Strah od napuštanja usađen je u svakog od nas. Kada on postane stvarnost ceo dotadašnji svet koji poznajemo ruši se u trenu. Tužni smo, besni, osvetoljubivi plače nam se, vrtimo u glavi pitanje Zašto bas meni da se desi? i želimo da se zavučemo pod ćebe. Taj luskuz Olga sebi ne može da priušti. Ima dvoje male dece o kojima mora da se brine, sada kada ih je otac i muž napustio.
Nije joj lako da se pokrene iz umrtvljenosti i besmisla, stešnjena između četiri zida dok je napolju vrućina. Jedino što može da uradi je da izađe ii malo razbistri misli pa makar na ulice grada s kojim nikada nije uspela da se sporazume.
Kako bi prevazišla osećaj napuštenosti (ako to ikada može zaista da se uradi) Olga se priseća bračnog života, vaga šta je dobila, a šta izgubila, šta joj je oduzeto i šta je povratila nazad posle razlaza. Ona hirurški hladnokrvno analizira sve što je ostalo iza nje, ne plašeći se da stvari nazove pravim imenom. Više nema zaštite, slojevi samoobmane se gule sve dok ne preostane ono s čime može da nastavi dalje. Bol je ogoljen, ubiće je ili osnažiti.
Očaj je vreba na svakom koraku otežavajući joj izlazak iz crnila. Za tako nešto je potrebna snaga, a ona se svakodnevno skuplja i urušava u zavisnosti od dana koji, baš kada ne treba, sporo prolaze.
Olga je dobra osoba, brižna i nežna, ali napuštena. Moraće da se promeni kako bi opstala. Njeno raspoloženje će se menjati u zavisnosti od trenutka, padaće i ustajaće, psovaće, gubiće samopouzdanje, poricaće da se sve ovo zaista dogodilo, brbljaće neprekidno, zamišljaće scene perverznog seksa, a onda neutešno plakati željna poljubaca i dodira.
Boriće se sama sa sobom, situacijom, okruženjem i životom.
Njena pobeda biće bilo šta što će je povesti napred uz saznanje da savršenstvo ne postoji.