Kada poznata osoba napiše roman u kojem glavni junak jako podseća na njega samog čitaoci će uvek postaviti pitanje koliko je priča autobiografska. Pogotovo će to biti aktuelno ako predgovor za knjigu napiše isto tako poznata osoba, prijateljica i nekadašnja ljubavnica koja će objasniti da podseća na onog na koga ste mislili i da to nije uopšte on jer je stvarnost ionako precenjena. Da li su ovo memoari Sema Šeparda, glumca i dobitnika Pulicerove nagrade za dramsko stvaralaštvo, ili ne odlučite sami. To vam u uvodu poručuje i Peti Smit koja odlično poznaje glavnog junaka, zapravo sam hteo reći Sema.
Bezimenog junaka u pet ujutru budi zavijanje kojota koji slave ulovljeni plen. Čoveku u sedamdesetima, koji živi kao usamljeni kauboj, teško je da u tim trenucima između sna i jave razmišlja o budućnosti ili uživa u trenutku. Njegove misli okrenute su prošlosti i razvrstavanju sećanja. Ali umesto da mu pruže utehu one bude u njemu unutrašnji nemir. Bio je glumac, pisac i trideset godina u braku koji se iznenada prekinuo. Prohujali dani u njemu izazivaju obamrlost iz koje želi da pobegne. Vreme ja za pomirenje sa samim sobom. Taj proces neće se odigrati samo na javi, mora se uključiti i podsvest. Snovi i vizije, sve što može da mu pomogne da pronađe mir.
Odakle početi? Od zamršenog odnosa sa ocem i njegovom maloletnom devojkom Felisiti u koju je i sam bio zaljubljen. Ili posmatrajući svoj odraz u ogledalu sa mekim svetlima dok u pauzi snimanja mladić kakav je bio zuri u njegovo izborano lice. Ili putovanja kroz Ameriku u pokušaju da savlada nemir koji ga je obuzeo. Divljina, planine i pustinje uz džez, rokenrol i pokoji stimulans za širenje svesti. Bežanje u umetnost i pozorište.
Šepardov roman sastavljen je iz kratkih vinjeta, prizora, ponekog sna i mnoštva uspomena. što je upravo ono što nam je potrebno kako bismo pratili njegov razlomljeni tok svesti u potrazi za sopstvenom dušom.