Besmrtnost je uvek bila sveti gral kojem je čovečanstvo težilo, a malo o njemu zaista duboko promišljalo. Da li je prirodno ići protiv Prirode? U dvadeset petom veku ljudi su konačno postali besmrtni i bez bolesti. Onih fizičkih doduše, um je ionako u mnogim verovanjima živeo večno pa nije bilo potrebno za njegovim podmlađivanjem. Možda se baš u tome i krije greška koja ovaj utopijski svet polako razjeda iznutra.
Svi su mladi, lepi i zdravi, ali Zemlja postaje prenaseljena. Šta je rešenje? Reciprocitet. Ako se rodi dete neko od odraslih mora da mu ustupi mesto tako što će umreti. Ekonomija je prosta. Da nije tako celokupan sistem od kojeg zavisi opstanak čovečanstva bi se razbio u paramparčad. Nema tu ničeg čudnog, ionako je krajnja roditeljska žrtva dati život za svoje dete. Naravno, nema tu sad nekih brutalnih pogubljenja u cilju podjednakog raspoređivanja prostora, hrane i vazduha. Ne, u pitanju je serum koji će vas ubrzano postariti tako da ćete za nekoliko godina nadoknaditi ono što ste toliko dugo uspevali da obuzdate. O smislu života moći ćete da razmišljate u nekoj od kolonija daleko od voljene plave planete.
Održavanje savršene civilizacijske homeostaze se ovde ne završava. Vaše dete biće poslato u internat gde će ga stručnjaci kontrolisati i obučavati da postane vladin tajni agent sa širokogrudom dozvolom za ubijanje.
Koliko dugo će ovakav savršeni sistem moći da opstane? Može li želja za besmrtnošću nadvladati nagon za produžetkom vrste? Biologija protiv kula u vazduhu. Da li bi revolucija mogla promeniti nešto i barem malo uravnotežiti rastrzane ljudske umove?
Jan Nahtigal, glavni junak ovog romana, pokušaće da zapliva uzvodno i dekonstruiše ova raj na zemlji, najbolji svet od svih poznatih kolonizovanih svetova.
Jan je opterećen prošlošću, crnim vrtlozima detinjstva i čudno se ponaša prema ženama, nikada zaista siguran šta oseća prema njima.
Dokle ovakav antijunak može dogurati u popravljanju antiutopije? Iznenadićete se.