i izbegava rasksnice jer na njima može da pokupi lošu sreću koju je neko odbacio. Od većih oblutaka koje bi reka izbacila, pravio joj je igračke-čuvare. Ribolike likove opuštenih usana od kojih je Simona zazirala. I oni su joj se obraćali. Ti glasovi zvučali su miroljubivo, ali ih se svejedno plašila. Žarko je želela da se vrati u grad. Buka u njemu bila je toliko zaglušujuća da nije mogla dobro da čuje ni samu sebe.
Leon je posle te seanse prespavao tri dana u kabini. Nadala se da će i ovog puta uspeti da joj pomogne.
Kucanje na vratima prenu je iz razmišljanja. Četiri odsečna udarca, pomalo prigušena, bila su Milanova zvučna identifikacija. Uvek se koristio palcem, kratkim i debelim, jer je tako batičast dobro odzvanjao. Simona nije ni primetila tu njegovu posebnost kada ga je odabrala za prvog oficira. Kasnije je pomislila kako baš ta mala nesavršenost, odlika upornog i ambicioznog čoveka, još više ističe nestalnost njegove boje očiju koja se menjala u zavisnosti od svetla, mekoće usana pre i posle izloženosti vetru ili beličasti ožiljak u obliku jednokrakog krstića na levoj obrvi. Za njega ga, kao i za mnogo šta iz njegove prošlosti, nije pitala. Bile su joj dovoljne diplome s najvišim ocenama i pisma preporuke. Ostalo je domaštavala sama.
Ustala je, i dok je u spavaćici išla ka vratima, zapitala se da li bi možda trebalo da ogrne kućni mantil. Dok je na kratko posmatrala svoj odraz u ogledalu popravljajući kosu i štipkajući se za obraze, odlučila se da ipak ostane nepokrivena.
Autoritet je ionako pitanje stava, a ne odeće, pomislila je.
Otvorila je vrata. Milan je u stavu mirno stajao pred njom. Prstima desne ruke ovlaš je dodirivao čelo, a u levoj stezao kapu, blistavobelu poput ostatka uniforme.
„Protekle noći, u mom prisustvu, a vašem odsustvu…“ Na sredini rečenice osmehnuo se. Simona je uzvratila.
„Uđi, sedi“, rekla je, pokazujući mu da izabere jednu od dve stolice između kojih je stajao okrugli sto za kafu.
„Hvala.“
„Izgledaš umorno. Jel’ sve bilo u redu?“
„Da, da. Dosadno nedeljno veče. Osim što smo pred zoru izvukli devojku iz vode.“
„Utopljenica?“
„Ne, ne živa je i zdrava. U ambulantni je. Izgleda da je još uvek u šoku, nije progovorila otkad smo je pronašli. Doktor je rekao da je to normalno za stanje u kome se nalazi.“
„Kako ste je uopšte uočili?“
„Slučajno. Učinilo mi se da sam video nekakvu senku na samoj ivici svetla brodskih reflektora. Rekoh momcima da uspore za svaki slučaj. Devojka se grčevito držala za neko granje koje ju je održavalo na površini.“
„U redu, neću više da te zadržavam, vidim da ti se oči sklapaju. O detaljima ćeš me obavestiti u izveštaju. Idi spavaj. Voljno!“
„Razumem, kapetanice. Da znate, isti ste kao moja majka, uvek brinete za mene“, kazao je Milan, hvatajući se za kvaku. Simona se uozbiljila.
„Eh, da, umalo da zaboravim. Kako je prošlo u klubu? Kakva je bila poseta? Jel’ se igračica pristojno ponašala?“
„Uspeo sam da dođem tek na sam kraj. Lola ih je sve podigla na noge. Bilo je i žena. Divile su joj se na smelosti i oblinama. Burleska je pun pogodak: korset, kićanke na grudima, zavodljivo žensko telo. Šta ćeš više?“
Iskrice koje su postajale vatrometi u njegovim očima dali su joj odgovor koji je tražila.
Pokrenula se tek pošto su se vrata Milanove kabine zatvorila. Hodnik je ponovo utihnuo.
Simona se obukla na brzinu. Isti sivi komplet od juče. Jedino je promenila belu majcu od svile. Svakodnevno je morala da donese pregršt odluka, zato je one nebitne svela na minimum. To joj omogućavalo da više vremena posveti razmišljanju. Kakva li je neznankina priča? Da li je prestrašena koliko je i ona bila pre više od pola veka kada su je mornari izvukli na ovaj brod, koji je vremenom postao njen život?
Dugo je bez svesti ležala na palubi. Kad je otvorila oči, prvo je ugledala dugokosu devojku u belom koja je drži za ruku.Muškarci koji su je okružili nešto su pričali. Videla je kako im se usne pokreću, ali ih nije čula. Devojka je u deliću sekunde iščezla, a Simoni se povratio spoljašnji sluh. Na lavinu pitanja odgovarala je odsutno. U glavi su joj se vrtele slike, za koje nije znala da li su sećanja ili priče koje su joj se izmešale dok je potiskivala događaje iz prošlosti.
Ionako je oduvek bolje slušala. Taj dar dobila je sa imenom. Onog dana kada je reka neočekivano porasla, prva je primetila kako se bruj moćnog vodenog toga promenio. Učinilo joj se da je neko u daljini povikao: Čuvaaaj! Krenula je da upozori roditelje, ali sve se dogodilo prebrzo. Pre nego što su je vrtlozi povukli naniže, uspela je da vidi kako talasi rastaču njihovu kolibu. Kasnije je saznala da je mesecima trajala kampanja kojom su nadležni upozoravali stanovnike priobalja da će tog dana u rad biti puštena brana, a da će se vodostaj povisiti za dvanaest metara. Metar vode za svaku godinu koju je zbog majčinih i očevih ubeđenja, provela u izolovanosti, dok su nemir i radoznalost u njoj svakim danom sve više rasli, potapajući je.
Ispod površine, sve se zamutilo od siline vodenog toka. Posle uzaludnih pokušaja da izroni, jedino je uspela da mlatara rukama i nogama poput uplašenog pauka. Tada se primirila i čekala da tišina postane potpuna.
Iznenada, osetila je kako ju je neko uhvatio za desnu ruku. Otvorila je oči. Devojka u beloj haljini, duge kose koja joj je zaklanjala lice, ronila je pored nje i vukla je sa sobom. Simoni je ponestajalo snage, tako da se nije ni trudila da razabere da li se to stvarno dešava ili je deo obreda prelaska na onaj svet gde je roditelji čekaju. Više ju je začudila lakoća kojom se spasiteljka kretala kroz vodu, nego reči koje je čula:
„Sada nije vreme za tvoj odlazak. Previše žrtava stvara neravnotežu. Potrebno je da napraviš još mnogo grešaka pre nego što se vratiš ovde. Pružiću ti drugu priliku, ali zapamti, ako želiš da živiš nikada ne smeš kročiti na kopno jer tamo više ne pripadaš.“
Na brodu je izgubila osećaj za vreme. Kapetan Sorokin ju je svakog dana obilazio. Donosio joj knjige iz svoje biblioteke i Simona je polako počela da se navikava na brodski život. Više nije imala mučninu od stalnog ljuljuškanja. Kapetan joj se sve više ličio na jednog od onih prinčeva iz bajki kojima je punila glavu. Tamo, doduše nije pisalo da li neki od njih ima rupicu na desnom obrazu dok se smeje, ali njoj to nije ni bilo važno.
Pred njegovim očima stasavala je u devojku. Volela je da ga sluša kako joj priča o poslu, odgovornosti, plovnim kartama, orijentaciji pomoću zvezda. Upijala je svaku njegovu reč. Nije se iznenadila prosidbi. Bio je to očekivani nastavak svega onoga kroz šta su prethodnih godina prošli. Tada je prvi put poželela da siđe sa broda. Da taj dan učini posebnim. Imala je pre toga mnogo prilika, svaki drugi dan bi pristajali u neki od gradova, ali čim bi se približili obali zazujalo bi joj u ušima. Zujalo joj je i na dan venčanja ali se trudila da potisne bubnjanje koje je postajalo sve jače. Zakoračivši sa drvenog mosta desnom nogu na zemlju videla je kako joj prsti u sandalama postaju providni, a zatim i ris stopala, donji deo članka. Onesvestila se.
Venčali su se na brodu. Muža je naterala da joj obeća kako je neće pitati za razlog zbog kojeg se to desilo. Dogovorili su se da on može slobodno da odlazi s broda kako mu je volja, ali da ne razgovaraju o njegovim boravcima napolju. Začudila se kada je bez reči pristao. Ako je bio raspoložen, voleo je da priča, čak je brbljao, ponekad bi pomislila. Ubrzo je uvidela kako je i on skrivao tajne koje ona, kao neiskusna devojka, nije mogla lako da uoči. Tamnu stranu koja ga terala da plovi, beži od nje i vraća joj se. O tome je ćutao. Kako bi ga odobrovoljila tražila je da je podučava o usklađivanju ljudske i brodske navigacije, izbegavanju podvodnih struja meditacijom, drugačijem protoku vremena prilikom plovidbe uzvodno i nizvodno. Tada bi se njegovi mišići zategli, pogled zagrejao. Mahao je rukama po vazduhu kao da prikuplja znanja koja želi da joj prenese.
I ona ga je tada volela.
Sve dok ga jednog dana nije pronašla mrtvog u ambulanti. Doktora je poslao u lažnu posetu nekome od putnika. Nisu mogli da utvrde uzrok smrti. Simona je znala da je Sorokin konačno zaćutao i prepustio se tišini nepostojanja, koja ga je tako uporno i često pozivala k sebi.
Od tada nije silazila u ordinaciju. Promenila je i lekara. U retkim slučajevima bolesti pregledao ju je u kancelariji. Još uvek uznemirena skorašnjim, neprozirnim, snovima, odlučila je da se suoči s prošlošću. Možda joj to pomogne. Računala je da ne mogu sva osećanja da je ophrvaju u isto vreme. Neko od njih će morati da otpadne, a ako bude imala sreće biće baš ono koje je najviše muči.
U ambulantu je ušla potpuno smirena. Kao da je s nje skliznula skrama nagomilanih sećanja. U prostoriji se osećala opuštajuća mešavina mirisa mandarine i grejpa. Doktor Kocijančić bio je vatreni pobornik aromaterapije. Prema profilu ličnosti spravljao je različite kombinacije eteričnih ulja i prodavao ih putnicima i članovima posade.
Simonu, doduše, nije uspeo da dokuči do kraja, tako da mu je i dalje predstavljala izazov.
„Kapetanice, otkud vi ovde? Jel’ ste dobro?“ upitao je doktor začuđeno.
Simona je ćutala. Na uskom bolničkom krevetu ležala je devojka duge kose koja joj se prosula po uzdignutom jastuku. Pogled joj je bio vodenast. Izgledalo je kao da će joj iz očiju poteći suze, ali su one, presijavajući se, pravile providnu skramu.
Pored nje, na neudobnoj stoličici sedela je Lola. Držala je neznanku za ruku, a drugom ju je milovala po kosi i čelu. Povremeno bi se nagnula ka njoj, približavajući glavu njenim usnama, u pokušaju da razazna koju reč. Primetivši kapetanicu, Lola je ustala i okrenula se.
„Dobro jutro,“ rekla je tiho i odmerila Simonu. Krenula je ka njoj.
Kapetanica se u poslednjem trenutku pomerila u stranu kako bi je propustila. Vrata su tiho škljocnula za njom.
„Biće sve u redu“, rekla je brižno Simona neznanki i osmehnula se. Devojčino lice ostalo je mirno. Simoni se u tom momentu učini kako ju je već negde videla. U glavi joj je blesnu slika, ali nedovoljno jasna. Nestala je potisnuta drugim mislima.
„Doktore, kako joj je?“
Doktor Kocijančić pozva Simonu da mu se pridruži u delu ordinacije iza paravana. Spustio je glas.
„Fizički je dobro, malo isrpljena, ali zdrava. Psihički, ne znam šta bih vam rekao. Mislim da njen mozak tek treba da obradi informacije o skorašnjim događajima. Pretpostavljam da zato i ne govori, mada nisam siguran da nije bila takva i ranije. U svakom slučaju, jedino nam preostaje da čekamo. Dao sam joj lekove za smirenje.“
„Odlično doktore, hvala. Obaveštavajte me ako bude bilo kakvih promena. I, umalo da zaboravim, zamolila bih vas da mi napravite neku mirišljavu smesu, muče me snovi.“
„Sa zadovoljstvom, nema tih snevalačkih muka koje pasiflora ne može da sredi. Dobro ste me podsetili, dodaću malo i našoj gošći. Dobra je protiv uznemirenost i nesanice, a i miriše na vanilu.“
Simona je krenula hodnikom, pa zastala tamo gde su se uski prolazi račvali pod pravim uglom, pitajući se kojim pravcem da krene do kancelarije. Ponovo je pred sobom videla devojčin lik. Izgledalo je kao da pluta. Najednom ju je zgrabila za ruku. Simona je ustuknula, slika je nestala, a desna šaka joj je bila mokra.
Prenula se, skrenula levo i nastavila pravo do vrata kancelarije.
Dan je tekao uobičajeno. Rešavala je sitne nesporazume među članovima posade i putnicima, potvrdila mesečni jelovnik, proučavala finansijske izveštaje, horoskop plovidbe za sledeću nedelju. Razgovarala je i sa okružnim načelnikom policije. Obavestila ga je o devojčinom spasavanju. Zvučao je nezainteresovano. Nije bilo prijave nestale osobe, a sada će morati da pokrenu postupak.
Pred kraj radnog vremena, Simona je izašla na palubu. Prijao joj je povetarac na licu. Stala je blizu ograde na krmi i posmatrala kako motor kovitla vodu koja kao da je proključala. Slično se osećala i sâma. Nešto u njoj se pokrenulo i silina tog delovanja postajala je sve jača.
„Simona“, začula je muški glas pušten niz vetar.
„Leone, jesi li uspeo da se odmoriš?“
„Posle dugo vremena spavao sam poput bebe.“
Pepeljasti kolutovi ispod očiju i žućkast ten nisu baš ubedili kapetanicu, ali imala je važnijeg posla. Za Leona će se pobrinuti kasnije.
„Pričajte mi o snu.“
„Nema šta tu mnogo da se kaže. Iz meni nepoznatog razloga ne mogu da ga vidim. Budim se uspaničena, teško dišem, kao da mi je neko sedeo na grudima.“
„Dobro, pozovite me večeras pred spavanje, uskladićemo snove.“
Simona je primetila kako je Leonov pogled odlutao iza nje. Na jednoj od ležaljki postavljenih duž gornje palube, uvijena u meko ćebe, sedela je neznanka. Lola joj je pokazivala odeću za burleskni ples. Prislanjala je korset uz telo, skrivala se iza lepeza od nojevog perja, koje su u njenim rukama oživele. Devojka ju je pažljivo posmatrala. U trenu joj je preko usana preleteo titraj nalik na osmeh.
Simona je krenula ka kabini, ostavljajući za sobom Leona, koji se, opčinjen prizorom pretvarao u stub soli.
Prolazeći pored sale za obedovanje i zabavu, u kojoj su servirke postavljale tanjire za večeru, setila se Milana.
Obično je stajao blizu ulaza i iz prikrajka posmatrao uzbudljivi ples. Prigušena svetla, mazna melodija, puteno žensko telo. Igračica okrenuta leđima publici njiše bokovima u ritmu. Muzika prestaje i ona se previja unapred, glava joj je između nogu. Čuje se pljesak. Umesto Lolinog, Simona vidi neznankino lice.
Trgnula se. Stigla je do kabine. Okrenula je ključ u bravi i otvorila ih. Ulazeći, nogom je zakačila neki predmet koji se zakotrljao u sobu. Podigla ga je s poda. Mali riboliki kip od oblog kamena, nalik onome kakve joj je otac pravio.
Svalila se na stolicu i uzela telefon.
„Milane, molim te odmah mi donesi današnje snimke kamere ispred moje sobe.“
Prekinula je vezu i otkucala drugi broj.
„Leone, dođite za pola sata, čekam vas.“
Leon ju je zatekao za toaletnim stolom, zagledanu u ekran laptopa. Na monitoru se vrteo isti kadar praznog hodnika, jedino su se pomerale cifre na meraču vremena.
Kapetanica mu je rukom pokazala da sedne u fotelju. Poslušao je.
„Nema ničega na snimku“, rekla je odsutno.
„Šta se dogodilo?“
„Ništa, ništa bitno. Vreme je da se bacimo na naš mali projekat. Kako ćemo? Kao prošli put? Prvo zaspim ja, pa te sačekam tamo?“
„Tako je. Ne znan šta je to sa ovom vašom beržerom, ali u njoj se uvek najbolje odmorim. Ulazeći u vaše košmare, napuštam svoje. Verujte mi, u poslednje vreme mi je neophodan odmor od njih.“
„Samo se ti opusti, vidimo se uskoro.“
Simona je legla u postelju, i ugasila rasvetu na nahtkasni. Leon je skinuo cipele, olabavio kaiš na pantalonama, ugnjezdio se na sedištu. Zatvorio je oči i stavio prekršene ruke u krilo. Ravnomerno Simonino disanje se produbljivalo.
Palubu prekriva paperjasta izmaglica. Simona stoji, naslonjena na ogradu. Njuška vazduh koji miriše na vanilu. Gleda ka obali koja se ne nazire. Nešto zašušti. Osvrće se. Leon skida ciradu sa čamca za spasavanje i seda u njega. Klimnuo je glavom. S desne strane se čuju koraci. Pojavljuje se mladić u beloj uniformi, sa krstastim ožiljkom iznad desne obrve. U ruci drži mali zamak od stakla. Pogleda Simonu, a zatim ga baci preko ograde. Crte lica mu se menjaju u zrelog muškarca s rupicom na desnom obrazu. Odmiče se od ograde i seda pored Leona na klupicu čamca. S leve strane joj prilaze Lola i neznanka koja drži nešto u stisnutoj šaci. Prilazi Simoni i pruža joj predmet. Simona ga uzima, ne gledajući. Prelazi prstima preko hrapavih površina. Oseća neravninu ribolikih usta. Obuzima je poznati osećaj. Kao dete zatvarala je oči i zamišljala kako je to neka od najlepših igračaka za kojima je žudela. Devojka šapuće nešto Loli. Lola hvata Simonu za levu podklaticu i kaže: „Vreme je.“ Steže je nakratko, a zatim s neznankom odlazi ka čamcu. Leon im pomaže da se popnu. Simonina leva ruka postaje prozirna. Ona je prodrma, ali se proces i dalje širi.
Brod naleće na sprud, podrhtava, naginje se na desnu stranu i staje. Magla postaje sve gušća.
Simonu budi zavijajući zvuk sirene za uzbunu. Fotelja prekoputa nje je prazna.
Spolja se čuju povici i komešanje. Ona i dalje leži u postelji.
Uživa u mirisu vanile i čeka da sve konačno utihne.