Navukao sam se na tuđe živote. Zavisnost je počela neprimetno. Posle završetka pisanja romana, tražio sam nadahnuće. Trebalo je osloboditi um slika koje su ga opsedale poslednjih meseci. U poslednji čas. Pretile su da postanu neodvojivi deo sećanja. Svaki pisac zna koliko je to opasno. Kako bi mogao ponovo da piše, mora da se odvoji od prethodnog teksta i da ga zaboravi. Postane sopstveni čitalac. Onda je spreman za novu pustolovinu. Znao sam da nemam snage za neku veliku celinu, ali morao sam da ostanem u treningu. Priče su savršena vežba s malim težinama.
Đavola. Sve je bilo važnije. Divim se sam sebi koliko mogu da odugovlačim sa onim što mi je bitno. Probao sam sa zamislima pribeleženim po notesima. Nije pomoglo. Preturanje arhive novinskih članaka. Ništa. Nikako nisam mogao da se uvučem u vertikalu. Naprotiv, uživao sam u horizontali. Onda mi je pao napamet sinoćnji razgovor na prijateljičinom rođendanu.
I tako je počelo. Imao sam osnovu. Dodao sam nekoliko zanimljivih pojedinosti, dopadljivog antagonistu i uverljivu prepreku koja narušava sklad. Priča je bila pun pogodak. Lišena tereta prethodnih rukopisa, ukazivala je novi put. Krenulo me je. Znao sam to i po posebnoj nesanici koja me je držala na granici između jave i sna. Iscrpljivala me je, ali zauzvrat pomagala da uporno ispisujem nove redove. Izgled rakuna bio je mala cena za takav dobitak.
Pregledao sam planer. Prazan. Izvrteo imenik u telefonu i krenuo redom. Bio sam bezobziran. Zvao sam sve i svakog, ne bih li izdejstvovao susret. Nisam se libio da zovem ni imena sa spiska koja nisam mogao da povežem s likom viđenim jedanput, noću, pod prigušenim svetlom lampe pored postelje.
Napravio sam raspored. Prepodne sam pisao. Posle ručka i kratkog odmora, izlazio sam u grad. Konačno sam upotrebio i aplikaciju za snimanje zvuka koju sam odavno skinuo. To je bio pouzdaniji način memorisanja,kako mi ne bi nešto promaklo. Postavljao sam pitanja, ne mareći ko je preko puta mene. Poznatima sam znao slabe tačke iza kojih je mogla da se skriva drama. Na ulici, u prodavnici ili stanici pravio bih scenu i čekao protivradnju. Kući bih dolazio umoran. Imao sam tek toliko snage da potražim stari notes, u kojem je mogao da se krije još neko s kim nisam obnovio kontakt.
Uspavljivao sam se zamišljajući kako bi bilo sjajno biti nevidljivi čovek. Grifin iz Velsovog romana je amater. Umotava se u neke krpe i stavlja veštački nos. Zar tako ne skrećeš pažnju? Kao naučnik u žaru dokazivanja sopstvene teorije baš i nije bio mnogo pažljiv. Ni cilj mu nije bio neki. Za pljačkanje ne moraš da budeš proziran. Ja bih koristio tu prednost da prisluškujem razgovore. Nikada više ne bih imao problema sa inspiracijom.
Ljudi su prestali da mi odgovaraju na pozive. Prvo su bili učtivi, ali ubrzo više nisu marili za red. Zar ne žele da im se delići života ovekoveče u literaturi? Preboleo sam odbijanja izlazeći među svet. Pijaca mi je postala zlatan rudnik. Čim bih se probudio, oblačio sam se i odlazio među tezge, sve duže se zadržavajući tamo. Prestao sam da nosim mobilni.
Ispunile su me male istorije. Smeštale su se jedna uz drugu, nadovezivale, preplitale. Gradile su u meni providnu rešetku koja je rasla, jedva mi dozvoljavajući da se krećem. Tešio sam se da je i prikupljanje građe deo stavaralačkog procesa. Pisanje će doći samo od sebe.
Jutros nisam mogao da se podignem iz fotelje. Ali video sam sve.
preuzeto sa: http://blacksheep.rs/svevidljivi-covek