Aleksandar Petrović

BKM u novom Insp. magazinu

by , on
December 21, 2016

Aleksandar Petrović: Beogradska knjiga mrtvih

Prošlo je tačno godinu dana otkada je objavljen moj drugi roman Beogradska knjiga mrtvih. U međuvremenu, izdogađalo se svašta. Knjiga se hrabro otisnula u samostalan život i ubrzo stekla naklonost čitalaca koji su je proglasili besmrtnom knjigom među beogradskim krimićima.

Njen put posmatrao sam iz prikrajka i pomagao joj koliko sam mogao. Moje je bilo da je napišem, a njeno da ostavi utisak. Odlučan u gerilskom pristupu književnosti, i ovoga puta kucao sam na sva nezainteresovanošću blindirana vrata, i vukao za rukav svakog ko je želeo da me sasluša. Lično, to nikada ne bih uradio, ali ako verujete u ono što ste napisali ništa vam neće biti teško.

Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi, s nekima od njih se i sprijateljio. Pustolovina i dalje traje. Dovela me je do toga da ću uskoro održati prvu radionicu pisanja kriminalističkog romana, u kojoj ću preneti iskustva onima na početku staze. Magija dobre priče koja povezuje ljude i dalje me svakodnevno iznenađuje i oduševljava.

A sve je počelo slučajno, čitanjem članka u novinama. Beogradska mumija se usled nedostatka sredstava raspadala. Mumija? U Beogradu? Pritom je čuvala do tada neviđeni primerak Egipatske knjige mrtvih. Pred sobom sam imao savršeno postavljenu scenu, trebalo je samo da domaštam priču. Posle pet godina konačno sam je dovršio, ali svaki trenutak te dugotrajne odiseje bio je dragocen. Viši inspektor Radić, beogradska mumija Nesmin i ostali likovi konačno su mogli da se pojave pred publikom.

Da li je egipatska knjiga mrtvih prvi priručnik samopomoći? Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Aleksandar Petrović nam otkriva priču započetu pre 2500 godina na obali Nila, koja će se razrešiti u Beogradu za svega nekoliko dana na ušću Save i Dunava.

Kriminalistički romani se kod nas često nepravedno svrstavaju u laku literaturu. Oni koji umeju da čitaju između redova, uživaće u britkom seciranju društvenih pojava, zapitani zašto zločintoliko opčinjava savremenu civilizaciju. Ili će se jednostavno dobro zabaviti, prepušteni živim slikama u glavi, a ne onim fotošopiranim, s Mreže. To je jedan od načina borbe za maštu, jedinom preostalom utočištu nepomirenih sa sudbinom. 

Odlomak iz knjige:

Ventilator u kancelariji posrtao je pod naletima toplog vazduha koji se probijao kroz zatvorene prozore. Pokvareni uređaj za rashlađivanje, iz kojeg su virili isprepletani gajtani, ćutao je u uglu. Sedeo sam za stolom i piljio u muvu koja je kružila oko plastičnog natpisa: Odeljenje za potrage, odsek nestali. Nebojša Radić samostalni policijski inspektor. Bio je to poslednji poklon od oca, inače bih ga se odavno otarasio.

Insekt se zaustavio na prezimenu i protrljao nožice. Zamahnuo sam rukom. Muva je odletela praveći nepravilnu spiralu. Pogledao sam dokumenta razbacana po stolu. Zaostale izveštaje bi trebalo da predam pre odlaska na godišnji odmor. Posmatrani iz tog ugla, narednih šest dana izgledali su kao mala večnost.

Izvukao sam maramicu iz džepa. Obrisao čelo, zadnju stranu vrata, a zatim i glatko obrijanu kožu temena koje se presijavalo. Preznojavanje je obično prethodilo tupom bolu u potiljku. Iz prve ladice izvukao sam okrnjenu oribletu i progutao je bez vode.

Zidni časovnik, u finoj izmaglici od prašine, podsećao je na one naslikane satove koji se tope, umetnika čije ime redovno zaboravljam kao i mnoge druge stvari u poslednje vreme. Na poslu sve zapisujem u malu kožnu beležnicu. Ponekad je prelistam prisećajući se prethodnih slučajeva.

Većinu ljudi pronalazio sam brzo. Željni pažnje, ostavljali su vidljive tragove koje je samo trebalo pratiti. Druga vrsta bili su oni koji su zaista želeli da se izgube iz sopstvenog života. Kada bismo im ušli u trag retko su želeli da se vrate na staro. Treća grupa su slučajevi tragičnog ishoda. Otmice, samoubistva, nasilne smrti. Njih sam, kad god sam to mogao, prepuštao kolegama iz Odeljenja za ubistva.

Još trideset šest minuta do kraja smene…

 

https://inspmagazine.blogspot.rs/2016/12/aleksandar-petrovic-beogradska-knjiga.html

PROGRAM KURSA PISANJA KRIMINALISTIČKOG ROMANA

by , on
December 19, 2016

Cilj: Steći osnovna znanja o specifičnostima pisanja kriminalističkog romana. Napisati priču i poslati je na konkurs (praktična primena naučenog), napisati sinopsis budućeg romana

Na svakom času biće ispisana tri korisna saveta koji pomažu prilikom pisanja kriminalističkog romana.

Međusobno komentarisanje zadataka i kako koja priča stigne čitanje naglas.

Prvi čas

Osnovi kreativnog pisanja (zaplet – Frajtagova piramida, likovi, dijalog, sinopsis, razlika u pristupu pisanju priče i romana)

Iskustvo pisanja Beogradske knjige mrtvih.

Domaći – pisanje kratke priče na osnovu fotografije.

 

Drugi čas

Razrada likova (posebnost glavnog lika, šta je sve nephodno znati o liku da bi bio uverljiv, protagonista i antagonista, upoznati likove i pustiti ih da vas vode u pisanju)

Domaći – po stavkama razraditi likove u priči ili romanu

 

Treći čas

Specifičnost zapleta kriminalističkog romana. Obraćanje pažnje na detalje. Lažno vođenje i stalna napetost. Crvena haringa. Pokaži, ne prepričavaj.

Domaći – skicirati zaplet za roman

 

Četvrti čas

Forenzika – šta je neophodno znati o nauci da bi istraga bila uverljiva.

Domaći – opisati scenu zločina i tragove koji su ostavljeni

 

Peti čas

Dijalozi – način govora, skraćenice, profi sleng, štrihovanje nepotrebnog i ponavljanje, otkrivanje važnih informacija, prikazivanje međusobnih odnosa kroz dijalog, davanje dinamike radnji.

Domaći – napisati kratak dijalog o opisu zločina inspektor/forenzičar (iz prethodnog domaćeg)

 

Šesti čas

Ukazivanje na važnost čitanja drugih autora krimininalističkih romana, podsvesno skupljanje tajni zanata. Upečatljivi junaci, zločini kao prikazivanje stanja u društvu i stanja ljudske prirode. Kako to uraditi a da ne izgleda jeftino.

Domaći – Svako da navede svoja tri omiljena junaka i da obrazloži zašto su omiljeni.

 

Sedmi čas

Specifičnosti pisanja kriminalističkih romana u serijama, šta se otkriva odmah, a šta ostavlja za kasnije, osluškivanje čitalaca.

 

Osmi čas

Pitanja i odgovori. Sređivanje priča. Gledanje inserata iz dobrih serija napravljenim po junacima iz knjiga

Prikaz knjige BKM – Violeta Ivković

by , on
May 21, 2016

BEOGRADSKA KNJIGA MRTVIH, Aleksandra Petrovića, u vrlo živahnom prikazu Violete Ivković

Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, zapitajte se da li vam je duša laka poput pera. Ako jeste, veća je i verovatnoća da ćete lakoperno razumeti o čemu je priča.

Uvod prikaza je, dakako, podstaknut staroegipatskim verovanjem prema kojem, da bismo dosegli visove zagrobnog života, moramo imati dušu lakšu od pera. No, Aleksandar Petrović ne zamara čitaoca filozofskim floskulama; on prede zaplet dostojan zdravog trilera koji nas od početka drži u neizvesnosti. Ali takođe i pri zapitanosti na samom kraju, jesmo li to zaista pročitali krimić ili je pisac samo dodao još koji mikrogram našem, i inače otežalom peru…

Prema razumevanju kritike i čitalačke publike, „Beogradska knjiga mrtvih“ kao da zasad još pluta poblizu kriminalističkog žanra s osloncem na ljubavnu potku, libeći se da ma koje dodirne smelije. Ljubav ili smrt, smrt ili ljubav, u suštini svejedno je. Fino tkanje ljubavne priče čije niti poput srebrne žice protkivaju zaplet romana decentan je i odmeren, pa ni sama ne umem da se opredelim. U raskorak me Aleksandar dovodi poglavljima u kojima čak i sunce „neromantično zalazi“. Ali zaboravlja da sam prefrigan čitalac.

Priča se, bez imalo suvišnosti i žovijalnosti, utapa, lomi između sumornosti mogućeg zločina i nade, predavanja. Likovi su, u skladu sa tonom pripovedanja vešto, poput leptirovih gusenica (težina leptira – dve ružine latice) učaureni i sputani ličnim sudbinama – sumnjama, nedoumicama i zabludama. Gotovo svi izuzev dve hiljade i trista godina stare mumije sveštenika Nesmina. On ima svoju Knjigu mrtvih, a mi?

Načelno, Pisac laže. Laže znajući da su istine trivijalnosti života i da im stoga nema mesta u književnosti. Laže bezočno, vazda u varljivom kolebanju između onoga što mu je uskraćeno i svojih ili tuđih nepodopština. Otuda i Aleksandar Petrović laže kada nam, umešno se koristeći raspoloživim proznim sredstvima, ne kaže koliko smo nemarni prema samima sebi i svakom našem dobru i nasleđu. Samo nagoveštava i doslućuje. Zato, ako uopšte postoji „zagrobni esperanto“, neka ova knjiga bude, bar za ubuduće, esperanto naših savesti.

Želim vam laka pera…

Violeta Ivković, predavač u Radionica kreativnog pisanja “PričArt”

Intervju za “Presstiž”

by , on
May 21, 2016

ALEKSANDAR PETROVIĆ: ŠTA SKRIVA BEOGRADSKA MUMIJA

„Beogradska knjiga mrtvih“ je naslov drugog romana Aleksandra Petrovića. Iako je objavljeno u decembru prošle godine, ovo delo već nazivaju „besmrtnom knjigom među beogradskim trilerima“. Petrović je završio Stomatološki fakultet u Beogradu. Specijalizirao je oralnu hirurgiju. Napominje da profesije pisca i oralnog hirurga povezuje analitičnost i preciznost. Toliko voli književnost da je, uz bliske ljude, naziva svojom tačkom oslonca…

Kako ste došli na ideju za roman, s obzirom na to da se radi o Nesminu, beogradskoj mumiji koja već više od jednog veka skuplja prašinu u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta, a da je retko ko za nju uopšte čuo?

Pre više godina sam naleteo na izvesni tekst o Nesminu na internetu. Istog trenutka mi se priča učinila veoma zabavnom. Počeo sam da istražujem i vremenom stvorio kostur romana, shvativši da bi knjiga trebalo da bude u formi trilera, detektivske priče. Bazirao sam fabulu oko beogradske mumije koja je zbog nepažnje doslovno trunula, dok u Hrvatskoj, Sloveniji, Grčkoj postoje mumije koje su gradske atrakcije. Srpska mumija je propadala jer nisu bila obezbeđena finansijska sredstva za stakleni sanduk u kome bi se čuvala. U poslednjem trenutku je spasena, ali je i danas nedostupna za javnost. Sve mi je to bilo vrlo zanimljivo, pa sam stvorio i raznovrsne likove oko te centralne teme.

Na početku knjige se napominje da su sva lica i događaji izmišljeni, osim onih koji nisu. A to su…?

Kad zamišljam likove, kreiram ih kao mala Frankenštajnova stvorenja, tj. kao mešavinu osobina raznih ljudi. Sve je zasnovano na realnim primerima, osim tih čudnih, nesvakidašnjih radnji određenih lica. Kradem karaktere iz gradskog prevoza, kafića, od prijatelja. Naravno, u svim tim likovima ima mene, ali samo ciljano ubacujem određene segmente.

Šta predstavlja „Egipatska knjiga mrtvih“ koja se nalazi ispod leve miške beogradske mumije?

To je uputstvo koje pomaže preminulom da savlada prepreke koje ga očekuju u zagrobnom životu. Od merenja duše na tasu, pa do određenih izazova koje mora da savlada, kako bi mu duša bila mirna i čista u posmrtnom životu. Ta knjiga uključuje i magijske obrede, čini, čarobne reči koje pomažu da se izađe na kraj sa svim tim. Opširna je i u njoj se nalaze pojedini delovi kojih nema u drugim knjigama mrtvih. Razviti tu knjigu košta oko 100.000 evra i kod nas nema zainteresovanih za takav poduhvat.

Šta čovek onda mora da ispuni da bi se „opustio“ u zagrobnom životu?

Duša mora da mu bude lakša od pera. Da bude što plemenitiji. Nema konkretnih saveta.

Šta je u romanu stvarnost, a šta fikcija?

Tačne su faktografske stvari koje se tiču mumije. Sve što sam mogao da istražim oko Nesmina bazirano je na proverenim informacijama. Uglavnom je nedostupan za posetioce. Pripada Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Video sam ga pre nekoliko godina tokom manifestacije „Dani kulturne baštine“. Već duže od tri decenije ne čuva se u Narodnom muzeju, a bio je jedno vreme i u Titogradu gde su u sarkofag ubacivani opušci i opiljci. I, eto, roman nije bilo teško napisati. Sve mi je bilo predočeno.

Šta protagonista romana, samostalni policijski inspektor Nebojša Radić, zapravo želi da ostvari kroz ovaj slučaj? Zašto je nezadovoljan?

Radić je nezadovoljan samim životom. Odmah posle rođenja ostao je bez majke i to ga je u velikoj meri obeležilo. Živeo je sa ocem, strogim policijskim inspektorom, koji mu je nametnuo svoju profesiju, dok je Nebojša želeo da bude pisac. A kad mu je i otac preminuo, potpuno se povukao u sebe. Namerno sam mnogo toga ostavio da čitaoci sami zaključe. Čak je i sam kraj romana neizvestan.

Da, i mene zanima šta se zapravo desilo na kraju…?

Tetka me je pitala kad ću napisati drugi deo. (smeh)

Planirate li nastavak romana?

Ne znam. Može da bude nastavak, a i ne mora. Priča je, ipak, zaokružena. Ali nikad se ne zna. Trenutno planiram veoma napeti ljubavni roman, takođe u formi trilera.

razgovor vodio: Dušan Veselinović