U petom delu mamutskog romansiranog životopisa Knausgor opisuje svoj boravak u Bergenu između 1988-2002 godine. Ushićen što je primljen na jednogodišnju Akademiju za pisanje bez novca stiže u tmurni Bergen, nakon letnjeg raspusta provedenog na sunčanom Mediteranu i dopisivanja sa devojkom koju je video na kratko i sada bi konačno trebalo da je bolje upozna. Kako to obično biva u tim godinama, on misli kako je ona ljubav njegovog života. U gradu već studira njegov brat Ingve.
To što je primljen na Akademiju Karl Uve smatra znakom da je na putu da postane veliki pisac što jedino i želi.
Idilična slika studentskog života počinje da se izobličava kada počne školska godina. Kolege s kojima pohađa nastavu su mnogo nadareniji budući pisci od njega. Knausgor je dovoljno svestan da to sebi prizna. Dobije poneku pohvalu, ali to su samo mrvice koje mu pomažu da preživi. I profesori pažljivo biraju reči kada opisuju njegov rad. Na granici očaja i s željom da sve napusti Karl Uve pokušava da utehu pronađe u ljubavi, ali i tu doživljava razočarenje. Ne samo da nije pronašao srodnu dušu nego se ona još i smuvala s njegovim bratom.
Ipak, uz pomoć alkohola i izlazaka u klubove sa novostečenim prijateljima uspeva nekako da prevaziđe dečije bolesti akademskog opstanka ni ne sluteći šta ga sve tek čeka. Spisateljsko samopouzdanje mu je poljuljano, a on pokušava da bude što bolji i često se osamljuje kako bi pisao svestan da ne napreduje mnogo. Želi da uči, kupuje knjige za koje čuje na predavanjima da mu mu mogu biti korisne. Nastavlja da piše čak i kada njegove priče odbiju časopisi kojima ih šalje, čak i onda kada izdavačke kuće prihvate rukopise njegovih drugara. Kroz ljubomoru prolazi kao kroz tamni oblak znajući da je to što su oni napisali dobro i da nisu krivi što on ne ume bolje.
Karlu Uveu se često čini da u vlagom okovanom gradu u kojem živi vreme brže prolazi. Utučen što mu spisateljska karijera ne ide kako je planirao, i pod velikim pitanjem je da li će ikada krenuti, prepušta se provodu, opijanju i sviranju bubnjeva u bratovljevom bendu. Kada konačno pronađe devojku za koju će se uhvatiti kao za pojas za spasavanje situacija počinje da se menja u njegovu korist. Nakratko je čak i srećan. Ipak, mrak koji se nalazi u njemu i koji je stalno prisutan izlazi na površinu. U jednom od naleta emocija, koje ne ume da kontroliše, u noćnom klubu se seče staklom po licu i kao da konačno sebi pokazuje onaj teskobni sebe koji gospodari njime. Tada i shvata odakle pisanje dolazi.
Do kraja knjige on će se i oženiti (ne devojkom koja ga je izvukla iz učmalosti jer ga ona podseća na to stanje), umreće mu otac od kojeg je na prvi pogled otuđen, ali je zapravo duboko povezan s njim, prevariće suprugu i razići se od nje.
Sve ovo može podsećati na scenario za telenovelu, ali apsolutno nije. Karl Uve je surov, autodestruktivan i mračan, sve ono što se retko ko od nas usuđuje da bude, zato je i dobro što knjige postoje jer čitajući ih možemo bolje upoznati delove sebe kojih se plašimo.