Kako Tanjug javlja…

Roman “Beogradska knjiga mrtvih” Aleksandra Petrovića

Na srpskom literarnom nebu pojavio se novi pisac Aleksandar Petrović sa romanom “Beogradska knjiga mrtvih” u izdanju “Periskopa”, čije ime zavređuje da bude upamćeno.

BEOGRAD – Na srpskom literarnom nebu pojavio se novi pisac Aleksandar Petrović sa romanom “Beogradska knjiga mrtvih” u izdanju “Periskopa”, čije ime zavređuje da bude upamćeno.

Kako je konstatovao jedan od iskusnih kritičara “da je kojom srećom ‘Beogradska knjiga mrtvih’ objavljena na nekom od velikih jezika izvesno je da bi postao bestseler”.

Jedan od prikazivača ovog zanimljivog i veoma zabavnog romana Nebojša Krivokuća ističe da “roman sadrži sve što se očekuje od dobre knjige: zaplet, kojim pisac besprekorno vlada, i koji dobro zna kako treba povući polugu i čitaocu otkriti skriveni prolaz do glavnog toka priče koji ima bezbroj ‘okuka’ i meandara poput reke ponornice”.

Krivokuću je impresionirala “bogata galerija živopisnih likova koje autor veoma iskusno portretiše i podređuje glavnom toku priče”.

Dok je tekst, čija se radnja događa tokom nekoliko dana u današnjem Beogradu štampan standarnim tipom slova, drugi, paralelni tok, u kome je narator jedina egipatska mumija koja se čuva na beogradskom Filozofskom fakultetu, štampan je kurzivom što čitaocima olakšava da se sele iz među dva narativna toka.

Tako se pred čitaocima odvija klasična policijska potraga za nestalom profesorkom na Katedri za arheologiju, a uporedo teče sudbina egipatskog sveštenika Nesmina započeta pre 2.500 godina kada je preminuo, bio balsamovan, prema egipatskoj tradiciji smešten u sarkofag u kome je sačuvana i kompletna “Knjiga mrtvih” koja je do naših dana stigla samo u delovima.

Tako je mladi pisac koji je ostao nezapažen posle debitantskog romana “Kolaž za dvoje” pokazao da je u međuvremenu odlično “ispekao” književni zanat i uspeo da napiše knjigu koja pripada  hibridnom žanru u kome ima elemenata trilera, misterije, fantastike i realnosti.

Potragu za profesoricom arheologije koja se dve decenije brinula o mumiji prati postepeno zaljubljivanje u nju drevnog sveštenika, ali i policijskog inspektora koji je nikada nije video dok je bila živa, a celu priču još više komplikuje krađa “Knjige mrtvih” koja bi mogla da donese čitavo bogatstvo.

Inače, autor je po obrazovanju stomatolog, specijalista oralne hirurgije koji poseduje sve kvalitete da se priključi plejadi kolega i stranih i domaćih  koji su ostali zapamćeni po svom literarnom daru.

Vera Kondev

izvor: http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=246082

Prikaz knjige BKM – Violeta Ivković

BEOGRADSKA KNJIGA MRTVIH, Aleksandra Petrovića, u vrlo živahnom prikazu Violete Ivković

Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, zapitajte se da li vam je duša laka poput pera. Ako jeste, veća je i verovatnoća da ćete lakoperno razumeti o čemu je priča.

Uvod prikaza je, dakako, podstaknut staroegipatskim verovanjem prema kojem, da bismo dosegli visove zagrobnog života, moramo imati dušu lakšu od pera. No, Aleksandar Petrović ne zamara čitaoca filozofskim floskulama; on prede zaplet dostojan zdravog trilera koji nas od početka drži u neizvesnosti. Ali takođe i pri zapitanosti na samom kraju, jesmo li to zaista pročitali krimić ili je pisac samo dodao još koji mikrogram našem, i inače otežalom peru…

Prema razumevanju kritike i čitalačke publike, „Beogradska knjiga mrtvih“ kao da zasad još pluta poblizu kriminalističkog žanra s osloncem na ljubavnu potku, libeći se da ma koje dodirne smelije. Ljubav ili smrt, smrt ili ljubav, u suštini svejedno je. Fino tkanje ljubavne priče čije niti poput srebrne žice protkivaju zaplet romana decentan je i odmeren, pa ni sama ne umem da se opredelim. U raskorak me Aleksandar dovodi poglavljima u kojima čak i sunce „neromantično zalazi“. Ali zaboravlja da sam prefrigan čitalac.

Priča se, bez imalo suvišnosti i žovijalnosti, utapa, lomi između sumornosti mogućeg zločina i nade, predavanja. Likovi su, u skladu sa tonom pripovedanja vešto, poput leptirovih gusenica (težina leptira – dve ružine latice) učaureni i sputani ličnim sudbinama – sumnjama, nedoumicama i zabludama. Gotovo svi izuzev dve hiljade i trista godina stare mumije sveštenika Nesmina. On ima svoju Knjigu mrtvih, a mi?

Načelno, Pisac laže. Laže znajući da su istine trivijalnosti života i da im stoga nema mesta u književnosti. Laže bezočno, vazda u varljivom kolebanju između onoga što mu je uskraćeno i svojih ili tuđih nepodopština. Otuda i Aleksandar Petrović laže kada nam, umešno se koristeći raspoloživim proznim sredstvima, ne kaže koliko smo nemarni prema samima sebi i svakom našem dobru i nasleđu. Samo nagoveštava i doslućuje. Zato, ako uopšte postoji „zagrobni esperanto“, neka ova knjiga bude, bar za ubuduće, esperanto naših savesti.

Želim vam laka pera…

Violeta Ivković, predavač u Radionica kreativnog pisanja “PričArt”

Intervju za “Presstiž”

ALEKSANDAR PETROVIĆ: ŠTA SKRIVA BEOGRADSKA MUMIJA

„Beogradska knjiga mrtvih“ je naslov drugog romana Aleksandra Petrovića. Iako je objavljeno u decembru prošle godine, ovo delo već nazivaju „besmrtnom knjigom među beogradskim trilerima“. Petrović je završio Stomatološki fakultet u Beogradu. Specijalizirao je oralnu hirurgiju. Napominje da profesije pisca i oralnog hirurga povezuje analitičnost i preciznost. Toliko voli književnost da je, uz bliske ljude, naziva svojom tačkom oslonca…

Pročitaj više

Intervju za portal “Mondo”

On otkriva tajnu beogradske mumije!

Autor: Bojana Zimonjić Jelisavac

Da li ste čuli za Nesmina, mumiju koja je pre više od jednog veka stigla u Srbiju? Saznajte sve o njemu u knjizi Aleksandra Petrovića! Pisac Aleksandar Petrović nedavno je objavio svoj drugi roman. Prvi, “Kolaž za dvoje” iz 2010. bio je ljubavna priča smeštena u “svet” beogradskih kafića, a prošlogodišnja “Beogradska knjiga mrtvih” bavila se misterijom beogradske mumije. U intervjuu za MONDO otkriva inspiraciju za pisanje, ideje za sledeći projekat, ali i razliku između britanskog i srpskog humora.

U “Beogradskoj knjizi mrtvih”, važnu ulogu igra beogradska mumija. Kako ste se zainteresovali za Nesmina i njegovu priču?

“Za Nesmina sam saznao kada je pre nekoliko godina u novinama izašao članak o tome kako se beogradska mumija raspada zbog neadekvatnog održavanja i da nema novca za nabavku staklene vitrine u kojoj bi se čuvala. Činjenica da sam Beograđanin a da nisam imao pojma da u gradu postoji mumija, zagolicala mi je maštu. Polako sam otkrivao priču o putovanju posmrtnih ostataka staroegipatskog sveštenika od Egipta do Srbije. Najzanimljiviji mi je bio podatak da se pod levom miškom mumije nalazi primerak ‘Egipatske knjige mrtvih’ koji je deblji od ostalih pronađenih po svetu, što je značilo da sadrži neke nepročitane delove. A onda je mašta preuzela kormilo.”

Mumija je svega nekoliko puta bila izlagana bez poklopca, a svojevremeno je čak “skupljala prašinu” po skladištima. Da li mislite da javnost dovoljno zna o njoj?

“Na sreću, Nesmin je sada zbrinut. Čuva se u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta pod odgovarajućim uslovima vlažnosti i temperature, tako da zainteresovani, pored onoga što mogu da nađu na internetu, imaju priliku da ga vide i saznaju nešto više o njemu. Kada je mumija stigla u Srbiju, pre više od sto dvadeset pet godina, izazvala je veliko interesovanje.Onda su ratovi, nebriga i nezainteresovanost nadležnih tumbali Nesmina od nemila do nedraga i nazad. Prvobitni stakleni kivot u kojem je čuvan razbili su geleri prilikom Mekenzenovog bombardovanja Beograda. Posle toga mumija je prebačena u podrume Narodnog muzeja. U kutiju sa sarkofagom ubacivani su novčići, opušci, iscepane karte. Jedno vreme bila je i Muzeju nesvrstanosti u tadašnjem Titogradu, da bi se na kraju ponovo skrasila u Beogradu. Međutim, još uvek nije dovoljno poznata i priznata da bi postala deo turističke ponude Beograda.”

Da li mislite da je javnost dovoljno upućena u zanimljivosti iz domaće istorije?

“Ne znam kako je danas, ali kada sam ja išao u školu predavanja iz istorije bila su puko nabrajanje faktografije koju smo zaboravljali čim bismo dobili ocenu. Sećam se da je jedino bilo važno da znamo godine dešavanja bitaka i ustanaka. Nije mi bilo jasno kako je istorija učiteljica života, ako su cifre bile jedino što se tražilo da zapamtimo. Tu je, valjda, matematika nadmoćnija. Meni su uvek bile zanimljivije priče iz svakodnevnog života ljudi; šta su radili, čime su se bavili, o čemu su brinuli i čemu se nadali. Mislim da se i dalje akcenat više stavlja na naš ratnički kolektivni kod, a manje na te zanimljivosti iz ostalih oblasti postojanja na koje možemo da budemo takođe ponosni i koje mogu da nam pomognu da bolje sagledamo trenutak u kojem živimo. Evo na primer, dugo vremena nisam čuo da neko pominje kako je vreme postojanja vinčanske kulture bio najduži period mira u čovekovoj istoriji. Trajao je hiljadu godina. Ili da je, osim u stručnoj javnosti i njegovom rodnom Mokrinu, neko pominjao Hadži Pavla Riđičkog koji je u osamdeset drugoj godini sa putovanja po Egiptu doneo Nesmina i poklonio ga svom narodu. Čovek je bio advokat, zemljoposednik, plemić, član Matice srpske, mecena. Nezamislivo za današnje vreme.”

Ko su Vaši omiljeni pisci i zašto?

“Pobornik sam biblioterapije tako da za svako raspoloženje imam omiljenog pisca. Ako bih baš morao da se odlučim ko je u svakoj prilici dobar izbor, onda su to od stranih: Murakami – koji vas tera da proširite um i razmišljate na drugačiji način, Kafka – jer briše granicu između stvarnosti i fantastike i Man – zato što vas uvlači u svoj svet iz kojeg se nevoljno vraćate. Oddomaćih: Valjerević – jer bilo u stihu ili prozi razume kako život ovde izgleda, Dubravka Ugrešić – zbog slojevitog promišljanja sadašnjeg trenutka, beskrajne duhovitosti i fine ironije i naravno Isidora Sekulić – velemajstorka jezika i nenametljive melanholije.”

Da li je jedan oralni hirurg odjednom shvatio da u njemu “čuči” pisac, ili je to oduvek znao?

“Oduvek sam znao, samo je bila potrebna hrabrost i povoljan sticaj okolnosti da se upustim u pustolovinu pisanja. S jedne strane to je vrlo intiman proces, a s druge, izloženi ste sudu čitalaca. Kada to uravnotežite, možete da uživate u zadovoljstvu koje vam pruža osećaj stvaranja novih svetova.”

Vaš prvi roman bio je ljubavni, ovaj je, da ga ne nazivamo “krimićem”, mešavina misterije i istorije. Da li već imate planove i temu za sledeći?

“Knjiga ‘Kolaž za dvoje’ je ljubavna priča koja se odvija po beogradskim kafićima. Glavni junak ih posećuje kako bi preboleo nedavno okončanu vezu. ‘Beogradska knjiga mrtvih’ jeste po strukturi krimić, ali u njoj ima fantastičnih zaokreta. U suštini, volim da se igram žanrovima i prilagođavam ih onome što želim da kažem. Imam zadat okvir koji moram da poštujem, a opet napravim takve unutrašnje izmene da to ipak bude nešto drugačije. Trenutno se bavim temomvremena i pišem zbirku međusobno povezanih priča. Još uvek ne nazirem kuda će me sve to odvesti.”

Na koricama Vaše knjige navodi se da volite britanski humor, šta mislite da “nedostaje” srpskom humoru?

“Britanski humor podrazumeva apsurd i ironiju. Teme kojima se bavi nisu uvek politički korektne i gledano sa strane može ponekad da bude i uvredljiv. Svetao primer su, naravno, Pajtonovci koji su napravili preokret. Mi smo narod koji smišlja sjajne viceve, često vrlo morbidne, ali delotvorne kao ventil protiv svakodnevnih problema. Imali smo nekada i odlične televijske serije poput ‘Pozorišta u kući’. Osim Nušića i Dušana Kovačevića naši pisci kao da se boje da pišu duhovite knjige. Hašek je od Švejka napravio brend, da se izrazim tržišno, a ono o čemu je pisao nije bilo nimalo naivno. Sa druge strane, trenutno nam se nudi fiziološki humor, dnevnopolitičke pošalice i ismevanje bilo kakve drugačijosti. Meni to nije smešno.”

Na Vašem Instagramu mogli smo da vidimo brojne lepe slike sa putovanja, koje su Vaše omiljene destinacije za putovanja i zašto? Koja Vam je destinacija iz snova koju još uvek niste posetili?

“Drago mi je da su vam se dopale fotografije. Trudim se da uhvatim prizore koji kasnije mogu da mi posluže kao osnova za pisanje. Za ostalo uvek možete kupiti razglednice ili skinuti savršene fotke s neta. Putovanja su moji pokretači. Odredište nije toliko bitno, radost je uvek ista. Često putujem u Englesku kod prijatelja i tamo se osećam kao kod kuće. Volim magiju mora, ali ne i izležavanje na plaži. Ako uspem da pomirim to dvoje, kao u Istanbulu, onda je to pun pogodak. Japan i Island, dva posebna ostrva, na vrhu su liste destinacija iz snova. Cvetanje trešanja, Murakamijev komšiluk, gejziri i odsustvo rastinja. Već miriše na neku priču.”

Kada biste mogli da posetite jednu destinaciju iz neke knjige (izmišljenu, ili stvarnu ali u nekom drugom vremenskom periodu), za koju biste se odlučili i zašto?

“Oduvek me je zanimalo kako izgleda taj put od žute cigle i šta u svoju odbranu ima da kažečarobnjak iz Oza. Voleo bih da napišem njegovu biografiju.”

izvor: http://mondo.rs/a894324/Zabava/Kultura/Aleksandar-Petrovic-Beogradska-knjiga-mrtvih.html

Pročitaj više