IZRANJANJE

Zastanem nasred ulice, duboko udahnem, zadržim dah i uronim u sebe. Ovlaš dotaknem dno, uplašim se da neću moći nazad, hitam ka površini dok je još vidim.

U plićaku je toplo, sigurno, a tu su i ljudi. Pažljivo ih posmatram. Pitam se ima li više onih koji pričaju sami sa sobom ili ne mogu mirno da stoje u mestu.

Prvi govore glasno kad god im se prohte, kude sve i svakoga, ispovedaju svoju priču onima koji hoće ili su primorani da je čuju. Slušalice su jedina pouzdana zaštita, mada ne uvek delotvorna.

Drugi na mene prenose nemir. Cupkaju, špartaju od jednog do drugog kraja autobuske stanice, drmaju nogom dok sede, vraćaju stalno isti pramen na mesto i onda opet krenu gore-dole.

Kada vidim kakve bure vladaju njima, moja zaleđena voda dođe kao plava laguna.

I ceo taj igrokaz dešava se na putu do najbliže piljarnice nekoliko stotina metara udaljene od mog stana.

Nisu blizina i pospešivanje prodaje malih trgovina razlog odanosti mesnoj prodavnici. Ispred nje, poput totema, dane provodi moj lajfkouč. Obično je pijan ili u nirvani, ili oboje. Da li će me počastiti nekom rečenicom, o kojoj posle danima razmišljam, zavisi od položaja zvezda, njegove dobre volje i broja oslobođenih pivskih boca.

Zapravo, nema pravila, ishod susreta je neisvestan. Uvek sam se pitao kuda ide njegov um onih dana kada samo ćuti i zuri u nebo. Dok stoji ispred radnje pomaže se štakama. Drvene su, ofucanih delova na koje se oslanjaju. Odbija da mu se kupe nove, iako su se komšije-klijenti ponudili da mu ih nabave. Deo su šamanskog obreda.

Prilazim, pokušavam da utvrdim u kakvom je stanju. Važno mi je to što će mi možda reći. Na raskršću sam i moram da donesem važnu odluku – gde konačno da napravim taj presek koji toliko dugo odlažem. Uopšte ne mora da bude zlatan.

Na kućištu rashladnog uređaja pored kojeg stoji, tri polulitarske konzerve piva. Danas je nekome očigledno isto bila frka pa je odlučio da pogura sudbinu. Mene malčice grize savest, pospešujem čovekovu muku umesto da pomognem, ali moram da priznam, u krajnjoj nuždi pristupam istoj taktici.

Učitelj me posmatra vodnjikavim očima, ćuti. Prolazim pored njega iščekujući bilo kakav znak.

Tek kada sam gurnuo staklena vrata, začuh mrmljanje:

Odavno pogrešna staza s koje nema izlaza, bez jaza.

Tonem duboko. Osećam hladne mehuriće u ustima.

Cupkao bih, vikao na sav glas, samo da na vreme ugledam krug za izranjanje na zamrznutoj površini.

Ulazim u prodavnicu.

U korpu prvo stavljam plastičnu bocu dvolitarskog piva.

PISAC IZA OGLEDALA 2 – KAŠNJENJE

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Ulazim bez pozdrava. Sredovečni bračni par, svako iz svog ugla gleda u neonku. Ćute.

Stajemo na devetom. Pridružuje nam se devojka koju nisam ranije video u zgradi. To i nije čudno, stanari se ovde menjaju kao pregorele sijalice u hodniku. Umotana je u šal iznad kojeg joj proviruju pritajeno plave oči. Duga kestenjasta kosa do pola leđa, slušalice u ušima. Ne čujem dobro kojom muzikom se ogradila. Po basovima bih rekao da je neki rok. Preživeću.

Pomerio sam se. Dok se uguravala u skučeni prostor pored mene, okrznula mi je rame. Aura mi je promenila boju. Cipelom pritisnuh vrata kako se ne bi otvorila, kao što imaju običaj kada im nije dan.

Zaobilaznim putevima bacam strelice ka ogledalu pored kojeg stoji nova komšinica.

Na sedmom spratu umesto nje vidim mladića kratke crne kose i širokog nosa. Na šestom, vilenjaka zašiljenih ušiju. Peti, Anu Karenjinu. Četvrti, Pikačua. Pomeram glavu u stranu, ali radoznalost pobeđuje. Pre samog prizemlja piljim u Kafku.

Od iznenađenja noga mi je skliznula i lift se zaglavio na pola sprata. Komšija negoduje i pritiska najbliže dugme. Dok se vraćamo na peti, devojka je opet tu. Stojimo kratko, a onda ponovo Ana, Pikaču…

Ko god da bude kad se konačno prizemljimo, neću je pustiti da tek tako ode.

Kašnjenje je, zapravo, samo bolje preusmeravanje vremena.

PERISKOP 15: BLISKI SUSRETI NEPOZNATE VRSTE

Verujem u placebo. Homeopatija, duhovnost, ljubav, psihoterapija, književnost. Prepustiću se bilo čemu što može da me popravi, a ne naruši prividnu ravnotežu. U poslednje vreme otupeo sam od betona. Nekoliko dana na selu trebalo bi da rastoči rutinu. Oduvek sam voleo Indijance, krajnje je vreme da počnem da se ponašam kao oni. Jedinstvo prirode i društva. To je njihov odgovor na život.

Po dolasku u prijateljevu vikendicu sve me je nerviralo. Prašina, žmirkajuća struja, zelenilo. Jedina pozitivna strana bila je što sam došao sâm. Ne bih podneo njegovo blebetanje. Osluškivanje tišine koja kao ogledalo prelama dušu usamljenički je posao. Pokušavao sam da ne mislim na televizijske serije. Svakodnevnica mi se toliko pretapala s njihovim zapletima da sam počeo da gubim dodir sa stvarnošću. Zato moram da budem sad i ovde. Da pronađem barem neku smernicu tanku kao vlat trave. O neophodnosti emotivnih zapetljancija nisam razmišljao. Suviše je to posla za malo gimnastike.

Potok je uporno žuborio, žabe su kreketale, a ja sam pokušavao da uživam. Priroda je strpljivo čekala da popustim. Niko do sada nije uspeo da se odupre tom savršeno usklađenom ritmu, zašto bi onda nesnađeno piskaralo u potrazi za vikend otkrovenjem?

Ožedneo sam. Sa štapom u jednoj i balonom za vodu u drugoj ruci, vučem se vijugavim seoskim putem do izvora. Pažljivo gledam ispred sebe i pre nego što napravim sledeći korak udaram štapom o zemlju. Hronično se plašim zmija i iskušenja.

Poslednji put sam se molio, beše za posao? Video si kako je to prošlo. Močvara spiritualnosti postaje sve glibovitija. Mislim, nije baš da ništa ne radim. Razgovaram s Vertikalom, ali nekako mi je to, ne znam, jednosmerno. Kao da uvek čekam znak, putokaz, nešto. Svaki kamen koji vidim mi je krajputaš s porukom. Meditiram redovno. Dobro, ne baš redovno, ali barem dva puta godišnje. Sve po redu, duboki udah, tri, dva, jedan. Prija ta mlitavost, razbije mi ukočenost vrata.

Možda mnogo očekujem, možda sam se i suviše oslonio na sudbinu, slučaj, promisao? Uljuljkujem se. Čim krenem da razmišljam sve se rastače u gomilu potpitanja. Isrpljujuće kao policijka istraga. Zmijuljanje mogućnosti razjeda me i guši. Izbor i nada, dijabolični blizanci A onda se uplašim. Povučem. Zabijem u fotelju i umirim se gledajući vesterne. Potajno se nadam da će crvenokošci pobediti.

Ovi insekti su baš dosadni. Liče na helikoptere. Mašem rukama. Roj se rasprši pa se, kao dirigovan ponovo stvori na drugom mestu. Tiho zuje. Nedostaje mi buka da se sakrijem u njoj. Približavam se proplanku. Prilazim izvoru i punim plastični balon. Ubedili su me da je voda lekovita. Leči sve. Ili ništa. Zavisi od čoveka. Pijem. Pljuskam se po licu. Hladna je, prija.

Posmatram livadu. Trava, maslačci, bele rade. Drveće je okružuje poput obruča. Pastoralnu scenu upotpunjava mala crkva sakrivena ispod visoke jele. Imam neodoljivu potrebu da dodirnem ispucale kamene zidove.

Kamen je topao. Toplota iz dlana razliva mi se po telu. Peckanje nalik blagoj struji nateralo me je da sklonim ruku.

Dolazim do vrata i pritiskam kvaku. Zaključano. Kroz uzane prozore zraci svetlosti obasjavaju pozlaćeni ikonostas. Freske su mestimično oguljene, ali ipak se nazire pokoji sveti prizor. Ponovo hvatam kvaku. Vrata se iznutra naglo otvaraju. U priprati stoji starac duge sede kose uvijene u rep. Oko glave ima crvenu traku u koju su sa obe strane upletena dva bela pera. Nekoliko broja veću košulju upasao je u pantalone od grubog sukna. Kroz izlizani opanke naziru mu se palčevi.

Iza njega, u donjem delu metalnih sanduka s peskom belasaju se upaljene sveće. Gornji deo je prazan. Posmatra me vodnjikavim očima.

Šta je život? To je treptaj svica u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje u zalasku sunca.

Rekao je to veselo kao da je izgovara dečiju razbrajalicu i zatvorio mi vrata pred nosom.

Te noći nisam mogao da spavam. Vrteo sam se u krevetu, ustajao, izlazio u baštu.

U gradu zvezde nikada nisu tako blizu. Što sam ih duže gledao, sve više sam tonuo u njihov bezdan. U polju oko kuće svetlucali su mali fenjeri insekata. Zaspao sam tek pred svitanje.

Ne znam koliko je bilo sati kada sam se probudio. Baterija telefona se još juče ispraznila. Moja senka na zidu delovala je čudno izdužena i strana. Spustio sam roletne, izašao iz kuće i krenuo prašnjavim putem. Pratili su me rojevi pitanja. Zaboravio sam štap.

Zaustavio sam se tek pod kupolom jele.

Umesto crkve, ispred mene su nepolegla trava i olakšanje.

Zmija koja mi se približava vijugajući između vlâti nije velika.

Ne znam da li je otrovna.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-bliski-susreti-nepoznate-vrste

PERISKOP 14: KAD NA VRBI RODI GROŽĐE…

Život mi se pretvorio u buket digitalnih aplikacija. Borio sam se protiv toga, ali IT stručnjaci kao da u dušu poznaju svaku moju potrebu. Skinuo sam aplikaciju za zahvalnost. Podseća te uveče da nabrojiš sve ono zbog čega možeš taj dan da nazoveš neponovljivim. Inače počinje nepodnošljivo da pišti i ne može da se isključi dok ne ukucaš nešto. Vremensku prognozu pratim po satima ni ne gledajući kroz prozor. Pre toga sam se bacio na sto jedan savet kako da postanete zavodnik i stigao do trideset sedmog. Nevoljno sam ostavio po strani blokčiće u koje sam sve zapisivao. Šarenija podloga za beleške i čitljiv ispis kao otkucan na pisaćoj mašini brzo su me osvojili. Današnja zaluđenost mi je pravljenje zbirke rogobatnih reči i izraza. Jalovost, neženstvo, porod, prvorotka, džangrizavost, šurnjaja, rodna gruda, dveri, odraditi, dođem ti dođeš mi, dijaspora, pastorče, samohran, firnajz, trange-frange, naše gore list, badža, uspijuša.

Ukucavam ih u telefon povremeno bacajući pogled sa strane da vidim kuda idem. Jurcajući između dve obaveze krajičkom oka primećujem da su na trotoaru usred betona posađene mladice vrbe. Sigurno su tu već neko vreme samo ih nisam primećivao. Pupoljci su se načičkali po granama. Pokušavam da upišem: vrbopuc. Umesto c stalno mi izlazi v. Zastajem. Konačno uspevam. Ispred knjižare sam. Po navici ulazim unutra bez obzira na žurbu.

Stajala je pored ulaza. Mangupski se osmehivala, desne ruke podbočene o struk. Levu je držala u vazduhu kao da želi dobrodošlicu mogućim kupcima. Imao sam osećaj da čeka baš mene. Prošetao sam između polica čiji raspored knjiga znam bolje od prodavaca. Posmatrao sam je iz raznih uglova. Nije menjala položaj. Pretvarajući se da razgledam nove naslove, povremeno bacajući pogled na položaje zaposlenih, približio sam joj se.

Ponovo sam je pogledao u oči. Potvrdile su ono što sam mislio. Uhvatio sam je pod ruku i zajedno smo izjurili iz knjižare. Dok smo prolazili kroz metalnu rampu na izlazu, alarm je zapištao. Produžili smo dalje i ubrzo skrenuli za ugao. Osećao sam kako drhti, iako vetar koji je počeo da duva nije bio posebno jak.

Dočekala me je u dnevnoj sobi. Na istom mestu na kojem sam je ostavio pre nego što sam odjurio da pozavršavam obaveze i kupim nešto za jelo. Stajala je u polumraku, osvetljena podnom lampom u obliku ledene kocke koju nikada nisam gasio. Smešila se.

Ovlaš sam je cmoknuo u obraz i krenuo ka kuhinji.

„Večera će biti brzo gotova.“

Izvadio sam zamrznutu picu iz pakovanja i stavio je u zagrejanu rernu. Imao sam dovoljno vremena da postavim okrugli trpezarijski sto. Ugasio sam rasvetu. Upalio sveću na srebrnom držaču. Uključio muzički uređaj. Eros Ramacoti dobro ide uz origano.

Debelim kuhinjskim rukavicama pridržavam vreo pleh. Stavljam ga na drveni podmetač.

„Prijatno“, trudio sam se da zvučim što opuštenije.

Zagonetni smešak s druge strane stola ne otkriva mnogo. Ne znam šta bih rekao. Ćaskanje mi nikada nije išlo od ruke. Na žurkama, ljudi bi se izvinjavali i odlazili po piće kada bih počinjao da pričam o plimi i oseci u ljubavi, pogubnosti kompromisa za ličnu slobodu, ispraznosti promiskuiteta u duhovnoj potrazi i ostalim laganim temama.

„Noć je blaga,“ bupnuo sam. Tišina.

„Ima ta jedna reč koja mi baš ide na živce – vrbopuc. To je doba godine kada vrba pupi, lista i cveta. Znači, proleće. Prema narodnim verovanjima, u to doba ljudi postaju nemirni, teško kontrolišu nagone bez obzira na godine. Hormoni nadjačaju neurone. Znači, vreme za zaljubljivanje. I što to ne može da se kaže jednostavno nego se komplikuje? Zaljubljenost je ionako precenjena. Najpogubnija vrsta anksioznosti. Zamućenje. Privid.“

Ćutanje je odobravanje. Svejedno je neprijatno. Uzimam prstima parče pice sa njenog tanjira, savijam ga i trpam u usta.

Ustajem da rasklonim sudove. Ona me bocka pogledom. Ako se dugo zadržim u njemu, videću nešto što ne želim. Uzimam svećnjak. Približavam joj se. Posmatram je izbliza. Koža joj je svetla, savršena, kao da je obrađena u fotošopu.

Približavam plamen njenom licu. Njen osmeh se gubi. Vatra brzo zahvata karton koji se izobličava i pretvara u garež. Dok još tinja, nosim je do kupatila i ubacujem pod tuš. Puštam vodu. Belina oguljenog kartona podseća me na vrbovu koru.

Iz džepa vadim telefon. Otključavam ga i tipkam na ikonicu sa srcem i mačem.

Savet broj 38: Ako ste uprskali romantičnu večeru, napišite joj kratku priču.

 

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kad-na-vrbi-rodi-grozde

PERISKOP 12: PROLEĆE SAMURAJA

Nisam lirski tip. Rimovanje mi para uši. Ritam koji teži skladu uvek mi zvuči nategnuto. Niko se tako ne izražava. Delovi pesme su kao kockice Lego. Dve-tri stope stanu u stih, dva-tri-četiri stiha u strofu. I ti sad piši. Da se razumemo, ne smetaju mi ograničenja. Naprotiv, moja kreativnost tada procveta. Kada stvarate izmišljeni svet, morate da mu odredite pravila postojanja. Što su određenija, to je uverljiviji. Ali ovo, juriti za nečim što se glasovno slaže sa onim prethodnim stvarno mi je previše truda. Misao se izmigolji. Danas svako piše pesme, čak i više nego romane. Ljubavni jadi lakše se podnose čim se stave na papir. U dahu između ručka i gledanja serije. Muške suze su još gorče. Mučno ih je čitati. Ipak, demokratska Mreža trpi što izdavač neće.

Prelistavajući stari udžbenik kreativnog pisanja, pažnju mi je privukao fluorescentnozelenim flomasterom podvučen savet: Čitajte poeziju. Naučiće vas sadržajnom i jezgrovitom izražavanju. Na to sam zaboravio čim sam prvi put dovršio čitanje te knjige. Uostalom, kao i na mnoge druge predloge mnogobrojnih literarnih stručnjaka. Bez obzira na njihova naklapanja o sto dva načina kako da postanete bestseler pisac, redovno kupujem svaki novi primerak za koji čujem.

Otišao sam do biblioteke pred zatvaranje. Bibliotekarka, koja je već isključila kompjuter i oblačila mantil, na brzinu mi je izvukla četiri tanke knjižice. Upisala ih je u kartončić i krenula ka meni usmeravajući me prema izlazu.

Pročitao sam ih u dahu. Znam da se poezija pijucka kao konjak, ali meni nekako više leži tekila na slanim usnama. Ipak, moram da priznam, nasumični izbor bio je odličan. Nisu u pitanju izdanja koja je pesnik amater poklonio biblioteci. Niti knjižuljak od ostataka štamparske hartije, čije je objavljivanje sponzorisala maglovita firma koristeći nadahnutog poetu kao veš mašinu za pranje novca.

Šimborska me je odmah kupila. Neverovatno je kako se ta žena igra rečima. Poput vragolaste devojčice kojoj je sve dato, a ona tačno zna šta da upotrebi kako bi rekla ono što želi. Bukovski i ja poznajemo se odavno. Opet me je iznenadio. Opora svakodnevica, piće, žene isprepletene između ljubavi i seksa. Skrivena poruka je uvek dodatak. Nokautira, ne očekuješ je u takvom okruženju. Pesoa, mračni vitez smrti. Sve je metafizika, kondenzacija, nagnutost ka mraku, a opet jasno. Uživao sam.

Ništa od ovoga nije sladunjavo, niti se poklapaju glasovi. Priroda i društvo nisu otrcane teme. U redu, priznajem, pogrešio sam. Svako neznanje plaća se gubitkom. Bitno je da sam to konačno shvatio te mogu da popravim štetu.

Posle neprospavane noći, glave prepune pesničkih slika, odlazim na pijacu. Tezga mog seljaka je pretposlednja na gornjem desnom obodu. Nema organske proizvode, niti mu je voće i povrće nešto posebno, čak mislim i da je nakupac. Pored namirnica, prodaje knjige. Nemam pojma odakle ih nabavlja. Neće da kaže da mu posao ne bi propao. Antikvarijat na otvorenom. Uvek mi ponudi neku. Obično je to neki staruljak koji niko neće da kupi, a kao dobar trgovac shvatio je da sam mu savršen kupac. Cene nisu napisane, određuje ih čudnom metodom. Datum u mesecu puta tri, broj kupljenih banana na kvadrat puta pet, dve kafe u obližnjoj kafani.

„Imam nešto za tebe“, briše donjim delom majce umrljane korice. „Macuo Bašo, siromašni samuraj i piskaralo. Podsetio me na tebe, pod uslovom da to samuraj shvatimo u najširem smislu, toliko širokom da ga ni nema.“

„Koliko?“

„Koliko imaš godina?“

„Zadrži kusur,“ pružam mu pedeset dinara.

Letnje trave.
 Snovi o slavi
 palih ratnika.“

„Vidimo se sledeće nedelje.“

Haiku me je uzeo pod svoje. Što sam više čitao, postajalo mi je jasnije da je to moja meditacija. Do tada sam je smatrao samo rogobatnom rečju za obično samoponiranje. Međutim, takvu bujicu misli, zgusnutu u slike, nisam osetio do sada. Ideje se sudaraju jedna o drugu, poštujući pravila. Pet-sedam-pet slogova, sezonska reč koja odražava godišnje doba, mesto prekida u čitanju – trenutak za predah i promišljanje. Sve to u tri reda. Sloboda u stešnjenosti. Savršen beg za dvonožnu gradsku životinju.

Čekam lift s novim komšijom. Grebe me grlo, stihovi hoće van. Izgovaram ih čisto i jasno, Peta čakra pročišćena, kao da godinama nije zaribala. Pritiskam dugme.

„Iščekivanje

juri smirenje uma.

Blag povetarac.“

Mladić me bledo gleda. Još jedan stanar solitera s kojim ću ćutati dvanaest spratova.

Dikcija mi je dobra, lepo zvuči, glumački. Možda malo preglumljeno, ali prvi je put. Više me brine da li je kigo bio dovoljno određen. Povetarac ne određuje jasno doba godine.

Prolazim pored parka. Uobičajena postava: majke s decom, pasovoditelji, penzioneri. Beba, obučena u odeću rodno neutralnih preliva, zacenjuje se od plača u majčinom naručju. Zastajem.

„Paukova nit

kroz krošnju obasjana

Suncem. Vene list.“

Plač ne prestaje. Mališani su nemilosrdna publika.

Do banke smišljam novih sedam-pet-sedam.

„Skrivene senke

prate udarac štikle.

Šire zenice.“

Službenica na šalteru se mršti.

„Unela sam pogrešan iznos. Sad moram ovo da storniram, a još sam pride dobila i krnjavi haiku. Obožavam svoj posao.“

Meditiraću u sebi. Svet još nije spreman za moju poeziju.

Stojim sâm na pešačkom prelazu.

„Mravinjak ljudi

teče beskrajnom stazom.

Ubrzano ćute.“

Poručujem glasno reci automobila.

Prelazim na crveno.

Za vozače.

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prolece-samuraja

PERISKOP 11 – LAŽNI NEKO ILI PRAVI NIKO?

Imam novi hobi. Razbijanje predrasuda srednjom brzinom obrtaja. Tokom ove četiri decenije napakovalo ih se mnogo i bilo bi opasno za sistem da sve nestanu odjednom. Zato, polako, jedna po jedna. I tako, kao čovek od spiskova, sastavio sam jedan krcat sterotipima. Precrtavanje ostvarenog zadatka u meni izaziva orgazmičko zadovoljstvo. Nešto je dovršeno, može da zauzme mesto u prošlosti i tamo ostane. Za razliku od duhova opsena koji vitlaju tamo-vamo i umesto da se skrase, uznemiravaju me.

Predrasude sadrže deo nečije istine. Pogrešno tumačenje postaje ubeđenje. Ponosno ga nosimo kao odeću koja je moderna ali nam ne stoji, no niko nam to ne govori. Nije ih briga, žele da ispadnete smešni, ne vide ili sami nose iste stvari. I tako s generacije na pokolenje. Klupko stereotipa sve se teže može razmrsiti.

To odmršavanje ume da bude sjajna podloga za romaneskni zaplet. Nadareni gospodin Ripli je društveni kameleon. Bistar a siromašan, brzo se prilagođava prilikama koje mogu da mu donesu korist. Postaje maneken olako prihvaćenih uverenja. Odlično ume da iznese te modele. Biva uveden u krug povlašćenih. Iako svestan hodanja po ivici provalije, nastavlja igru. To prija njegovom egu i novčaniku. Prihvata predlog brodovlasnika da mu bludnog sina Dikija dozove pameti i iz Italije vrati kući. Ripli veštim nastupom ubeđuje imućnog poslodavca kako odlično poznaje njegovog sina, pitajući se u isto vreme da li ga se ovaj uopšte seća, barem kao poznanika.

Danas idem s književnim kritičarem na piće. S koje god strane pogledam ovu rečenicu izgleda čudno. Ipak, srednja brzina obrtaja, tiha voda breg roni, od nečega se mora početi. Čovek je pročitao moju knjigu i želi da mi kaže šta misli o njoj. Moja nesigurnost likuje. Nerazložnost situacije tera me da prihvatim poziv. Uostalom, moram da naučim da se odvojim od bilo koje vrste vrednovanja sopstvenog rada. Jedino tako, čistog uma, mogu da nastavim s pisanjem.

Literarni kritičari su netalentovani pisci. Vole da ponižavaju rečima. Suprostavljaju se svima koji osećaju njihovu slabost. Često su njihove kolumne mesta za obračun sa kreativnošću, izdavačima, svetom. Pišu po narudžbini, često i za plaćen ručak u kafani. Dešavalo se da ni ne pročitaju knjigu do kraja, pa izmisle završetak. Dodeljuju nagrade uvek istim ljudima. Vole zagušljivu književnost u kojoj se ništa ne menja od vremena kada su završili fakultet. Sveti gral osrednjosti.

U uglu poluosvetljenog kafea sedi ozbiljan momak. Pružam ruku. Čvrst stisak.

„Aleksandar, drago mi je.“

„Uroš, i meni.“

Kreće razgovor. Ruke su mi prekrštene preko grudi, osmeh grčevit, ton uljudan. Samom sebi ličim na Riplija u ulozi distinktnog pisca. Nadam se da neću morati nikog da mlatnem veslom. Uroš je elokventan. Svaka opaska u vezi s mojim romanom je na mestu. Nemam šta da mu zamerim. Topljenje lednika ubeđenja izaziva poplavu. Ne znam šta da radim. Želim da budem prijatelj sa ovim čovekom. Da li je to normalno? Naručujem čaj od nane da smirim stomak.

Uroš pominje Patrišu Hajsmit, o njoj piše postdoktorat.

„Met Dejmon je bio dobar kao Ripli, ali morali su da upropaste film i prilagode ga Holivudu. Mnoge dobre knjige tako ostanu nepročitane. Kažu ljudi, što da čitam, gledao sam film.“

„Tvoja knjiga je filmična. Je l’ si razmišljao o ekranizaciji?“

Samo što sam odgovorio sledi novo pitanje koje me tera da se zapitam. Da li bih pristao da budem deo velike izdavačke kuće i pripadajuće joj književne klike? Podrazumeva se, obavezno tapšanje po leđima onih za koje znam da pišu loše. Ušuškavanje u balonu lažnih uverenja koji su napumpali ostali članovi male, ali odabrane družine. Dok zamuckujem smišljajući šta ću reći, kao da mi čita predrasude, Uroš kaže:

„Ne volim kafane, svoj posao shvatam vrlo ozbiljno. Ne obračunavam se ni sa čim i ni sa kim, niti nekog ponižavam. Mišljenje potkrepljujem argumentima. Ne primam porudžbine i čitam knjige do kraja. Odbijam da budem u bilo kakvom žiriju. Volim novitete u zapletu, temi i ritmu. Uzgred, objavio sam jedan roman i juče završio priču, mogu ti je poslati da pročitaš.“

Kada sam izašao iz kafića duvao je vetar. Oslobođen tereta, lakog koraka odšetao sam u noć.

Priču sam pročitao čim sam stigao kući.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-lazni-neko-ili-pravi-niko

Intervju za portal “Black Sheep” na kojem vladaju umetnost, kultura i talentovani mladi autori.

Pre par godina su me Aleksandrove reči iz romana „Kolaž za dvoje“ lepo „prošetale“ kroz ljubavnu priču i pojedine kafiće u gradu. Neka mesta možete posetiti više puta, ali tek kad ih neko opiše u svom delu, taj već viđeni prostor dobije sasvim novu dimenziju i nove emocije.

Stomatolog i pisac. Iza sebe ima dva romana i brojne objavljene priče na portalima i zbornicima.

Želja mu je da se okuša kao DJ na pustom ostrvu. Traga za savršenim bedekerom koji će jednom i napisati – ovaj deo sam ukrala iz njegove biografije.

Kvalitetan sagovornik koji inspiriše i ima šta da kaže – ovakav utisak sam stekla nakon susreta sa Aleksandrom. Uživajte u ovonedeljnom intervjuu!

Ako nešto ne znaš, izmisliš pa zapišeš. Šta se krije u zapisanom?

Tu rečenicu zapravo dugujem najboljem prijatelju koji je primetio da ako nešto o čemu razgovaramo ne znam, ja izmislim odgovor. Pošto me dobro poznaje, on lako prepozna taj trenutak, ali mu je zabavno kad me pusti da se upustim u objašnjavanje jer na kraju uvek ispadne beskrajno zanimljivo. Posle sam shvatio da je to suština pisanja. Ako me zainteresuju neke nepoznate pojave, odnosi, umetnički iskazi ili naučni zakoni, trudim se da ih domaštam kako bi mi bili zanimljivi. Naposletku proverim šta je od toga svega istina, ali to nije ni važno. U to se možete uveriti u mojim knjigama ili od sledeće nedelje u kolumni za „Black Sheep“,kojoj se posebno radujem.

Pored britanskog humora, mediteranske kuhinje i ljubavi, koji trenuci osmišljavaju tvoju svakodnevicu?

Svakog dana odvojim vreme za čitanje. To je moje vreme za meditaciju i uranjanje u druge svetove. Tako se najbolje odmorim. Trudim se i da barem nešto napišem. Ne mora to da bude nova priča ili deo romana. Dovoljna je zamisao, deo dijaloga, razrešenje zapleta. Komunikacija s najbližim prijateljima i porodicom je obavezna, pošto su to moji stubovi normalnosti. Nije bitno na koji način razgovaramo, mnogi od njih su daleko i zahvaljući internetu to je sada samo stvar volje. Naravno, ako možemo da se vidimo na kafi, to je sjajno i tu nema izgovora. Lutanje po gradu me takođe uveseljava, kako mesta koja više nisu puka topografija nego i biografija, tako i delovi u kojima nikada nisam bio za više od četiri decenije koliko živim ovde. Kada na kraju šetnje na telefonu pogledam pređenu kilometražu, iznenadim se. Obuću menjam na nekoliko meseci, ali ne žalim se, s brojem koraka raste i broj ideja, život postaje jasniji, a ja gladniji tako da je posle toga pravo vreme za mediteransku kuhinju uz ljubav i britanski humor.

U „Kolažu za dvoje“ si uspeo da ispišeš običnu i blisku ljubavnu priču iz komšiluka na zanimljiv način. Da li postoje daleke ljubavne priče?

Ljubav ne poznaje kilometražu. Namerno kažem ljubav jer ne verujem da bi zaljubljenost tu razdvojenost preživela. E sad, postoji mnogo različitih ljubavnih priča. Od onih virtuelnih u kojima domaštavate partnera, pridodajući mu psihofizičke osobine koje želite da imama da ga uživo niste ni videli, do onih kada razdvojenost posle duge ljubavne žabokrečine čini čuda za taj odnos, rasplamsava strast i podseća zašto ste zapravo nekoga zavoleli. Postoji tu sad i zapitanost da li razdvojenost pomaže ili odmaže, da li ljubav postoji ako nema fizičkog kontakta i koja je onda svrha takvog odnosa? Na tu temu zanimljiva je prepiska Halila Džubrana i Mej Zijade koji se nikada nisu susreli, a njihova pisma predstavljaju traktat o ljubavi.

Kako raste roman?

Sve zavisi od toga koja vam se tema vrzma po glavi i pokušava da probije put do bele površine ekrana. „Kolaž za dvoje“ napisao sam za dva meseca, priča se sâma pakovala kao i izbor kafića u kojima se odvijala. Za razliku od „Beogradske knjige mrtvih“ koja je zahtevala istraživanje o beogradskoj mumiji i egipatskoj civilizaciji, tako je zaplet nastao tek kasnije. Ova krajnja verzija bila je zapravo četvrta ispravka i potpuno drugačija od prethodnih. Nekako nisam mogao da se smirim dok se nije oblikovala kakva je sad. Bez obzira na sve, u oba slučaja to je neobično stanje duha u kojem svakodnevno, čak i u snu, razmišljate o onome što pišete, raspravljate se sa svojim junacima, onda se oni malo dure, pa se onda durite vi i na kraju se nekako dogovorite. Posle toga zajedno iščekujete šta će reči čitaoci.

Da li je sloboda samo strah od bilo kakvog uspeha?

Kada se pomirite sa činjenicom da je apsolutna sloboda u današnje vreme nemoguća, onda vam je lakše da razmišljate i osmislite sopstveni život. Čak i ako živite na samoodrživom seoskom imanju daleko od grada, u nekom trenutku ćete se zapitati da li je to ono što ste zaista želeli ili ste samo bili uplašeni. S druge strane određenje pojma uspeha je šarenoliko. Zbog toga mislim da je rešenje u pronalaženju lične verzije slobode koja će biti povezana sa osećajem ostvarenosti.

Kojim snovima ti veruješ – dnevnim ili noćnim?

I jednim i drugim. Često se prepliću i prelaze iz dnevne u noćnu smenu i obrnuto. Ponekad se u toku noći probudim i zapišem ih. Onda se ujutru nasmejem ili od te beleške napišem priču. Jedino čemu ne verujem je stvarnost.

Moram da naglasim da imaš interesantan Instagram profil i da se fino igraš rečima i fotografijama. Omiljeni filteri za provlačenje realnosti su…?

Hvala, drago mi je da ti se dopada. Taj spoj fotki i mojih kratkih zapažanja nastao je slučajno. Volim fotografiju, čak sam pohađao dvomesečni kurs, ali sam shvatio da je to za mene isuviše tehnički orijentisano i da je ono što volim kod fotografije zapravo priča koja je izabrala da bude u tom kadru umesto da pređe na papir. Onda sam ta neka neobična viđenja sveta oko sebe spojio s rečima. Filteri koje najviše koristim su duhovitost, oneobičavanje, ironija (savršena stilska figura, loša po zdravlje kao osećanje), i sfumato.

Da se vratimo na „Beogradsku knjigu mrtvih“. Na koji način si spojio obalu Nila sa ušćem Save i Dunava?

„Beogradska knjiga mrtvih“ započela je samostalan život krajem prošle godine i veom sam zadovoljan kako je primljena,najpre kod prijatelja koji čine ne tako malu zajednicu okupljenu oko moje stranice na Fejsbuku, a sada i kod nepoznatih čitalaca, pogotovu što se tek od skora može naći u knjižarama. Dok sam proučavao materijal o beogradskoj mumiji – multidisciplinarna naučna istraživanja, izveštaje i novinske članke – otkrio sam da je grad Akhmim, odakle mumifikovani ostaci sveštenika Nesmina vode poreklo, takođe na rečnoj obali.Ispada da je onceo svoj boravak na zemlji, pre i posle života, proveo pored velikih reka. To mi se učinilo kao dobar početak. Ušće takođe ima svoju simboliku, ali da ne otkrivam suviše.

Marko Gaić je o „Beogradskoj knjizi mrtvih“ ispisao sledeće: Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice. Koje prozore zatvara knjiga?

Marko Gaić iz „Bezimene književne zadruge“ je pronicljiv čitalac i meni je posebno drago što se njemu, kako to sâm kaže, teškom i napornom knjiga dopala i o kojoj je napisao sjajnu kritiku. Ptice koje pominje zaista su važne kako u egipatskoj knjizi mrtvih, tako i samom romanu. One nekome zatvaraju, a nekome otvaraju prozore ka onostranom, u zavisnosti od toga kakav je čitaočev odnos prema smrti: kako je zamišlja, čega se plaši, šta misli da nas čeka posle nje i da li može nešto da uradi kako bi bio spremniji za prelazak.

Kakve „zube“ pokazuje „Beogradska knjiga mrtvih“ i zašto je važno održavati higijenu čitanja?

U njoj nema bleštavila holivudskih osmeha. Onih, tajnih, izmamljenih tokom čitanjanadam se da ima dovoljno. Ima tu i pokoji skriveni umnjak, zub mudrosti, taman toliko da čitaoca natera da se zapita. Higijena čitanja održava naš um mladim. Dok stvaramo slike u glavi živimo stvarnost glavnih likova. Njihovi problemi postaju naši i obrnuto, međusobno se pomažemo u potrazi za odgovorom šta je to suština života. Nekada je to broj četrdeset dva, a nekada… otkrijte sami.

I za kraj, u duhu našeg portala reci nam – zašto si ti crna ovca?

Iskreno, jedva sam čekao ovo pitanje, zato što konačno imam priliku da priznam kako sam se oduvek osećao, a da to ne bude shvaćeno na pogrešan način. Crna ovca sam zbog toga što nikada nisam mogao svim srcem da se svrstam u ograničene okvire neke grupe, organizacije, političke stranke, religije, načina ishrane, muzike, psihološke škole, pristupa zdravlju, naučnim činjenicama, filozofiji, stavkama pravilnog života i ljubavi. U meni sve to izaziva jaku nelagodu i nagon za bežanjem. Crna ovca sam i zato što beskrajno verujem svojim prijateljima i bližnjima, što bih poslednji dinar dao za putovanja i što sam ubeđen da su umetnost i kultura važni, a da će izmišljena zanimanja, koja ne služe dobrobiti čoveka, u jednom trenutku biti zaboravljena. Svet će se promeniti kada se bude dostigla kritična masa crnih ovaca, zato samo napred i srećno u potrazi za njima.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Ivan Stanić

Izvor: http://blacksheep.rs/crna-ovca-nedelje-aleksandar-petrovic