Da li se bol može preneti sa pokolenja na pokolenje ili je svakom od nas namenjena određena količina patnje koju dobijemo kao poklon na rođenju, kada sigurnosti više nema i sve mogućnosti su pred nama, dobre i loše? Ovo pitanje često sebi postavlja Nahid, jedina od sedam sestara koja se upisala na fakultet sa željom da postane lekarka. Ostale sestre takođe se bore protiv stereotipa patrijarhalnog iranskog društva, ali umereno. To je tek poneki detalj u oblačenju, slobodnijem ponašanju ili odabiru zanimanja. Nad njima bdi brižna i praktična majka koja drži veliku porodicu na okupu jer je otac bolestan. Kao pripadnik sufijskog reda njegov pogled na sudbinu je pomirljiv i okrenut ljubavi, a glavno načelo koje ga vodi je da je važnije voleti nego biti voljen (što je osetio i u svom braku).
Nahid je buntovna i ne slaže se s očevim svetonazorima. Ona želi da je vole i ta želja ne jenjava čak ni kada i sama dobije ćerku Aram. Ona je obasipa nežnostima, ali i očekuje od nje da joj ih uzvrati.
Za Nahid ne postoji bezuslovna ljubav. Na nju nije ni pomišljala kada se zaljubila u Masuda, lepotana prodornih očiju i buntovnog karaktera kojeg upoznaje za vreme studija. Sa sobom on donosi uzbuđenje i ideje koje mirišu na promene ustajalih društvenih normi.
Nahid se opčinjeno prepušta njegovom vođstvu ne sluteći da će je ta odluka dovesti sve do Švedske gde će njihova mala porodica pokušati da započne novo poglavlje onoga što će od tada biti njihov život.
Godine prolaze, a bol zbog odlaska, udaljenosti bližnjih i nedosanjanih snova uzima danak. Nahid oboljeva od raka i dok se bliži neumitnom kraju pokušava da sagleda svoje postojanje i oprosti drugima, ali i sebi, za pogrešne izbore.
To unutarnje poniranje nije nimalo blagonaklono niti pomirljivo.
Ima tu mnogo besa i zavisti, preoblačenja ljubavi u druga osećanja, ali sve je to ljudski.
Ishod je predvidljiv, a dok joj čekanje postaje jedina stvarnost, Nahid će učiniti poslednji napor da pronađe smisao.