Aleksandar Petrović

2063

by , on
February 14, 2017

Već dve pesme pratim beli punto koji mi je presekao put. Na zadnjem delu pričvršćen mu je digitalni semafor na kojem minuti teku unazad. Cifre su velike, crvene, opčinjavajuće. Ako za pola sata pica ne bude isporučena, dostavljaču se odbija od plate.

Zato juri, pretiče, bezuspešno se nadmeće s večnošću.

U trećoj koloni, brojke su neuhvatljive, slivaju se u znak beskonačnosti. Usporavam. Vremensko rasipništvo u meni izaziva nelagodnost. Ratosiljavamo ga se olako, ne znajući koliko ga još imamo na računu.

Muzika pomaže da se prisetim svrhe. Ona jedina ostaje posle svega. I večna tišina ima odabranu melodiju. Prvi taktovi Enjoy the Silence ispunjavaju unutrašnjost automobila. Produžena remiks verzija. Baš kao i moj život.

Lupkam prstima po volanu.

Prevariti neprevarljivo. Zar smo stvarno toliko glupi? Dobro isplanirati. Menadžerisati sate i ljude. Kalendari, rokovnici, zakazivači. Prazni listovi slute na pogubno razmišljanje, postavljaju pitanja bez tačnog odgovora.

Kola ispred mene iznenada zakoče. U poslednjem trenutku pritiskam srednju papučicu. Saobraćajna reka, naišavši na prepreku, trubi i zaobilazi.

Displej se na trenutak zatamni, a onda brojke pomahnitaju.

Zaustavljaju su se na ispisu 2063.

Vrata sa suvozačeve strane se otvaraju.  Iz vozila izlazi devojka u crvenom kaputu. Držeći se za vrata, iz tašne vadi smotuljak i pruža ga mladiću. Pogledi su nam nakratko zaigrali tango, ali je strah u njenim očima napravio pogrešan korak. Okrenula je glavu, zakoračila na trotoar i žurno se udaljila.

Semafor nastavlja gde je stao. Dvadeset tri minuta do kraja isporuke.

Zaškripaše gume.

Brzo sam nagazio gas, ne obazirući se na treći treptaj žutog svetla. Radoznalost je neumoljiva.

Šta je značio onaj broj? Kome je bio upućen? Kako ga pročitati? S leva nadesno ili obrnuto? Numerološki, sabrati cifre, pogledati u tarot, Kabalu, Bibliju?

Okončanje, prelazak, kruženje? Dobiti na vremenu, promeniti mu tok, izgubiti celinu iskustva.

Možda je, ipak, samo kratak spoj.

Iz mraka široke ulice sa drvoredom izranja uniformisano lice. Svetleća šargarepa blešti u sumraku koji počinje da se spušta. Policajac propušta dostavno vozilo i pokazuje mi da stanem.

Parkiram auto, isključujem motor i prebacujem se na muziku u glavi.

Smeškam se pre nego što dunem u aparat. Barem tu sam uvek na nuli.

Za večeru ću naručiti picu.

Možda je dobijem besplatno.

Periskop 5 – Na putu

by , on
March 18, 2016

Krajnje je vreme da kupim auto. Za razliku od nekih, volim da vozim. Ne smeta mi zbrka na ulicama. Odraz stanja u glavama na koja sam već navikao. Uvlačim se bez problema u svako, nekim čudom, prazno mesto za parking. Čak i na nizbrdici. To mi je poznat teren.

Pozajmljivanje kola od brata bio je mač s dve tupe oštrice. Zahtevalo je od mene da uživam u trenutku, znajući da je zadovoljstvo ograničeno. Loše se snalazim u takvim prilikama. Više sam čovek zasve ili ništa, čak i ako je ništa češći ishod. S druge strane, mašina je bila sportska, podatna, zavodljiva. Gradske ulice bile su joj tesne. A i meni.

Povuklo me sve to. Čak sam ponovo pročitao Keruakov Na putu. Prvi put sam samo hteo da pobegnem iz tinejdžerskog kaveza. Paket je bio primamljiv: pustolovina, prijatelj, nesputano ponašanje, spontana svakodnevica. Iz moje tadašnje perspektive izgledalo je kao nedostižan svet. Samim tim i savršen. Skretanje misli s dešavanja u školi, potpunog nedostatka ideje šta bih sa sobom uradio u životu i kakva me budućnost čeka ako ništa ne preduzmem, bilo je osvežavajuće. Ubrzo posle mature zaboravio sampročitano, nošen nekom drugom strujom koja me je lomila. U to vreme položio sam i vozački ispit. Dozvola B kategorije davala je prednost pri zapošljavanju.

Od tada nisam seo za volan. Menjao sam poslove koji nisu zahtevali ni mozak, a kamoli upravljanje vozilom. Jedino što sam imao slično s Keruakom bila je mogućnost da kao i on napišem dugačak svitak životne priče, bez pasusa i znakova interpunkcije. Istina, imali smo nekoliko dodirnih tačaka po pitanju indukovanog proširivanja svesti i upornog odbijanja da sagledamo kuda nas mapa zaista vodi.

Sada sam na probnoj vožnji. Privremeni gospodar malog carstva unutar automobila. Zaštićen od spoljnog sveta. Muzika po mom izboru koja odgovara ritmu dana i neravnom asfaltu podamnom. Vozikam se po gradu u kojem sam rođen. Retko sam prelazio njegove međe. Dovoljno da omirišem drugačijost, a ipak se ne upustim u avanturu otkrivanja puta. Sal Paradajz prošpartao je onoliku Ameriku i opet nije pronašao zadovoljavajući odgovor. Umesto toga postao je junak generacije bitnika.

Brat ne zna da sam pozajmio kola. Trudim se da budem nevidljiv uniformisanim licima. Poštujem propise. Urođeni refleks da se povinujem zakonima. Da ne skrećem pažnju. Zato boravim u knjigama. Dozvoljavam svojim junacima da krše pravila zapisujući u beležnice njihove pobede i poraze. Kradem od njih malo ponosa i za sebe.

Dvanaest dana ukradene slobode na točkovima završava se sutra. Stizao sam svuda. Završavao obaveze za koje su mi bili potrebni dani. Bio drugi čovek. Iscrtavao moguće rute na karti. Pitao sa da li bih na kraju tog puta sreo sebe ili nekog drugog? I šta bi me od toga više spaslo?

Zaustavljam auto u perionici. Momci u gumenim čizmamazmijolikim crevima ciljaju ka karoseriji. Dok se prljavština spira, imam osećaj kao da je vodeni mlaz uperen u mene. Pokušava da me obori. Sklanjam se u stranu i čekam da završe. Nadam se da burazer pre nego što je otišao nije zapamtio razdaljinu na brojčaniku. Meni je u sećanju ostao svaki pređeni kilometar.

Promeniću se. Zaposliti. Skupiti novac i dati otkaz. Kupiti auto. Jezditi auto-putevima. Fotografisati krevete po motelima. Uživaću u putu. Pisaću o tome.

A ako mi se ne dopadne uvek mogu da se vratim knjigama. Njima se ionako ređe ide.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-na-putu