Preživljena pokazna vežba umiranja pedesetogodišnjeg pisca neminovno ga dovodi do suočavanja sa sopstvenim životom koji je doveo do ovog neočekivanog iskakanja. Zbog čega je pod tušem doživeo srčani udar? Nezdrave navike, nezadovoljstvo, sveprožimajuća tuga ili prošlost koja je započela negde daleko od ove tačke sveta u kojoj se sada nalazi. Ako ste pisac, a narator ovog romana jeste, onda će beleženjem svega što se dešava u i oko vas najlakše izaći na kraj sa nepoznanicom – zašto baš ja? Prisetiće se detinjstva i svega što je dovelo do toga da spakuje ono malo stvari što mu je preostalo i da se sa suprugom i sinom preseli što dalje od užasa koji su preživeli. Tačno, rat nije oprljio samo njih, bilo je tu rođaka i prijatelja. Trudili ste se da ne misle na svaku od tih sudbina kako ne bi skrenuli s uma. Počeli su novo poglavlje.
Sin je stasao u sredini koja piscu i dalje nije bliska, a neće ni biti jer je to drugi jezik, a jezik je piscu ceo svemir.
Zato, kao deo oporavka srca, otac i sin odlaze na zajedničko putovanje američkim pustarama u kojima sin fotograf postavlja fotoaparate kojima snima noćno nebo. Zvezde nad njima i lični moralni zakon koji pokušavaju da definišu, u njima. Različite generacije i mesta odrastanja ne razumeju se dovoljno, iako se osećaju. Toliko su različiti da su zapravo slični. Sin u pokušaju da pronađe sebe i ono što želi da bude, svet posmatra kroz objektiv dovoljno dalek i drugačiji od rečenica koje otac niže pokušavajući da opiše ono što je postao. Posećuju i stan u kojem su živeli prvi put kada su pre dvadeset godina sleteli u Feniks, da iz pepela ponovo izgrade ono što im je sudbina oduzela.
Mesto je neprepoznatljivo, jedino što mogu da uoče su sopstvene utvare.
Porodični triptih završava se pričom o supruzi i majci, vezivnom tkivu između tvrdoglavih muškaraca. U trenutku kada, kao svaka majka koja sebe stavlja u drugi plan, konačno prizna kako joj nije dobro već je kasno. Tromb je izazvao moždani udar. Analize, snimanja, traženje prave terapije i bolnička atmosfera koja razara nadu postaju deo svakodnevice pisca i njegove supruge. Njena sećanja su neselektivno izbrisana, bez ikakvih pravila, uspomene su pouzdane jedino na fotografijama ako uspe da se seti ko je na njima.
Iako je strah od zaborava i samoponištenja sveprisutan, mala porodica pokušava da još jedanput sačuva sebe i sopstveno dostojanstvo, ovoga puta se boreći s mnogo prefriganijim protivnikom – zaboravom.