Kada pomislite da je o strahotama stradanja nedužnih žrtava u Aušvicu već sve rečeno i da jedino što možete da uradite je da se nadate kako se one neće ponoviti u nekom drugom obliku, roman poput „Sabotera Aušvica“ vas iznenadi i ponovo uzdrma otkrivajući još jedno svedočenje o kojem do sada niste imali gde da pročitate.
Artur Dod, mladi britanski vojnik imao je tu nesreću da ga 1941 godine u jeku ratnih dejstava zarobi nemačka vojska. Poslat je u Aušvic na prinudni rad. Iako nije bio Jevrejin, niti je pripadao ijednoj manjinskoj grupi koja se nije uklapala u viziju pročišćenog sveta Trećeg Rajha, kao ratni zarobljenik, trpeo je iste nedaće kao i ostali. Bez obzira na sve on je u očima svojih sapatnika bio ipak povlašćen. Ako umre, za to će biti sam kriv, barem neće biti ubijen kao što je bilo ko od njih mogao da očekuje u bilo koje doba dana i noći.
Artura su prinudni iscrpljujući rad, glad i batine u prvom trenutku potpuno poremetili jer nije mogao da shvati u kakvom se paklu obreo. Ipak, iako mlad, shvatio je da će ovde morati da odraste i definiše sebe kao čoveka. Nadao se da će preživeti sve nedaće i vratiti se kući, ali ako sada ne pokaže samilost, kako će posle živeti sam sa sobom. Patnja oko njega bila je nepodnošljiva, ali je u isto vreme rađala bunt i inat da se ne podlegne pred nedaćama. Pružiti otpor, bilo kakav, značilo je pobedu.
Artur je malo po malo sabotirao nacističke industrijske radove, na svaki mogući način pokušavao, ponekad i rizikujući život, da ublaži patnje jevrejskih zatvorenika, a pomagao je i grupici zaverenika koja je kovala plan za masovno bekstvo.
Nakon što je uspeo da se iz logora smrti vrati u domovinu, sa željom da nastavi koliko-toliko normalan život u kojem će ga noćne more neminovno podsećati na proživljeno, nailazi na hladan prijem i nerazumevanje od strane sopstvene vlade.
Pojedinačne sudbine prestaju da budu važne kada se slavi zajednička pobeda.