Ako ste zavisnici od književnog adrenalina, duboko udahnite, udobno se smestite u čitalački rolerkoster romana Beton i prepustite se uživanju jer nema se vremena za gubljenje.
Odmah otvorite četvore oči, svaka pojedinost je važna, kako to obično i biva u detektivskim romanima. Čak i kada nisu doslovno pravi krimići već vešto mimikrirane priče o svetu u kojem živimo, ljubavi, ljubomori i smrti kao krajnjem rešenju ili ishodu na koji uvek možemo da se oslonimo.
Da vam ne bih pokvario pustolovinu otkrivanja ubice samo ću vam zagolicati maštu i reći da nakon što je pored puta pronađeno telo mlade, lepe i riđokose prostitutke slučaj preuzima inspektor Rapšag, dovoljno dugo u poslu da je izgubio entuzijazam za njim, a nedovoljno star da bi otišao u penziju. Ipak, iako je video isuviše leševa za jedan ljudski vek, nešto u vezi sa ubistvom ove devojke mu neće dati mira. Novonastala situacija dotakla ga je na ličnom nivou, a to za onog koji previše razmišlja to može biti pogubno.
Rapšag smirenje pronalazi u ispijanju neobičnih čajeva u čajdžinici koja mu je neka vrsta sigurne luke, ali ispostaviće se, i važna raskrsnica za razrešavanje tajanstvenih smrti koje će se principom spojenih sudova nadovezati jedna na drugu i dodatno ga opteretiti.
Kao čitalac-detektiv moraćete pažljivo da osluškujete šta vam govori svaki od tri glasa koji pričaju priču i od nje prave mozaik koji se uobličava pred vašim očima. Naravno, neću vam otkriti koji su to glasovi, osim da pratite trag različitih fontova.
Takođe, budite spremni da čitate između redova, da osluškujete šta vam oni to zapravo poručuju. Da li je u pitanju tek puki redosled događaja ili zapitanost nad egzistencijom sada i ovde?
Kada se vožnja završi (iako kratka po obimu, vrlo moćna) i kada otkrijete (ili ne) ko je ubica, preporučujem vam da krenete u laganu šetnju po upravo pročitanom i vratite se na one bisere rasute pored detektivskog puta koji će vas odvesti na potpuno drugu stranu, onu na koju se često plašite da odete, a neophodno je da to učinite za sebe.