Izabela sa porodicom živi povučeno u usamljenoj kući i njen svakodnevni život je toliko jednoličan da više ne može da razabere dane koji prebrzo prolaze. Potrebno joj je nešto što će razbiti rutinu i naterati je da ponovo oživi. Poslednji put to je osetila kada je rodila sina. Kroz porođaj ne bi imala snage ponovo da prolazi, ali zato može da usvoji dete željno roditeljske ljubavi kojih su sirotišta puna. Kako će znati da je izabrala pravo? Prepoznaće ga kada ga bude ugledala.
Odmah je osetila da je Ilija poseban. U prvom trenutku nije tačno znala zbog čega, ali nije se ni bavila time, pomislila je da to znak da su međusobno povezani. Ono što će tek kasnije shvatiti je da je u njegovim očima videla nekadašnji sopstveni nemir koji je nije napustio, nego se samo pritajio u okruženju porodice o kojoj se brinula.
Dolazak šestogodišnjeg Ilije promeniće im živote. Nažalost, ne na bolje. Dečko nije ni nalik vršnjacima, više podseća na crni monolit koji uznemirava svojim prisustvom. Spolja, to jeste mališan koji je zreo za polazak u školu, ali ga iznutra pokreću tamni virovi koji ga sve više obuzimaju.
Izabeli postaje jasno da se Ilijin mrak obraća njenom. Duhovi iz prošlosti oživljavaju, ona ponovo preživljava traumatično detinjstvo za koje je mislila da ga je potisnula dovoljno duboko.
Iako preokuopirana sobom i novim članom familije, ipak primećuje da je njena odluka poremetila dinamiku nekadašnjeg života. Njen biološki sin oseća se zapostavljenim i ugroženim, a muž ne može (a ni ne želi) da izađe na kraj sa Ilijinim problematičnim ponašanjem.
Rastrzanost na dve strane produbljuje njenu depresiju. Jasno joj je da je pogrešila i na taj način ugrozila sve što je imala.
Očigledno je da tragedija samo vreba pravu priliku da se pokaže u punom sjaju. U tome će joj pomoći nož i Ilija.