Prestao sam da gledam filmove. Ne znam kako i kada se to dogodilo, a mogu samo da pretpostavim zbog čega. Dobrih scenarija sve je manje a minutaža je sve duža, valjda kako bi opravdala budžet i specijalne efekte holivudskih blokbastera. Ili sveopšte egzistencijalno crnilo u evropskoj kinematografiji, koje se lepo slika u dugim kadrovima bez reči. I nemam ništa protiv toga. Svojevremeno sam, dok su bioskopi još postojali, a Kinoteka bila skrivena poslastica, provodio više vremena u mraku kino-sale nego na svetlu dana. Istina, bio sam mlađi, imao manje obaveza i živeo sporije. Danas, kada je sve drugačije, umesto da nam stvaraoci pokretnih slika ponude neku priču koja će nas privući (čast izuzecima koji na hard disku čekaju da budu pogledani) izbor je sužen na spektakle koji uništavaju neurone ili rovarenje po neurozama začinjeno scenama eksplicitnog seksa, oko kojih kritičari strastveno ukrštaju pera, te ih kuju u zvezde ili bacaju u kal. U svakom slučaju, zabava. Politički korektno, za svakog ponešto.
Dosađujem prijateljima kako jedino još u serijama i dokumentarcima opstaje narativ koji može da vas ščepa. Kratki metar je kratka priča. Serije su poput obimnih romana, ili pak onih u nastavcima. Verni publikum oko njih organizuje vreme. Meksičko-špansko-tursko-indijske imaju ustaljene termine između kojih se kuva ručak, pere veš, odlazi u kladionicu, kupuje u samoposluzi, ispija kafa. Svakodnevno saučestvovanje u nedaćama glavnih likova uvija gledaoce u zavodljivu opsenu da je život stalno trajanje između dve epizode i da dok toga ima ne može da se dogodi ništa loše. Sto posto.
Druga grupa, hoću odmah i hoću sve, kojoj pripadam i sâm , skida/gleda serije na internetu. Svaki slodoban trenutak koristi se da se odgleda što više nastavaka. Vikendom se često isprate i dve sezone kako bi se nadoknadilo propušteno. Posebna strast su mi distopije, a na moje veliko zadovoljstvo sve ih je više. Ipak, ništa ne može ni da primiriše The Walking Dead (kod nas nesrećno prevedeni kao Živi mrtvaci). Prvi put sam delove pojedinih epizoda uhvatio slučajno. Zvuk je bio utišan, čekao sam da počne serija koju sam u to vreme pratio. Zombiji mi nisu nikada bili zanimljivi. Pokojnici oživljavaju, pa onda igraju sa Majkl Džeksonom ili poluraspadnuti bauljaju po grobljima. Ništa maštovito. Onda je brat počeo da je ozbiljno prati i više puta mi oduševljeno rekao kako propuštam odličnu priču. Pošto potičemo iz istog gnezda za gledanje serija, poslušao sam ga. I postao nepodnošljiv u pohvalama iste. Čak sam pronašao i pročitao strip koji je bio predložak za seriju.
Kada Zemljom zavlada epidemija (što samo je pitanje vremena i uvek je krivac nepoznati virus) i svi budu zaraženi, mada to ne znaju, prvo što ćete poželeti je da pobegnete iz gradova u kojima vaši dotadašnji sugrađani umiru i pretvaraju se u zombije, kojih je svakog trenutka sve više. Oklembešnih udova, otežano hodaju, grupišu se i traže hranu – one koji su još uvek živi. Policajac Rik je na početku oličenje glavnog junaka, trudi se da svakom pomogne, sačuva razum i održi porodicu na okupu. U svoju malu grupu prihvata svakog sa dobrim namerama. I tako iz sezonu u sezonu. Pustolovine kroz koje prolaze postaju sve mračnije, jezovitije, polako narušavajući ravnotežu ljudskosti. Inertnosti više nema, pokret je jedino stalno stanje u begu pred sve većim hordama živih mrtvaca koji nadolaze sa svih strana. Nijedno mesto nije bezbedno i budućnost ne izleda nimalo ružičasto. Lek ne postoji i jedino na šta se mogu osloniti su oni sami. Takođe, niko od likova nije pošteđen. Svakog trenutka neko može da strada. Apokaliptični svet mora da ide dalje do svog kraja i nema povlašćenih. Takvo okruženje menja svakoga tako da i Rik, kako vreme odmiče sve više leluja na granici između heroja i antiheroja.
Šta možemo da naučimo iz post-digitalne apokalipse dok nam živi mrtvaci dahću za vratom? Kako ponovo osmisliti svakodnevicu kada je svet u haosu bez struje, interneta, čiste vode i zanimacija koje nas odvraćaju od razmišljanja? Šta se dešava kada stalna opasnost biva toliko stalna da postane deo nas, pa ni ne razmišljamo o njoj nego delamo kada je potrebno, a preostalo vreme se trudimo da živimo u sadašnjosti? Ima dosta toga: ljubav prema bližnjima, međusobna ispomoć, gajenje hrane, lečenje, čitanje, pevanje, učenje veštine da u sekundi procenite kome se može verovati, samoodbrana, borba sa samim sobom, i opet naravno vera da se mora ići napred bez obzira na okolnosti.
Čekam nastavak sezone. Kako bih prekratio vreme pevušim „Hodam sad kao zombi“, pokušavajući da u refrenu podražavam praskavi nemački Anice Dobre.
I znam, u pravu ste, to je muzika iz filma. Iz onog vremena. Ali izgleda da je od svega ostala samo pesma, ali ne i nauk.