Piši o onome što dobro poznaješ, postalo je prećutno pravilo u zapadnoj književnosti. Na taj način ćeš moći najbolje da prikažeš svet koji želiš da opišeš, a biće i politički korektno. Loren Grof je rođena u državi Njujork, ali se sa porodicom preselila na Floridu. Promena mesta boravka za svakog pisca je dragoceno nadahnuće. On(a) u tom okruženju zapaža ono što drugima promiče. Florida nisu močvare, aligatori, Majami i španski. Floridu čine njeni žitelji (kao i oni koji je nose u mislima), izgubljeni i jedinstveni kao i svi ostali.
Za svakoga po jedna priča.
Žena pešači noću šumom kako bi umirila svoju nedavno probuđenu želju za vikanjem. Tokom šetnji krišom posmatra komšije kroz prozore i otkriva nam kako izgledaju njihovi životi.
Ljubitelj zmija umire u divljini na način koji je u skladu sa njegovom najvećom životnom strasti.
Majka dvoje dece povređena je i ne može da se pomeri iz kolibe u šumi. Mališani se bore za opstanak.
Dve devojke su ostavljene same na ostrvu. Kako će se snaći?
Ono što je zajedničko u ovih jedanaest nepredvidljivih priča je da se neko od junaka, obično žena ili dete, nalazi u opasnosti koja mu preti od prirodnih sila, češće nego od ljudi. Ovo daje posebnu snagu pripovestima jer se bave pojavama na koje ne možemo uticati, koje nam izmiču kontroli, što nas direktno uvlači u tok priče.
Gubitak kontrole poljulja i najjače od nas.
Mnoge od ovih junakinja bore se sa majčinstvom pokušavajući da shvate šta zapravo za njih znači biti odgovoran za drugo ljudsko biće i sebe staviti u drugi plan. Da li je to lako i šta uraditi ako su osećanja ljubavi i zarobljenosti isprepletana u svakom pogledu koji upute detetu.
A gde su muškarci? Očevi? Koja je njihova uloga? Često su odsutni ili nezainteresovani.
Da li postoji nada da će se nešto promeniti? Na Floridi? Teško.