Distopije su nam na velika vrata zakoračile u život i što je bliže vreme koje takvi romani opisuju osećamo veću nelagodnost čitajući ih. Radnja Predaje odigrava se u neodređenoj, ali po opisanoj atmosferi, vrlo bliskoj budućnosti u zemlji u kojoj se već deceniju vodi rat, kojem se, što vreme više prolazi sve manje zna ishod i povod. Bezimeni junak i njegova žena žive jednoličnu svakodnevicu na seoskom imanju. Njihova dva sina Avgusto i Pablo su odavno mobilisani i bore se na nekom frontu, a roditelji ne znaju ni da li su im deca živa. Brigu potiskuju radom i borbom za opstanak koja je kod čoveka najžilavija baš onda kada se više ne pruža nikakav otpor. Oni ne postavljaju pitanja, pretpostavljajući da će ih dobijeni odgovori samo zbuniti ili još više dotući.
Bračni par živi mehanički, čisto da se održe na površini kako bi sinovi imali gde da se vrate. Kolotečinu im jednog dana prekida dečačić koji se pojavljuje na njihovim vratima i koji ne voli da priča, ali voli da crta. Polako, ali sigurno šestogodišnji Hulio ih budi iz učmalosti.
I taman kada pomislite kako će ovo možda biti srećan završetak, vlasti izdaju naređenje da svi napuste i spale svoje domove i isele se u Providni grad u kojem će im sve biti obezbeđeno. Razbuđen Hulijevim dolaskom, ali ne i probuđen, bezimeni par odlazi sa mališanom u novo prebivalište u kojem je na prvi pogled sve toliko savršeno da je providno. Ispod velike staklene kupole je transparentni svet: ulice, zgrade prodavnice i vozovi. Svačiji život je javan i privatnost je stvar prošlosti. Da biste se uklopili morate da sebe i svoju suštinu delite s drugima i što je najvažnije s državom. To je mala cena za otklanjanje briga o borbi za hranu, topli dom i ostale muke koje otežavaju postojanje.
Bezimeni par je toliko uspeo da se opusti da je zaboravio na sinove.
Da li je to hepiend?