Koliko dugo čovek može da bude kameleon? Šta je potrebno da poseduje jedna takva ličnost? Izuzetnu spososbnost da osluškuje tokove društvenih promena, praćenje politike i naslućivanje obrta u vođenju države ili možda najvažnije, umeće poigravanja sa saosećanjem sunarodnika.
Don Kihot je pričao priče, zašto ne bi i Enrik Marko, preživeli logoraš i progonjeni borac za oslobođenje od Frankovog režima. Pretvaraj se dok ne uspeš da postaneš ono što želiš. Enrik je ovaj savet bukvalno shvatio. Pored života koji je zaista vodio, tri decenije je izmišljao i prilagođavao verziju svog drugog ja, javnu ličnost koja je bila moralni kompas narodu kojem pripada, uzdanica i dokaz da se može ostati neukaljan i pored izazova koji se postavljaju pred svakog od nas. Jedini problem je bio taj što je ta ličnost postojala samo u glavama Španaca koji su želeli da veruju kako se može bolje.
Enrik Marko je veoma vešt pripovedač. Svaku izmišljotinu koju je ponudio javnosti osmislio je do tančina. Oživeo ih je pojedinostima koje su ih činile ubedljivim. Opravdanje se može tražiti u činjenici da po klasifikaciji mentalnih oboljenja on boluje od narcisoidnog poremećaja ličnosti, ali ima mnogo Narcisa oko nas, a retko koji je tako ubedljiv da obrlati tolike ljude da mu se dive.
Za življenje paralelnih života potrebno je mnogo energije. Treba zapamtiti šta si u kom trenutku rekao, kome i na koji način. Zašto si izmislio baš tu dogodovštinu, pomenuo događaj iz detinjstva koji se nije odigrao ili poznanika koji nije postojao. Trideset godina iscrpi čoveka čak i kada ima stalnu motivaciju da mu se društvo željno pravih junaka divi.
Enrik Marko će napraviti grešku koje će dovesti do njegovog raskrinkavanja.
Od skoro pa sveca postaće omraženi lažov i prevarant. Nije baš kraj kakav je planirao, ali je barem proživeo skoro sve ono što je zamislio, ako ne u stvarnosti, a ono barem u svojoj glavi.
A publika? Publika će morati prvo da pokupi parčiće svoje izgubljene vere, a onda da pronađe nekog novog Narcisa kojem će se diviti.