Uz prijatelje i porodicu sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije
Kada bi trebalo da opišete sebe u tri reči, koje bi to reči bile?
Radoznao, saosećajan, tvrdoglav.
A Vaš za stil pisanja?
Hirurški – kratak, jasan, precizan.
Da li za Vas pisanje predstavlja profesiju ili ljubav?
Pisanje je poziv i ljubav, nadam se da će uskoro postati i profesija.
Do sada ste izdali dva romana: „Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“. U čemu ili kome ste pronašli inspiraciju za Vaš prvi roman, „Kolaž za dvoje“?
„Kolaž za dvoje“ opisuje kraj ljubavne veze posmatrane iz muškog ugla. Da bi izašao na kraj sa situacijom u kojoj se našao, glavni lik krstari beogradskim kafićima i svako poglavlje se dešava u jednom od njih. Nadahnuće je bilo dovoljno autobiografsko da bi se lako mogla dodati i tuđa iskustva i od toga napraviti kolaž za dvoje ili više ljudi.
Šta Vas je inspirisalo da napišete „Beogradsku knjigu mrtvih“?
Još dok sam čitao novinski članak o teškom stanju beogradske mumije, znao sam da će ona biti junak mog sledećeg romana. Odnos nadležnih prema takvom kulturnom dobru, koje je bilo prepuštano nebrizi i raspadanju, bio je sjajna metafora za naš odnos prema životu i njegovim vrednostima. Onda su u zaplet ušetali i jedan inspektor, arheološkinja i niz drugih zanimljivih likova.
Razlikuju li se Vaša dva romana po žanrovima?
„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča koja je mogla svakome da se desi, tako da se mnogo čitalaca i poistovetilo sa glavnim junakom. „Beogradska knjiga mrtvih“ je krimić s primesama fantastike i bavi se temom smrti, zagrobnog života i preispituje šta možemo da uradimo dok smo još živi. Ima tu i romanse, ali neobične.
Nebojša Krivokuća je za Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ rekao da je nepravedno staviti je na policu sa trilerima ili kriminalističkim romanima. Gde je mesto „Beogradskoj knjizi mrtvih“?
O tome odlućuje svaki čitalac za sebe. Ono što je Nebojša hteo da kaže je da „Beogradska knjiga mrtvih“ nije klasičan krimić ili triler jer se poigrava tim žanrovima, ali funkcioniše po njihovim pravilima.
Vladimir Vujinović je Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ okarakterisao kao „besmrtnu knjigu među svim beogradskim krimićima“, ali i kao „čistu i prostu priču koja se proguta za dva dana“. Kojim rečima biste je Vi preporučili čitaocima?
Otkrijte da li je Egipatska knjiga mrtvih, prvi priručnik samopomoći i šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana?
Pošto se priča opisana u Vašem romanu zasniva na istinitoj ličnosti, mumificiranoj osobi Nesminu, donešenom u Beograd iz Egipta, da li je pisanju Vašeg romana predhodilo detaljno istraživanje ili je prednost imala Vaša mašta?
Da bih uposlio i razigrao maštu morao sam da se dobro upoznam sa činjenicama. Pošto sam po prirodi okrenut detaljima, trebalo mi je vremena da prikupim neophodne podatke. Želeo sam da steknem utisako o kontekstu dešavanja, kako u Starom Egiptu tako i u Srbiji s kraja devetnaestog veka, pa sve do danas koliko je Nesmin naš gost.
Šta, osim jedne mumije, povezuje Egipat i Srbiju?
Povezuju ih Hadži Pavle Riđički, plemić i mecena poreklom iz Mokrina, koji je u osamdeset drugoj godini putovao po Bliskom istoku i odatle doneo mumiju u sarkofagu, kako bi se naš narod upoznao s tom egzotičnom kulturom. Zajednički nam je (kao i ostalim narodima) strah od smrti i bogatstvo obreda koje bi trebalo da olakšaju taj poslednji prelazak. Spaja nas i ljubav prema duvanu i pivu, koje se koristilo kao obrok još za vreme izgradnje piramida.
Španski, svetski priznati pisac, Karlos Ruis Safon u svojim knjigama prikazuje Barselonu na sasvim neobičan i mističan način, kao grad koji unutar svojih zidina krije velike misterije. Možemo li Vas poistovetiti sa ovim velikanom, kada je u pitanju prikazivanje Beograda na način na koji ga nismo videli do sada?
U svakom slučaju, poređenje prija. Mislim da nam je zajednička velika ljubav prema rodnom gradu, primetna u njegovim knjigama, a i ja se trudim da to postignem u svojim romanima. Upravo taj emotivni odnos prema gradu čini knjige živim i zanimljivim za čitanje jer koliko god one skretale u fantastiku, barataju stvarnim osećanjima.
Imate li uzore u pisanju? Ukoliko je odgovor potvrdan, ko su oni?
Pošto se u poslednje vreme ukus oblikuje na osnovu raznih top listi, evo mojih top pet pisaca, redosled nije bitan. Ima još mnogo onih koji su uticali na moje pisanje, ali ne mogu da ih zovem uzorima, već tumačima života koji su me bezbedno doveli do trenutka u kojem se nalazim. To su Murakami, Kafka, Saramago, Agota Krištof i Man.
Da li je danas u Srbiji, teško predstaviti sebe kao književnika?
Bez obzira na veličinu vašeg izdavača, po pitanju reklame prepušteni ste sebi. Morate nekako da probijete taj zaštitni omotač koji vas razdvaja od javnosti, željne novih književnih imena koja imaju šta da kažu. Nije ni lako, ni teško; sve je to put i zavisi kako pristupate celoj priči: kao problemu ili izazovu.
Koliki put su Vaše knjige prešle dok su dospele na police knjižara?
Mnogo lakše je napisati knjigu nego je izdati. Pisanje zavisi isključivo od vas i discipline koju imate, dok je pronalaženje načina da se ono što se stvorili odštampa pravi maraton, i zahteva kondiciju i strpljenje. Čak i poznatim književnim imenima je taj deo mučan. Knjiga je otelotvorenje vaše zamisli,ono što će ostati iza vas. Zato su svaka loše odštampana korica, nepravilan prelom, dupla stranica ili krivo sečenje tabaka hartije kao dečije bolesti koje morate da preležite zajedno sa svojim delom, ali i da budete ponosni kada se nađe na policama knjižara. Tada možete samo da mu poželite uspešan život.
Ko Vam je najveća podrška?
Uzak krug prijatelja i porodica jer uz njih sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije.
Pošto ste po zanimanju oralni hirurg, kada piste morali da birate između te profesije i pisanja, šta biste izabrali?
Pretpostavljam da ovo pitanje ima i onaj nastavak: ako ne biste morali da razmišljate o novcu. U tom slučaju uvek je na pisanje na prvom mestu.
Zbog čega?
U pisanju pronalazim smisao.
24/3/2016
http://www.beogradskanedelja.rs/novosti/intervju/intervju-aleksandar-petrovic-uz-prijatelje-porodicu-sve-izgleda-ostvarljivo-cak-kada-nije/