Da li je ljubav apsurd ili je to jedino stanje iz koje se ona istinski može sagledati? U kolopletu priča koje čine ovu proznu celinu sve je moguće, što nikako nije čudno jer je (uslovno rečeno) glavni junak, od kojeg ova pripovest i započinje, Danil Harms, branilac začudnog. Susret njegovih roditelja odigrao se na nimalo romantičnom mestu. Kroz rupu u zidu logorske barake Olga i Bogdan su se čitavu godinu, svakodnevno, gledali na pet minuta polovinom pogleda. Iz te strasti rodio se Danil.
Ljubavni slučajevi se od tog trenutka ređaju bez jasnog reda i pravila, kakva je i ljubav o kojoj govore. Ona je neuhvatljiva, ogleda se u sitnicama, dodirima prstiju, amneziji, sadašnjosti, cvetnoj haljini, uspomenama, srcu boje praskozorja, preobraženju, neobičnim pojavama, dugačkim moždanim vijugama, ponavljanju, mirisu kafe, zakrivljenoj vinskoj čaši i svemu onome o čemu nikada ne biste pomislili da se može dovesti u vezu sa tim sveprožimajućim osećajem koji nam daje smisao. Ove priče podsmevaju se uslovima koje postavljamo da bismo voleli i bili voljeni gurajući nas u njenu bezuslovnost jer jedino tako možemo postati dovoljno čisti da bismo zaslužili njenu milost. Ima tu, naravno i smrti, Eros ne ide nikada bez Tanatosa, kao što je i ljubav uvek u paru, staroslovenskoj dvojini.
Na kraju, ili početku kako nam nepostojanje logičkih pravila u ovim pričama predočava, zapitaćemo se kako to ljubav zapravo nastaje i da li je to uopšte važno. Da li je i mi, čitaoci možemo pronaći kroz uranjanje u svet koji nam pisac nudi, kada učitavajući sopstvene uspomene između redova postajemo nevidljivi za sve ostale osim onog s kim nam je suđeno da se povežemo. I ako to već uspemo da osvestimo, da li ćemo tu priliku iskoristiti ili ćemo se zapitati gubimo li razum. Ljubav i razum ne idu zajedno.