Aleksandar Petrović

PRIKAZ KNJIGE “KOLAŽ ZA DVOJE” NA FEJSBUK STRANICI “KNJIGE ZA DUŠU”

by , on
April 18, 2017

Verovatno ste čuli za žanr čiklit… Je l’? Ili niste? Definicija koju sam našao na netu glasi ovako: žanr popularne fikcije namenjene pre svega ženama, obuhvata knjige po principu Seks i grad, Dnevnik Bridžit Džouns itd… jasnije? Ja sam imao prilike da pročitam možda par takvih romana da bih shvatio da to nije za mene. Previše sladunjavo. Šta kažete, pa i kako bi bilo za mene kad je za žene :D… E kad sam završio sa čitanjem Aleksandrove knjige Kolaž za dvoje, pomislio sam ,,Ako za devojke postoji nešto što se zove čiklit žanr, onda bi ekvivalent tom žanru, ali za muškarce, bilo nešto čemu pripada ovaj roman’’. Tri reči: emotivno, zabavno i komično. Idealna kombinacija, zar ne? Čitajte nastavak prikaza i saznajte 😉

Knjiga Kolaž za dvoje nas na jedan jako zanimljiv i originalan način upoznaje sa ljubavnom pričom glavnog junaka i njegove, tada već bivše devojke Tamare. Svako poglavlje ovog romana nosi naziv jednog beogradskog kafića u kome se protagonista sreće sa svojim prijateljima i poznanicima, pokušavajući da koliko toliko skrene misli sa raskida, ali ga jednostavno svaka tema započeta sa sagovornikom asocira i podseti na neke više ili manje drage trenutke iz te tragično prekinute veze.
Ne bih više otkrivao o radnji da ne bih pokvario užitak onima koji se odluče za čitanje, već ću vam odmah predstaviti karakteristike romana koje su se meni posebno dopale.
Originalnost na prvom mestu! Zaista sam oduševljen načinom na koji je autor jednu, takoreći uobičajnu ljubavnu priču nama predstavio na izuzetno kreativan način. Aleksandar ume tako slikovito da donese atmosferu iz situacije u knjizi da imate utisak kao da ste vi osoba koja sedi na trećoj stolici pored dva sagovornika, pijucka nes, sladi se tiramisuom i upija svaku reč razgovora između likova. Iako sam osoba koja nije u velikoj meri osetila duh naše prestonice, u nekim trenucima sam imao divan osećaj kao da sam redovni posetilac kafića koje nam autor predstavlja. Nije to u opisu enterijera, jer on je sveden na svega dve-tri rečenice, koliko da stvorimo u mislima neku prividnu sliku kako kafić izgleda. Više sam ja to osetio u dijalozima, pa čak i u opisu sporednih likova, njihovog ponašanja, oblačenja, stavova o životu, nekim postupcima.
Protagonista je izuzetno dopadljiva ličnost koju ćete sigurno zavoleti uprkos njegovim brojnim manama. On jeste pomalo lenj i neodgovoran, ali je njegov smisao za humor meni zamaskirao sve negativne strane. Slatko sam se nasmejao u nekoliko situacija u priči.
Kao pozitivne strane ću navesti, evo ovde sumirano, jako zanimljive dijaloge, odlični humoristički elementi, opsežan opis ličnosti protagoniste i sasvim dovoljan, ne preteran opis sporednih likova. Iako poglavlje nosi naziv određenog kafića, drago mi je što se Aleksandar nije puno zadržavao na opisu enterijera jer mislim da bi više od onoga što je on napisao samo skrenulo pažnju sa glavne poente priče i zamorilo čitaoca.
Mala kritika za zadnje poglavlje, ali, da naglasim, samo zbog malih varijacija u dinamici. Međutim, to mi nikako nije pokvarilo utisak jer me je upravo to poglavlje najviše raznežilo. Nisam očekivao onakav kraj priče, većina će se iznenaditi. 😉

Zaključak:
Ovo je knjiga koju ću sigurno preporučiti, pored ženskih, i svim muškim knjigoljupcima jer je prvi ljubavno-komični roman (ako ga tako mogu nazvati) iz domaće književnosti za koji sam siguran da će zadovoljiti ukuse oba pola. Nisam pristalica deljenja knjiga na muške i ženske međutim, kao što rekoh u uvodu, ako ima čiklita za devojke, onda je ovo za nas muške 😀 Zahvalio bih mojoj dragoj prijateljici Bibliotekarki na preporuci i ostaje mi da se nadam da će Aleksandar napisati još koju knjigu iz ovog žanra. Treba nama više ovakvih romana u domaćoj beletristici.Jest da ima stotinak strana, al’ ne kažu džabe ,,kratko ali slatko’’

Autor: Marko Jovanović

Foto: Marko Jovanović

Izvor: https://www.facebook.com/booksforsoul92/posts/214922609004080:0

Razgovor sa dragom Aleksandrom Bogdanović u sajber svetu poznatijom kao Bibliotekarka

by , on
October 16, 2016

Deseti intervju koji imate priliku da pročitate i deseta priča iz koje ja učim, je pred Vama 🙂 Pisca sa slike otkrila sam slučajno, ali to je bio zov koji sam pratila i nisam se prevarila 🙂 Nadam se da ćete uživati u pitanom i odgovorenom 😀

* Zašto se boriti za prodaju knjiga, tiraže i nagrade kada su se nekad pisci borili da kažu ono što misle bez obzira šta neko rekao na to ? I živeli boemski, izbegavali intervjue, bili u ilegali…

A. P. Mislim da se pisci i danas bore da kažu ono što misle bez obzira na posledice. To nastojanje samo je poprimilo drugačije oblike. Pritom tu, naravno, ne ubrajam zabavnu literaturu, tj. one hrpe objavljenih knjiga čija je jedina svrha da razonode i opuste čitaoce, bez zapitanosti koja bi ih oplemenila. Motivacija koja stoji iza pisanja je različita i određuje
da li ste pisac ili ne. Ako pišete kako biste stekli slavu, oborili rekorde u tiražima ili vašem egu jednostavno prija slika intelektualca s naočarima i zakrpama na kariranom sakou, pripadate kategoriji zabavljača. Ako pišete da biste se oslobodili, onda ne postoje brane
koje će sprečiti da kažete ono što imate. Jedino je važno da to izvučete iz sebe i tako pomognete drugima (a i sebi) da shvate svet koji nas okružuje. Takođe ne slažem se s tim da umetnost jedino može da se rodi iz patnje. Boemština, izbegavanje medija, skrivanje, po meni je skretanje pažnje na pogrešan način. Ima tu elemenata autodestrukcije i psiholozi to
mogu da objasne bolje od mene. Logika je, po običaju, neumoljiva: ako vreme provodite u kafani kada ćete čitati i pisati? Za pisanje je potrebna disciplina sportiste. Nema prečice. Neizvesnost susreta s belim ekranom/papirom je neumoljiva. Svaki dan potrebno je pobediti sebe. Ta potreba je spisateljski lakmus i ne može se uporediti ni sa jednom nagradom.

* Kada se pisac krije iza pseudonima šta time poručuje čitaocu?

A. P. Tajna uspešnog zavođenja, što pisanje svakako jeste, krije su u neotkrivenom. Uvek mora da postoji doza tajanstvenosti koja će golicati maštu čitalaca. Pseudonimi su dobar način da pisac napravi otklon u odnosu na publiku. Da ih skrene sa očekivanog puta, ako je već poznat u određenom književnom žanru ili formi. Ako želi da pokuša nešto novo, a nije
siguran da li će biti uspešan u tome. Ponekad samo hoće da ga svi ostave na miru. Ili je to
marketinški trik. Otkrivanje identiteta jednako je uzbudljivo kao i čitanje knjige, pogotovu u savremenom svetu kada je skoro nemoguće sakriti bilo šta.

* Više si knjigoljubački, kolekcionarski ili bibliotekarski tip ?

A. P. Knjige obožavam, ali sam vremenom shvatio, doduše na teži način, da stan nije biblioteka. Pošto težim da na svim nivoima pojednostavim život, posedovanje velikog broja knjiga kod kuće zahteva dodatno vreme i napor koji bih mogao da utrošim na pametniji način, pišući. Okružen sam samo onim knjigama od kojih mi, kada ih uzmem u ruke, pročitam deo, ili ih tek okrznem pogledom, duša zatreperi. Lokalnu biblioteku ionako smatram proširenom
dnevnom sobom jer se u njoj nalaze knjige koje sam poklonio, tako da sam zapravo sva tri tipa u jednom.

* Čitaš li samo na jeziku koji znaš od rođenja ili bude izleta u stranu literaturu ?

A. P. Domaće pisce (u širem smislu) čitam na SHBCG jeziku. U delima autora sa engleskog
govornog područja uživam na engleskom, a za jezike koje ne govorim trudim se da nađem
dobar prevod. Pošto se to, što se savremene književnosti tiče, retko prevodi na srpski, onda
posežem za engleskim.

* „Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“ jesu romani različitih žanrova, ali napisani u istom ležerno beogradskom stilu. Ko je više glavni junak, Beograd ili likovi?

A.P. „Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradskim kafićima.
„Beogradska knjiga mrtvih“ zamišljena je kao kriminalistički roman u kojem je glavni junak beogradska mumija. Meni je bilo zanimljivo da pišem knjige koje su potpuno različite jer smatram da jedino tako, kada se izmestim van zone udobnosti, mogu da kažem nešto drugačije i na nov način. Beograd je tu kao eksterijer, ali i metafora savremenog života. Moji junaci žive u njemu. U romanu koji upravo pišem Beograd neće biti mesto dešavanja. Opet, promena.