PRIKAZ KNJIGE “KOLAŽ ZA DVOJE” NA FEJSBUK STRANICI “KNJIGE ZA DUŠU”

Verovatno ste čuli za žanr čiklit… Je l’? Ili niste? Definicija koju sam našao na netu glasi ovako: žanr popularne fikcije namenjene pre svega ženama, obuhvata knjige po principu Seks i grad, Dnevnik Bridžit Džouns itd… jasnije? Ja sam imao prilike da pročitam možda par takvih romana da bih shvatio da to nije za mene. Previše sladunjavo. Šta kažete, pa i kako bi bilo za mene kad je za žene :D… E kad sam završio sa čitanjem Aleksandrove knjige Kolaž za dvoje, pomislio sam ,,Ako za devojke postoji nešto što se zove čiklit žanr, onda bi ekvivalent tom žanru, ali za muškarce, bilo nešto čemu pripada ovaj roman’’. Tri reči: emotivno, zabavno i komično. Idealna kombinacija, zar ne? Čitajte nastavak prikaza i saznajte 😉

Knjiga Kolaž za dvoje nas na jedan jako zanimljiv i originalan način upoznaje sa ljubavnom pričom glavnog junaka i njegove, tada već bivše devojke Tamare. Svako poglavlje ovog romana nosi naziv jednog beogradskog kafića u kome se protagonista sreće sa svojim prijateljima i poznanicima, pokušavajući da koliko toliko skrene misli sa raskida, ali ga jednostavno svaka tema započeta sa sagovornikom asocira i podseti na neke više ili manje drage trenutke iz te tragično prekinute veze.
Ne bih više otkrivao o radnji da ne bih pokvario užitak onima koji se odluče za čitanje, već ću vam odmah predstaviti karakteristike romana koje su se meni posebno dopale.
Originalnost na prvom mestu! Zaista sam oduševljen načinom na koji je autor jednu, takoreći uobičajnu ljubavnu priču nama predstavio na izuzetno kreativan način. Aleksandar ume tako slikovito da donese atmosferu iz situacije u knjizi da imate utisak kao da ste vi osoba koja sedi na trećoj stolici pored dva sagovornika, pijucka nes, sladi se tiramisuom i upija svaku reč razgovora između likova. Iako sam osoba koja nije u velikoj meri osetila duh naše prestonice, u nekim trenucima sam imao divan osećaj kao da sam redovni posetilac kafića koje nam autor predstavlja. Nije to u opisu enterijera, jer on je sveden na svega dve-tri rečenice, koliko da stvorimo u mislima neku prividnu sliku kako kafić izgleda. Više sam ja to osetio u dijalozima, pa čak i u opisu sporednih likova, njihovog ponašanja, oblačenja, stavova o životu, nekim postupcima.
Protagonista je izuzetno dopadljiva ličnost koju ćete sigurno zavoleti uprkos njegovim brojnim manama. On jeste pomalo lenj i neodgovoran, ali je njegov smisao za humor meni zamaskirao sve negativne strane. Slatko sam se nasmejao u nekoliko situacija u priči.
Kao pozitivne strane ću navesti, evo ovde sumirano, jako zanimljive dijaloge, odlični humoristički elementi, opsežan opis ličnosti protagoniste i sasvim dovoljan, ne preteran opis sporednih likova. Iako poglavlje nosi naziv određenog kafića, drago mi je što se Aleksandar nije puno zadržavao na opisu enterijera jer mislim da bi više od onoga što je on napisao samo skrenulo pažnju sa glavne poente priče i zamorilo čitaoca.
Mala kritika za zadnje poglavlje, ali, da naglasim, samo zbog malih varijacija u dinamici. Međutim, to mi nikako nije pokvarilo utisak jer me je upravo to poglavlje najviše raznežilo. Nisam očekivao onakav kraj priče, većina će se iznenaditi. 😉

Zaključak:
Ovo je knjiga koju ću sigurno preporučiti, pored ženskih, i svim muškim knjigoljupcima jer je prvi ljubavno-komični roman (ako ga tako mogu nazvati) iz domaće književnosti za koji sam siguran da će zadovoljiti ukuse oba pola. Nisam pristalica deljenja knjiga na muške i ženske međutim, kao što rekoh u uvodu, ako ima čiklita za devojke, onda je ovo za nas muške 😀 Zahvalio bih mojoj dragoj prijateljici Bibliotekarki na preporuci i ostaje mi da se nadam da će Aleksandar napisati još koju knjigu iz ovog žanra. Treba nama više ovakvih romana u domaćoj beletristici.Jest da ima stotinak strana, al’ ne kažu džabe ,,kratko ali slatko’’

Autor: Marko Jovanović

Foto: Marko Jovanović

Izvor:facebook

PROGRAM KURSA PISANJA KRIMINALISTIČKOG ROMANA

Cilj: Steći osnovna znanja o specifičnostima pisanja kriminalističkog romana. Napisati priču i poslati je na konkurs (praktična primena naučenog), napisati sinopsis budućeg romana

Na svakom času biće ispisana tri korisna saveta koji pomažu prilikom pisanja kriminalističkog romana.

Međusobno komentarisanje zadataka i kako koja priča stigne čitanje naglas.

Prvi čas

Osnovi kreativnog pisanja (zaplet – Frajtagova piramida, likovi, dijalog, sinopsis, razlika u pristupu pisanju priče i romana)

Iskustvo pisanja Beogradske knjige mrtvih.

Domaći – pisanje kratke priče na osnovu fotografije.

 

Drugi čas

Razrada likova (posebnost glavnog lika, šta je sve nephodno znati o liku da bi bio uverljiv, protagonista i antagonista, upoznati likove i pustiti ih da vas vode u pisanju)

Domaći – po stavkama razraditi likove u priči ili romanu

 

Treći čas

Specifičnost zapleta kriminalističkog romana. Obraćanje pažnje na detalje. Lažno vođenje i stalna napetost. Crvena haringa. Pokaži, ne prepričavaj.

Domaći – skicirati zaplet za roman

 

Četvrti čas

Forenzika – šta je neophodno znati o nauci da bi istraga bila uverljiva.

Domaći – opisati scenu zločina i tragove koji su ostavljeni

 

Peti čas

Dijalozi – način govora, skraćenice, profi sleng, štrihovanje nepotrebnog i ponavljanje, otkrivanje važnih informacija, prikazivanje međusobnih odnosa kroz dijalog, davanje dinamike radnji.

Domaći – napisati kratak dijalog o opisu zločina inspektor/forenzičar (iz prethodnog domaćeg)

 

Šesti čas

Ukazivanje na važnost čitanja drugih autora krimininalističkih romana, podsvesno skupljanje tajni zanata. Upečatljivi junaci, zločini kao prikazivanje stanja u društvu i stanja ljudske prirode. Kako to uraditi a da ne izgleda jeftino.

Domaći – Svako da navede svoja tri omiljena junaka i da obrazloži zašto su omiljeni.

 

Sedmi čas

Specifičnosti pisanja kriminalističkih romana u serijama, šta se otkriva odmah, a šta ostavlja za kasnije, osluškivanje čitalaca.

 

Osmi čas

Pitanja i odgovori. Sređivanje priča. Gledanje inserata iz dobrih serija napravljenim po junacima iz knjiga

Razgovor sa dragom Aleksandrom Bogdanović u sajber svetu poznatijom kao Bibliotekarka

Deseti intervju koji imate priliku da pročitate i deseta priča iz koje ja učim, je pred Vama 🙂 Pisca sa slike otkrila sam slučajno, ali to je bio zov koji sam pratila i nisam se prevarila 🙂 Nadam se da ćete uživati u pitanom i odgovorenom 😀

* Zašto se boriti za prodaju knjiga, tiraže i nagrade kada su se nekad pisci borili da kažu ono što misle bez obzira šta neko rekao na to ? I živeli boemski, izbegavali intervjue, bili u ilegali…

A. P. Mislim da se pisci i danas bore da kažu ono što misle bez obzira na posledice. To nastojanje samo je poprimilo drugačije oblike. Pritom tu, naravno, ne ubrajam zabavnu literaturu, tj. one hrpe objavljenih knjiga čija je jedina svrha da razonode i opuste čitaoce, bez zapitanosti koja bi ih oplemenila. Motivacija koja stoji iza pisanja je različita i određuje
da li ste pisac ili ne. Ako pišete kako biste stekli slavu, oborili rekorde u tiražima ili vašem egu jednostavno prija slika intelektualca s naočarima i zakrpama na kariranom sakou, pripadate kategoriji zabavljača. Ako pišete da biste se oslobodili, onda ne postoje brane
koje će sprečiti da kažete ono što imate. Jedino je važno da to izvučete iz sebe i tako pomognete drugima (a i sebi) da shvate svet koji nas okružuje. Takođe ne slažem se s tim da umetnost jedino može da se rodi iz patnje. Boemština, izbegavanje medija, skrivanje, po meni je skretanje pažnje na pogrešan način. Ima tu elemenata autodestrukcije i psiholozi to
mogu da objasne bolje od mene. Logika je, po običaju, neumoljiva: ako vreme provodite u kafani kada ćete čitati i pisati? Za pisanje je potrebna disciplina sportiste. Nema prečice. Neizvesnost susreta s belim ekranom/papirom je neumoljiva. Svaki dan potrebno je pobediti sebe. Ta potreba je spisateljski lakmus i ne može se uporediti ni sa jednom nagradom.

* Kada se pisac krije iza pseudonima šta time poručuje čitaocu?

A. P. Tajna uspešnog zavođenja, što pisanje svakako jeste, krije su u neotkrivenom. Uvek mora da postoji doza tajanstvenosti koja će golicati maštu čitalaca. Pseudonimi su dobar način da pisac napravi otklon u odnosu na publiku. Da ih skrene sa očekivanog puta, ako je već poznat u određenom književnom žanru ili formi. Ako želi da pokuša nešto novo, a nije
siguran da li će biti uspešan u tome. Ponekad samo hoće da ga svi ostave na miru. Ili je to
marketinški trik. Otkrivanje identiteta jednako je uzbudljivo kao i čitanje knjige, pogotovu u savremenom svetu kada je skoro nemoguće sakriti bilo šta.

* Više si knjigoljubački, kolekcionarski ili bibliotekarski tip ?

A. P. Knjige obožavam, ali sam vremenom shvatio, doduše na teži način, da stan nije biblioteka. Pošto težim da na svim nivoima pojednostavim život, posedovanje velikog broja knjiga kod kuće zahteva dodatno vreme i napor koji bih mogao da utrošim na pametniji način, pišući. Okružen sam samo onim knjigama od kojih mi, kada ih uzmem u ruke, pročitam deo, ili ih tek okrznem pogledom, duša zatreperi. Lokalnu biblioteku ionako smatram proširenom
dnevnom sobom jer se u njoj nalaze knjige koje sam poklonio, tako da sam zapravo sva tri tipa u jednom.

* Čitaš li samo na jeziku koji znaš od rođenja ili bude izleta u stranu literaturu ?

A. P. Domaće pisce (u širem smislu) čitam na SHBCG jeziku. U delima autora sa engleskog
govornog područja uživam na engleskom, a za jezike koje ne govorim trudim se da nađem
dobar prevod. Pošto se to, što se savremene književnosti tiče, retko prevodi na srpski, onda
posežem za engleskim.

* „Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“ jesu romani različitih žanrova, ali napisani u istom ležerno beogradskom stilu. Ko je više glavni junak, Beograd ili likovi?

A.P. „Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradskim kafićima.
„Beogradska knjiga mrtvih“ zamišljena je kao kriminalistički roman u kojem je glavni junak beogradska mumija. Meni je bilo zanimljivo da pišem knjige koje su potpuno različite jer smatram da jedino tako, kada se izmestim van zone udobnosti, mogu da kažem nešto drugačije i na nov način. Beograd je tu kao eksterijer, ali i metafora savremenog života. Moji junaci žive u njemu. U romanu koji upravo pišem Beograd neće biti mesto dešavanja. Opet, promena.

INTERVJU – “BEOGRADSKA NEDELJA”

INTERVJU| Aleksandar Petrović: Uz prijatelje i porodicu sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije

Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Šta povezuje stomatologiju i lepotu pisane reči? Odgovor je Aleksandar Petrović – po profesiji oralni hirurg, prema ljubavi pisac. Rođen je 1973. godine i živi u Beogradu. Do sada je objavio dva romana: ,,Kolaž za dvoje“, 2010. godine i ,,Beogradsku knjigu mrtvih” 2015. godine. Objavio je više priča, od kojih je kratka priča ,,Kada pomislim na smeh” dobila posebnu pohvalu žirija na XXXIII Svetosavskom književnom konkursu 2015. godine.

O sebi, svom pisanju, uzorima i planovima, za Beogradsku Nedelju, govorio je Aleksandar Petrović.

Kada bi trebalo da opiete sebi u tri reči, koje bi to reči bile?

Radoznao, saosećajan, tvrdoglav.

A Vaš za stil pisanja?

Hirurški – kratak, jasan, precizan.

Da li za Vas pisanje predstavlja profesiju ili ljubav?

Pisanje je poziv i ljubav, nadam se da će uskoro postati i profesija.

Do sada ste izdali dva romana: „Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“. U čemu ili kome ste pronašli inspiraciju za Vaš prvi roman, „Kolaž za dvoje“?

„Kolaž za dvoje“ opisuje kraj ljubavne veze posmatrane iz muškog ugla. Da bi izašao na kraj sa situacijom u kojoj se našao, glavni lik krstari beogradskim kafićima i svako poglavlje se dešava u jednom od njih. Nadahnuće je bilo dovoljno autobiografsko da bi se lako mogla dodati i tuđa iskustva i od toga napraviti kolaž za dvoje ili više ljudi.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Beogradsku knjigu mrtvih“?

Još dok sam čitao novinski članak o teškom stanju beogradske mumije, znao sam da će ona biti junak mog sledećeg romana. Odnos nadležnih prema takvom kulturnom dobru, koje je bilo prepuštano nebrizi i raspadanju, bio je sjajna metafora za naš odnos prema životu i njegovim vrednostima. Onda su u zaplet ušetali i jedan inspektor, arheološkinja i niz drugih zanimljivih likova.

Razlikuju li se Vaša dva romana po žanrovima?

„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča koja je mogla svakome da se desi, tako da se mnogo čitalaca i poistovetilo sa glavnim junakom. „Beogradska knjiga mrtvih“ je krimić s primesama fantastike i bavi se temom smrti, zagrobnog života i preispituje šta možemo da uradimo dok smo još živi. Ima tu i romanse, ali neobične.

Nebojša Krivokuća je za Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ rekao da je nepravedno staviti je na policu sa trilerima ili kriminalističkim romanima. Gde je mesto „Beogradskoj knjizi mrtvih“?

O tome odlućuje svaki čitalac za sebe. Ono što je Nebojša hteo da kaže je da „Beogradska knjiga mrtvih“ nije klasičan krimić ili triler jer se poigrava tim žanrovima, ali funkcioniše po njihovim pravilima.

Vladimir Vujinović je Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ okarakterisao kao „besmrtnu knjigu među svim beogradskim krimićima“, ali i kao „čistu i prostu priču koja se proguta za dva dana“. Kojim rečima biste je Vi preporučili čitaocima?

Otkrijte da li je Egipatska knjiga mrtvih, prvi priručnik samopomoći i šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana?

Pošto se priča opisana u Vašem romanu zasniva na istinitoj ličnosti, mumificiranoj osobi Nesminu, donešenom u Beograd iz Egipta, da li je pisanju Vašeg romana predhodilo detaljno istraživanje ili je prednost imala Vaša mašta?

Da bih uposlio i razigrao maštu morao sam da se dobro upoznam sa činjenicama. Pošto sam po prirodi okrenut detaljima, trebalo mi je vremena da prikupim neophodne podatke. Želeo sam da steknem utisako o kontekstu dešavanja, kako u Starom Egiptu tako i u Srbiji s kraja devetnaestog veka, pa sve do danas koliko je Nesmin naš gost.

Šta, osim jedne mumije, povezuje Egipat i Srbiju?

Povezuju ih Hadži Pavle Riđički, plemić i mecena poreklom iz Mokrina, koji je u osamdeset drugoj godini putovao po Bliskom istoku i odatle doneo mumiju u sarkofagu, kako bi se naš narod upoznao s tom egzotičnom kulturom. Zajednički nam je (kao i ostalim narodima) strah od smrti i bogatstvo obreda koje bi trebalo da olakšaju taj poslednji prelazak. Spaja nas i ljubav prema duvanu i pivu, koje se koristilo kao obrok još za vreme izgradnje piramida.

Španski, svetski priznati pisac, Karlos Ruis Safon u svojim knjigama prikazuje Barselonu na sasvim neobičan i mističan način, kao grad koji unutar svojih zidina krije velike misterije. Možemo li Vas poistovetiti sa ovim velikanom, kada je u pitanju prikazivanje Beograda na način na koji ga nismo videli do sada?

U svakom slučaju, poređenje prija. Mislim da nam je zajednička velika ljubav prema rodnom gradu, primetna u njegovim knjigama, a i ja se trudim da to postignem u svojim romanima. Upravo taj emotivni odnos prema gradu čini knjige živim i zanimljivim za čitanje jer koliko god one skretale u fantastiku, barataju stvarnim osećanjima.

Imate li uzore u pisanju? Ukoliko je odgovor potvrdan, ko su oni?

Pošto se u poslednje vreme ukus oblikuje na osnovu raznih top listi, evo mojih top pet pisaca, redosled nije bitan. Ima još mnogo onih koji su uticali na moje pisanje, ali ne mogu da ih zovem uzorima, već tumačima života koji su me bezbedno doveli do trenutka u kojem se nalazim. To su Murakami, Kafka, Saramago, Agota Krištof i Man.

Da li je danas u Srbiji, teško predstaviti sebe kao književnika?

Bez obzira na veličinu vašeg izdavača, po pitanju reklame prepušteni ste sebi. Morate nekako da probijete taj zaštitni omotač koji vas razdvaja od javnosti, željne novih književnih imena koja imaju šta da kažu. Nije ni lako, ni teško; sve je to put i zavisi kako pristupate celoj priči: kao problemu ili izazovu.

Koliki put su Vaše knjige prešle dok su dospele na police knjižara?

Mnogo lakše je napisati knjigu nego je izdati. Pisanje zavisi isključivo od vas i discipline koju imate, dok je pronalaženje načina da se ono što se stvorili odštampa pravi maraton, i zahteva kondiciju i strpljenje. Čak i poznatim književnim imenima je taj deo mučan. Knjiga je otelotvorenje vaše zamisli,ono što će ostati iza vas. Zato su svaka loše odštampana korica, nepravilan prelom, dupla stranica ili krivo sečenje tabaka hartije kao dečije bolesti koje morate da preležite zajedno sa svojim delom, ali i da budete ponosni kada se nađe na policama knjižara. Tada možete samo da mu poželite uspešan život.

Ko Vam je najveća podrška?

Uz prijatelje i porodicu sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije.

Pošto ste po zanimanju oralni hirurg, kada piste morali da birate između te profesije i pisanja, šta biste izabrali?

Pretpostavljam da ovo pitanje ima i onaj nastavak: ako ne biste morali da razmišljate o novcu. U tom slučaju uvek je na pisanje na prvom mestu.

Zbog čega?

U pisanju pronalazim smisao.

izvor: http://www.beogradskanedelja.rs/novosti/intervju/intervju-aleksandar-petrovic-uz-prijatelje-porodicu-sve-izgleda-ostvarljivo-cak-kada-nije/

Intervju za blog “Belgrade Edt Culture”

Aleksandar PETROVIĆ (Beograd, 1973) je oralni hirurg i pisac. Objavio je dva romana, dok su njegove priče i eseji objavljeni su u više zbornika i časopisa. U nedavno objavljenom romanuBeogradska knjiga mrtvih (udruženje građanaPeriskop) na interesantan način povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je misteriozno nestala. O sebi kaže da je pobornik luksuza popodnevnog spavanja, ako nešto ne zna, izmisli. O najnovojoj knjizi, ali i o raznim drugim temama porazgovarao sam sa autorom ovog zanimljivog romana. Sve u susret njegovoj prvoj promociji romana, 8. marta (u 19h) u Kulturnom centru Grad u Beogradu.

Aleksandar Petrović smireno, precizno i vešto odvija zavoj po zavoj priče započete pre 2500 godina na obali Nila a čije će se razrešenje dogoditi u svega nekoliko dana na ušću Save i Dunava.Beogradska knjiga mrtvih” sadrži sve što očekujemo od dobre knjige: zaplet kojim pisac besprekorno vlada i koji dobro zna kada povući polugu i otkriti čitaocu skriveni prolaz; protagonistu kojeg ćemo radoznalo pratiti do obale otkrića, galeriju živopisnih likova koje pisac podređuje glavnom toku priče – te iznenađujuće raskošan uvid u život glavnog junaka misterije, Nesmina, koji će konačno u Beogradu dobiti priliku da dosegne dugo željeni mir, u poslednji čas.
Bilo bi nepravedno “Beogradsku knjigu mrtvih” staviti na policu sa trilerima ili kriminalističkim romanima. Jer je ovo prvenstveno priča o čežnjama koje čekaju da budu ostvarene. Kroz vreme, prostor, drugo biće ili – pisanje. Nebojša Krivokuća, Prešlicavanje (o romanu)
Oživeo si priču o Beogradskoj mumiji koja je već duže vreme sklonjena od očiju javnosti u Beogradskom rektoratu. Pre sto dvadeset osam godina, Hadži Pavle Riđički doneo je sa putovanja po Egiptu sarkofag sa mumijom u Beograd. Pominje se i Egipatska knjiga mrtvih. Voliš da istražuješ, zašto baš ova tematika, šta si sve otkrio istražujući činjenice za svoj roman i koliko si to podelio sa čitaocima?
Oduvek me je opčinjavala priča o Egiptu. Dinastije faraona, mnogobrojni bogovi koji kroz istoriju menjaju nadležnosti, pobune robova, izgradnja piramida i, što je meni bilo najveće otkriće, književnost. U tim pričama nalaze se osnove mnogih kasnijih mitova, čak i biblijskih. Saznavši iz novina da u Beogradu postoji mumija koja se raspada, poželeo sam da ona postane junak mog romana. Kada te kao pisca zainteresuje tema o kojoj ne znaš dovoljno, moraš da istražuješ. To može da bude mač sa dve oštrice. Ono što proučavaš obično bude toliko zanimljivo da postoji opasnost da preteraš i provedeš više vremena u istraživanju nego u pisanju. Jedna zanimljivost vodi ka drugoj, onda se otvori novi put važan za priču i tako u nedogled. Moraš da znaš kada da staneš. Onda imaš bogatu građu koju bi želeo da predstaviš čitaocima. Tu se krije druga zamka. Ne može sve što si pročitao da bude u knjizi. Moraš da napraviš levak za informacije koje mogu da prođu kroz usko grlo jedino ako su u funkciji zapleta. I ovoga puta ima mnogo toga što je ostalo neiskorišćeno. Naša mumija Nesmin bio je sveštenik u hramu boga plodnosti Mina. Imao je zadatak da svaki dan oblači statuu tog božanstva. Ono čega u Beogradskoj knjizi mrtvihnema je podatak da je postojao još jedan staroegiptaski kovčeg, igračice Nefer-renepet, ali je nestao. Možda se tu nazire zaplet za nastavak knjige. Videćemo.
Knjiga je napisana na zanimljiv način. Žanrovski se može svrstati u fantastiku, ima elemente krimi romana, povezuje prošlost i sadašnjost, sve na jedan slikovit i na momente stripovski način. Tipski se dosta razlikuje od tvog prvog romana koji je napisan kao kolaž, dosta realistično o međuljudskim odnosima. Kako si se sada odlučio da baš na ovaj način i u ovom žanru ispričaš priču?
Da bih se upustio u pustolovinu pisanja postavljam sebi dva uslova. Odabrana tema mora me toliko opsedati da promišljanje i pisanje o njoj bude jedini način da je se otarasim. Takođe, dok to radim, želim da se zabavljam. Istražujem različite žanrove, prilagođavam ih onome što želim da napišem. Nešto malo uvrnem, pozajmim iz stripa. Zapravo, za svaki zaplet tražim najbolju formu. Nekada to uradim svesno i znam unapred kako hoću da knjiga izgleda na kraju. Češće, nemam pojma kako i kuda, puštam da me bujica ideja vodi, pa gde isplivamo. Oba načina imaju svoje prednosti i mane. I oba su beskrajno zabavna.
Kada gradiš likove u romanu, koliko su oni inspirisani stvarnim ljudima i događajima oko tebe? Gde nalaziš ideje i koji su tvoji najveći književni uticaji?
Biti pisac je dvadesetčetvoročasovna zanimacija. Sve što mi prođe kroz sistem u toku dana postaje moguća građa za novi zaplet ili razrešenje priče. Tako je i sa likovima. Kradem zanimljive osobenosti ljudi koje vidim na ulici, u prodavnici, bilo gde. Pozajmljujem i od prijatelja, pa onda čekam da vidim hoće li shvatiti da se radi o njima. Trudim se da to vešto sakrijem. Nekada te ideje zabeležim na papir, ali pošto često krenu da se roje dok se tuširam ili vozim, oslanjam se na selektivno pamćenje. U toku pisanja često ne budem ni svestan odakle mi neka pojedinost koja se savršeno uklopi u ono što želim da kažem. Takođe, i snovi su riznica. Probudim se u pola noći i po mraku zapisujem rečenice koje ujutru tumačim. Što se književnih uticaja tiče, to su svi oni pisci čije me knjige menjaju, teraju da se preispitujem, postavljam pitanja, posmatram svet iz druge perspektive. Kafka, Murakami, Margaret Atvud, Saramago, Dubravka Ugrešić su prvi koji mi trenutno padaju na um. 
U planu je i prva književna promocija romana. Kako si osmislio druženje sa publikom? Koliko su danas književne promocije važne za promociju književnosti i koja je danas to publika koja ih posećuje?
Ježim se dosadnih književnih promocija. Zato sam i izabrao underground prostor Kulturnog centra Grad u kojem je atmosfera opuštenija i intimnija. Tako sam i zamislio druženje. Da prijateljima, ljudima koje zanima tema romana i novinarima prikažem Beogradsku knjigu mrtvih iz drugačijeg ugla. Pričaćemo o zanimljivostima koje nisu ušle u knjigu, neobičnom istorijatu beogradske mumije, posebnosti njene knjige mrtvih, kao i o Nesminovom životu. Mislim da su promocije važna mesta gde se pisci susreću sa publikom. Lično, to mi je i najzanimljiviji deo cele priče. Pogotovu potpisivanje knjige jer je to najneposredniji kontakt. Lepo je biti među istomišljenicima koji i dalje veruju da je književnost važna. 
Dosta čitaš savremenu književnost mnogih svetskih autora koji kod nas još uvek nisu i možda neće biti prevedeni. Koje su to aktuelne književne tendencije danas i koliko se tematike domaćih romana razlikuju od njih? Da li domaći pisci pišu o temama koje bi privukle mlađu čitalačku publiku?
Šarolike su teme kojima se bave strani autori, u odnosu na to iz kojeg dela sveta potiču. Takođe zavisi i od samih pisaca šta je to što im zaokuplja pažnju, šta ih tišti i o čemu žele da pišu. U udžbenicima kreativnog pisanja kaže se kako u celokupnoj književnosti postoji samo sedam vrsta zapleta pod koje možemo podvesti sve knjige. Ako i to ogolimo, ostaju nam velike teme ljubavi, smrti i smisla. Mislim da je to dovoljno inspirativno. Murakami, recimo, te svoje zapitanosti pakuje u svetove između jave i sna u kojima obitavaju usamljeni junaci. Modianov univerzum su pariske ulice i bistroi. Barns meša istoriju i sadašnjost. Pamukove ljubavne priče danima vas drže prikovane uz knjigu, čak i kada vam se sa minijature obraća crvena boja. Ima tu naravno i knjiga koje su u trendu i koje se pišu kako bi se zadovoljili zahtevi tržišta. Često ih pišu grupe autora, predstavljajući se kao jedan. Meni je to zanimljivo kao pojava. Kod nas je situacija, čini mi se, malo drugačija. Smatram da imamo pisce svetskog kalibra, koji u širim okvirima nisu dovoljno čitani zbog jezičke prepreke, što je šteta. Takođe, u našoj književnosti preovlađuje nedostatak iznenađenja. Kada čujete da je neko napisao novi roman, tačno znate šta da očekujete. Iste priče obrađene na isti način. To su mahom narativi skorašnje istorije i njenih posledica, koji posle dve decenije polako ali sigurno počinju da zamaraju. Ne mislim da knjige uvek treba da budu zabavne i služe za ubijanje vremena, ali postoje i druge teme o kojima se može pisati, a tiču se savremenog trenutka. Možda čak i da se piše o temi tranzicije, ali iz perspektive vanzemaljaca u svemirskom brodu. Što se mlađe čitalačke publike tiče mislim da za njih ima dovoljno naslova koji bi im bili zanimljivi. Za mlađu publiku, moj favorit je Igor Kolarov. Za one malo starije primetio sam dva zanimljiva romana koja me čekaju da ih pročitam, a to su Knjiga Vladislava Radaka i Osmi život Uroša Timića.     
Ovo je tvoj drugi roman. Međutim, pišeš i priče, eseje i kolumne. Roman je svakako danas najpopularnija književna forma. Koliko danas ima mesta i za druge forme? Koje su to teme koje tebe inspirišu? Koliko danas savremene komunikacije preko društvenih mreža popularizuju kratke forme?
Dobro je da popularnost nije merilo opstanka. Mislim da za sve oblike književnosti mora biti mesta bez obzira na broj čitalaca. Da samo zamislimo da nema poezije. Kako bi svet izgledao i ko bi ga objasnio tako tanano, čak i bez rimovanja. Kolumne su kondenzovana stvarnost. S obzirom na to da su kratke, mogu se krišom pročitati na poslu. Drušvene mreže i blogovi sigurno imaju značajan udeo u približavanju književnosti novim čitaocima. S druge strane, ta prevelika mogućnost izbora vodi u obesmišljenost.
Specijalizirao si oralnu hirurgiju. Krenuo si svetom književnosti. Šta je to što daje sloboda pisanja, pogotovo u vremenima kada se umetnost i kultura sve više marginalizuju? Da li je to svojevrstan bunt u društvu u kom živimo i šta danas kultura sve za tebe znači?
Umetnost i kultura, iako neosporno oplemenjuju svakog čoveka, nikada nisu bili u žiži dešavanja kao borba za vlast, politika ili odbrana interesa. Tako je i danas. To što se sve manje novca ulaže u njih činjenično je stanje i nad time se ne treba mnogo iščuđavati. Primećujem da je sve više alternativnih kulturnih dešavanja. To znači da se umetnici ne predaju i da se bore za svoj glas. Pokreće se mnogo zanimljivih kulturnih dijaloga, privlači publika i nude novi sadržaji. Meni je umetnost uputstvo za disanje. Što se samog pisanja tiče ono za mene i jeste osvajanje slobode, traženje smisla, objašnjavanje sebe, borba za ostavljanje traga u vremenu, ali i igranje boga. 
Bibliografija:
Objavljeni romani:

Beogradska knjiga mrtvih (Periskop, 2015) i Kolaž za dvoje (Čekić, 2010)

Priča Bušotina objavljena u majskom broju časopisa za fantastiku UBIQ, 2015
Priča Koverat uvrštena u zbornik udruženja Oksimoron inspiran Kamijevim Strancem, 2015.
Esej Preobražaj zbornik radova udruženja Oksimoron 2014
Pohvala žirija za priču Kada pomislim na smeh na XXIII svetosavskom književnom konkursu, Knjaževac 2014
Objavljene priče u antologijama Najkraće priče 2002U priči i okoloNajkraće priče 2003 i Najkraće priče 2004, u časopisu Akt 2007 god.

preuzeto sa: http://bgedtculture.blogspot.rs/2016/03/aleksandar-petrovic-beogradska-knjiga.html

Intervju za portal CoolCooltura

Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate…

Za sada, Aleksandar Petrović, ali možda u naletu nadahnuća smislim neki jednorečni nadimak ili za strano tržište upotrebim pseudonim Aleks Peterson.

Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?

Rođen sam u Beogradu pre nešto malo više od četiri decenije. Sigurno je da su mesto i vreme rođenja umnogome odredili ono o čemu pišem i na koji način. Uspomene se, obojene osećanjima, tokom života menjaju i retko kada su prava slika događaja, čak i ako su dokumentovane fotografijama. Moj prvi roman “Kolaž za dvoje” je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradskim kafićima, a u nedavno objavljenoj “Beogradskoj knjizi mrtvih“ jedan od glavnih protagonista je beogradska mumija. Vi sad sami procenite uticaj.

Ljudi Vas prepoznaju kao…

Prepoznaju po onome što žele da vide u meni, a ja bih najviše voleo da me prepoznaju kao pisca.

Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?

Oralni hirurg s neobjašnjivom sklonošću ka pisanju.

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslom?

Ne sećam se tačno trenutka spoznaje jer sam oduvek voleo da čitam i pišem. Školsku lektiru bih iščitao još preko raspusta i napisao prikaze knjiga, a da me pri tome niko nije terao na to. Na fakultetu sam tu kreativnu stranu malo zanemario, sve dok potreba nije postala toliko jaka da sam morao da joj udovoljim. I pored podrške bližnjih, prelomni događaj bio je susret s profesorom Zoranom Živkovićem i njegov sud o onome što sam napisao.

Kako biste opisali svoj rad? I po čemu je drugačiji ili poseban?

Nastojim da radim svakog dana jer se i pisanje trenira, u zavisnosti od faze u kojoj se delo nalazi. Roman ili priča u začetku su najzahtevniji. Tada je potrebna maksimalna usredsređenost i troši se najviše kreativne energije. Naročito volim da ispravljam rukopis. Tada se sjajno zabavljam, prekrajajući sopstvene misli i rečenice, praveći od njih nešto potpuno drugačije od prvobitne zamisli. Posebnost se ogleda u mom pogledu na svet i promišljanju odnosa između ljudi i događaja.

Kako biste opisali svoj stil?

Moj stil je hirurški: kratak, jasan, konkretan; bez suvišnih detalja i opisa koji skreću pažnju.

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?

Ozbiljno sam počeo da se bavim pisanjem pre pet godina kada mi je objavljen prvi roman. Najteža na početku bila je zapitanost da li sve to što pišem ima nekog smisla, postoji li struktura onoga što želim da kažem i da li će to nekoga zanimati da pročita. Sve te nedoumice postoje i sada, mada u manjoj meri.

Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?

Pišem da bih sebi objasnio svet i pokušao da pronađem nekakav smisao u njemu. Živim živote svojih junaka i u svakog ugradim deo sebe, što je odličan način ličnog preispitivanja. Ipak, najveće zadovoljstvo mi predstavljaju reakcije čitalaca – kako pozitivne, tako i negativne – jer na osnovu toga mogu da procenim kako je napisano uticalo na njih.

Šta Vas inspiriše?

Tu nema pravila, može me nadahnuti stih iz pesme koja se vrti na radiju, novinski članak ili razgovor koji sam čuo na ulici, kao i rasprava s prijateljima. Pošto sam dobar slušalac, najviše volim da koristim delove tuđih priča koje povezujem i stavljam ih u fantastične okolnosti i okruženje, tako da ih ni vinovnici istih ne prepoznaju.

Šta je ono što Vas u ovom poslu plaši?

Ne plaši me ništa što se tiče stvaralačkog dela, to je uvek uživanje čak i kada je naporno i ne ide kako sam predvideo. Iščekujem da vidim kako će se čitanje razvijati u digitalnoj budućnosti i prema tome osećam blagu zebnju.

Šta Vam je u poslu najvažnije?

Dok pišem, jedino mi je bitno je da budem dosledan sebi i onome što želim da kažem, bez obzira da li pišem kolumnu, priču ili roman.

Knjiga, film, muzika koji Vas inspirišu?

Ima ih mnogo i mesto na vrhu se smenjuje u zavisnosti od raspoloženja, doba godine ili mesta u kojem se nalazim. Sad i ovde: Saramagovo Slepilo, Enja, dokumentarac Cakana i Bokser (ne znam da li je i kako film preveden kod nas) o četrdesetogodišnjem braku japanskog umetnika koji slika boksujući platno i njegovoj ženi.

Do čijeg mišljenja držite?

Držim isključivo do mišljenja pronicljivih čitalaca. I ostale saslušam, ali s rezervom.

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

U prikazu knjige Beogradska knjiga mrtvih na portalu Sledeća dobra knjiga, Vladimir Vujinović kaže da je to Besmrtna knjiga među svim beogradskim krimićima. Inače, ponosan sam kada mi čitaoci kažu da pišem nepretenciozno.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?

Svi oni koji se bave alternativnim načinima promovisanja kulture i umetnosti. Primećujem da se sve više umetnika okuplja i organizuje u taj gerilski vid borbe tako da on polako postaje mainstream. Takođe, digitalni svet je pun zanimljivih stvaralaca samo treba pronaći ono što vas zanima. A istraživanje je uvek zabavno.

Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?

Nemam neke striktne planove osim da mi knjige dospeju do što većeg broja čitalaca.

Preporuka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem.

Kada se ogule slojevi ubeđenja, uverenja, tuđih želja i kada otkriju koja je njihova prava strast i šta ih zabavlja i nagoni da zaborave na protok vremena, shvatiće da taj put nije samo drugačiji, nego jedini moguć. Onda im preostaje da budu uporni, strpljivi i posvećeno rade. Iz iskustva, najteže je postići strpljenje.

Izvor: http://coolcooltura.com/rec/aleksandar-petrovic/?utm_campaign=shareaholic&utm_medium=facebook&utm_source=socialnetwork

Intervju za portal “Black Sheep” na kojem vladaju umetnost, kultura i talentovani mladi autori.

Pre par godina su me Aleksandrove reči iz romana „Kolaž za dvoje“ lepo „prošetale“ kroz ljubavnu priču i pojedine kafiće u gradu. Neka mesta možete posetiti više puta, ali tek kad ih neko opiše u svom delu, taj već viđeni prostor dobije sasvim novu dimenziju i nove emocije.

Stomatolog i pisac. Iza sebe ima dva romana i brojne objavljene priče na portalima i zbornicima.

Želja mu je da se okuša kao DJ na pustom ostrvu. Traga za savršenim bedekerom koji će jednom i napisati – ovaj deo sam ukrala iz njegove biografije.

Kvalitetan sagovornik koji inspiriše i ima šta da kaže – ovakav utisak sam stekla nakon susreta sa Aleksandrom. Uživajte u ovonedeljnom intervjuu!

Ako nešto ne znaš, izmisliš pa zapišeš. Šta se krije u zapisanom?

Tu rečenicu zapravo dugujem najboljem prijatelju koji je primetio da ako nešto o čemu razgovaramo ne znam, ja izmislim odgovor. Pošto me dobro poznaje, on lako prepozna taj trenutak, ali mu je zabavno kad me pusti da se upustim u objašnjavanje jer na kraju uvek ispadne beskrajno zanimljivo. Posle sam shvatio da je to suština pisanja. Ako me zainteresuju neke nepoznate pojave, odnosi, umetnički iskazi ili naučni zakoni, trudim se da ih domaštam kako bi mi bili zanimljivi. Naposletku proverim šta je od toga svega istina, ali to nije ni važno. U to se možete uveriti u mojim knjigama ili od sledeće nedelje u kolumni za „Black Sheep“,kojoj se posebno radujem.

Pored britanskog humora, mediteranske kuhinje i ljubavi, koji trenuci osmišljavaju tvoju svakodnevicu?

Svakog dana odvojim vreme za čitanje. To je moje vreme za meditaciju i uranjanje u druge svetove. Tako se najbolje odmorim. Trudim se i da barem nešto napišem. Ne mora to da bude nova priča ili deo romana. Dovoljna je zamisao, deo dijaloga, razrešenje zapleta. Komunikacija s najbližim prijateljima i porodicom je obavezna, pošto su to moji stubovi normalnosti. Nije bitno na koji način razgovaramo, mnogi od njih su daleko i zahvaljući internetu to je sada samo stvar volje. Naravno, ako možemo da se vidimo na kafi, to je sjajno i tu nema izgovora. Lutanje po gradu me takođe uveseljava, kako mesta koja više nisu puka topografija nego i biografija, tako i delovi u kojima nikada nisam bio za više od četiri decenije koliko živim ovde. Kada na kraju šetnje na telefonu pogledam pređenu kilometražu, iznenadim se. Obuću menjam na nekoliko meseci, ali ne žalim se, s brojem koraka raste i broj ideja, život postaje jasniji, a ja gladniji tako da je posle toga pravo vreme za mediteransku kuhinju uz ljubav i britanski humor.

U „Kolažu za dvoje“ si uspeo da ispišeš običnu i blisku ljubavnu priču iz komšiluka na zanimljiv način. Da li postoje daleke ljubavne priče?

Ljubav ne poznaje kilometražu. Namerno kažem ljubav jer ne verujem da bi zaljubljenost tu razdvojenost preživela. E sad, postoji mnogo različitih ljubavnih priča. Od onih virtuelnih u kojima domaštavate partnera, pridodajući mu psihofizičke osobine koje želite da imama da ga uživo niste ni videli, do onih kada razdvojenost posle duge ljubavne žabokrečine čini čuda za taj odnos, rasplamsava strast i podseća zašto ste zapravo nekoga zavoleli. Postoji tu sad i zapitanost da li razdvojenost pomaže ili odmaže, da li ljubav postoji ako nema fizičkog kontakta i koja je onda svrha takvog odnosa? Na tu temu zanimljiva je prepiska Halila Džubrana i Mej Zijade koji se nikada nisu susreli, a njihova pisma predstavljaju traktat o ljubavi.

Kako raste roman?

Sve zavisi od toga koja vam se tema vrzma po glavi i pokušava da probije put do bele površine ekrana. „Kolaž za dvoje“ napisao sam za dva meseca, priča se sâma pakovala kao i izbor kafića u kojima se odvijala. Za razliku od „Beogradske knjige mrtvih“ koja je zahtevala istraživanje o beogradskoj mumiji i egipatskoj civilizaciji, tako je zaplet nastao tek kasnije. Ova krajnja verzija bila je zapravo četvrta ispravka i potpuno drugačija od prethodnih. Nekako nisam mogao da se smirim dok se nije oblikovala kakva je sad. Bez obzira na sve, u oba slučaja to je neobično stanje duha u kojem svakodnevno, čak i u snu, razmišljate o onome što pišete, raspravljate se sa svojim junacima, onda se oni malo dure, pa se onda durite vi i na kraju se nekako dogovorite. Posle toga zajedno iščekujete šta će reči čitaoci.

Da li je sloboda samo strah od bilo kakvog uspeha?

Kada se pomirite sa činjenicom da je apsolutna sloboda u današnje vreme nemoguća, onda vam je lakše da razmišljate i osmislite sopstveni život. Čak i ako živite na samoodrživom seoskom imanju daleko od grada, u nekom trenutku ćete se zapitati da li je to ono što ste zaista želeli ili ste samo bili uplašeni. S druge strane određenje pojma uspeha je šarenoliko. Zbog toga mislim da je rešenje u pronalaženju lične verzije slobode koja će biti povezana sa osećajem ostvarenosti.

Kojim snovima ti veruješ – dnevnim ili noćnim?

I jednim i drugim. Često se prepliću i prelaze iz dnevne u noćnu smenu i obrnuto. Ponekad se u toku noći probudim i zapišem ih. Onda se ujutru nasmejem ili od te beleške napišem priču. Jedino čemu ne verujem je stvarnost.

Moram da naglasim da imaš interesantan Instagram profil i da se fino igraš rečima i fotografijama. Omiljeni filteri za provlačenje realnosti su…?

Hvala, drago mi je da ti se dopada. Taj spoj fotki i mojih kratkih zapažanja nastao je slučajno. Volim fotografiju, čak sam pohađao dvomesečni kurs, ali sam shvatio da je to za mene isuviše tehnički orijentisano i da je ono što volim kod fotografije zapravo priča koja je izabrala da bude u tom kadru umesto da pređe na papir. Onda sam ta neka neobična viđenja sveta oko sebe spojio s rečima. Filteri koje najviše koristim su duhovitost, oneobičavanje, ironija (savršena stilska figura, loša po zdravlje kao osećanje), i sfumato.

Da se vratimo na „Beogradsku knjigu mrtvih“. Na koji način si spojio obalu Nila sa ušćem Save i Dunava?

„Beogradska knjiga mrtvih“ započela je samostalan život krajem prošle godine i veom sam zadovoljan kako je primljena,najpre kod prijatelja koji čine ne tako malu zajednicu okupljenu oko moje stranice na Fejsbuku, a sada i kod nepoznatih čitalaca, pogotovu što se tek od skora može naći u knjižarama. Dok sam proučavao materijal o beogradskoj mumiji – multidisciplinarna naučna istraživanja, izveštaje i novinske članke – otkrio sam da je grad Akhmim, odakle mumifikovani ostaci sveštenika Nesmina vode poreklo, takođe na rečnoj obali.Ispada da je onceo svoj boravak na zemlji, pre i posle života, proveo pored velikih reka. To mi se učinilo kao dobar početak. Ušće takođe ima svoju simboliku, ali da ne otkrivam suviše.

Marko Gaić je o „Beogradskoj knjizi mrtvih“ ispisao sledeće: Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice. Koje prozore zatvara knjiga?

Marko Gaić iz „Bezimene književne zadruge“ je pronicljiv čitalac i meni je posebno drago što se njemu, kako to sâm kaže, teškom i napornom knjiga dopala i o kojoj je napisao sjajnu kritiku. Ptice koje pominje zaista su važne kako u egipatskoj knjizi mrtvih, tako i samom romanu. One nekome zatvaraju, a nekome otvaraju prozore ka onostranom, u zavisnosti od toga kakav je čitaočev odnos prema smrti: kako je zamišlja, čega se plaši, šta misli da nas čeka posle nje i da li može nešto da uradi kako bi bio spremniji za prelazak.

Kakve „zube“ pokazuje „Beogradska knjiga mrtvih“ i zašto je važno održavati higijenu čitanja?

U njoj nema bleštavila holivudskih osmeha. Onih, tajnih, izmamljenih tokom čitanjanadam se da ima dovoljno. Ima tu i pokoji skriveni umnjak, zub mudrosti, taman toliko da čitaoca natera da se zapita. Higijena čitanja održava naš um mladim. Dok stvaramo slike u glavi živimo stvarnost glavnih likova. Njihovi problemi postaju naši i obrnuto, međusobno se pomažemo u potrazi za odgovorom šta je to suština života. Nekada je to broj četrdeset dva, a nekada… otkrijte sami.

I za kraj, u duhu našeg portala reci nam – zašto si ti crna ovca?

Iskreno, jedva sam čekao ovo pitanje, zato što konačno imam priliku da priznam kako sam se oduvek osećao, a da to ne bude shvaćeno na pogrešan način. Crna ovca sam zbog toga što nikada nisam mogao svim srcem da se svrstam u ograničene okvire neke grupe, organizacije, političke stranke, religije, načina ishrane, muzike, psihološke škole, pristupa zdravlju, naučnim činjenicama, filozofiji, stavkama pravilnog života i ljubavi. U meni sve to izaziva jaku nelagodu i nagon za bežanjem. Crna ovca sam i zato što beskrajno verujem svojim prijateljima i bližnjima, što bih poslednji dinar dao za putovanja i što sam ubeđen da su umetnost i kultura važni, a da će izmišljena zanimanja, koja ne služe dobrobiti čoveka, u jednom trenutku biti zaboravljena. Svet će se promeniti kada se bude dostigla kritična masa crnih ovaca, zato samo napred i srećno u potrazi za njima.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Ivan Stanić

Izvor: http://blacksheep.rs/crna-ovca-nedelje-aleksandar-petrovic