Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate…
Za sada, Aleksandar Petrović, ali možda u naletu nadahnuća smislim neki jednorečni nadimak ili za strano tržište upotrebim pseudonim Aleks Peterson.
Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?
Rođen sam u Beogradu pre nešto malo više od četiri decenije. Sigurno je da su mesto i vreme rođenja umnogome odredili ono o čemu pišem i na koji način. Uspomene se, obojene osećanjima, tokom života menjaju i retko kada su one prava slika događaja čak i ako su dokumentovane fotografijama. Moj prvi roman “Kolaž za dvoje” je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradksim kafićima, a u nedavno objavljenoj “Beogradskoj knjizi mrtvih“ jedan od glavnih protagonista je beogradska mumija. Vi sad sami procenite uticaj.
Ljudi Vas prepoznaju kao…
Ljudi me prepoznaju po onome što žele da vide u meni, a ja bih najviše voleo da me prepoznaju kao pisca.
Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?
Ja sam oralni hirurg sa neobjašnjivom sklonošću ka pisanju.
Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslom?
Ne sećam se tačno samog trenutka spoznaje jer sam oduvek voleo da čitam i pišem. Školsku lektiru bih iščitao još preko raspusta i napisao prikaze knjiga, a da me pritom to nije nije terao. Kasnije, vođen fakultetskim obavezama sam to malo zanemerio sve dok potreba nije postala toliko jaka da sam morao da joj udovoljim. I pored podrške bližnjih, prelomni događaj bio je susret sa profesorom Zoranom Živkovićem i njegov sud o onome što sam napisao.
Kako biste opisali svoj rad? I po čemu je drugačiji ili poseban?
Kada ga ima, a trudim se da to bude svaki dan jer se i pisanje trenira, moj rad zavisi od faze u kojoj se nalazim sa delom u nastanku. Najzahtevnije je ako roman ili priča tek u začetku odnosno kada se piše prva ruka. Tada je potrebna maksimalna usredsređenost i troši se najviše kreativne energije. Najviše volim kada radim ispravke rukopisa jer se tada sjajno zabavljama prekrajajući sopstvene misli i rečenice i praveći od njih nešto potpuno drugačije od prvobitne zamisli. Posebnost se ogleda u mom pogledu na svet i promišljanju odnosa između ljudi i događaja.
Kako biste opisali svoj stil?
Moj stil je hirurški: kratak, jasan, konkretan, bez suvišnih detalja i opisa koji skreću pažnju.
Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?
Ozbiljno sam počeo da se bavim pisanjem pre pet godina kada je izašao moj prvi roman. Ono što je bilo najteže na početku, i sada je, mada u manjoj meri, zapitanost da li sve to što pišem ima nekog smisla, da li postoji struktura onoga što želim da kažem i da li će to nekoga zanimati da pročita.
Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?
Pišem da bih sebi objasnio svet i pokušao da pronađem nekakav smisao u njemu. Poput glumaca, živim živote svojih junaka i u svakog ugradim deo sebe što je odličan način ličnog preispitivanja. Najveće zadovoljstvo su mi ipak reakcije čitalaca kako pozitivne tako i negativne jer na osnovu njih mogu da procenim kako je napisano uticalo na njih.
Šta Vas inspiriše?
Tu nema pravila, može me nadahnuti stih iz pesme koja se vrti na radiju, novinski članak ili razgovor koji sam čuo na ulici, kao i rasprava sa prijateljima. Ipak, pošto sam dobar slušalac najviše volim da koristim delove tuđih priča koje povezujem i stavljam ih u fantastične okolnosti i okruženje tako da ih ni vinovnici istih ne prepoznaju.
Šta je ono što Vas u ovom poslu plaši?
Ne plaši me ništa što se tiče stvaralačkog dela, to je uvek uživanje čak i kada je naporno i ne ide kako sam predvideo. Iščekujem da vidim kako će se čitanje razvijati u digitalnoj budućnosti i prema tome imam blagu zebnju.
Šta Vam je u poslu najvažnije?
Dok pišem jedino mi je bitno je da budem dosledan sebi i onome što želim da kažem bez obzira da li pišem kolumnu, priču ili roman.
Knjiga, film, muzika koji Vas inspirišu?
Ima ih mnogo i mesto na vrhu se smenjuje u zavisnosti od raspoloženja, doba godine ili mesta u kojem se nalazim. Sad i ovde: Saramagovo Slepilo, Enja, dokumentarac Cakana i Bokser (ne znam da li je i kako film preveden kod nas) o četrdesetogodišnjem braku japanskog umetnika koji slika boksujući platno i njegovoj ženi.
Do čijeg mišljenja držite?
Držim isključivo do mišljenja pronicljivih čitalaca. I ostale saslušam, ali sa rezervom.
Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?
U prikazu knjige Beogradska knjiga mrtvih na portalu Sledeća dobra knjiga Vladimir Vujinović kaže da je to Besmrtna knjiga među svim beogradskim krimićima. Inače, ponosan sam kada mi čitaoci kažu da pišem nepretenciozno.
Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?
Svi oni koji se bave alternativnim načinima promovisanja kulture i umetnosti. Primećujem da se sve više umetnika okuplja i organizuje u taj gerilski vid borbe tako da on polako postaje mejnstrim. Takođe, digitalni svet je pun zanimljivih stvaralaca samo treba pronaći ono što vas zanima. A istaživanje je uvek zabavno.
Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?
Nemam neke striktne planove osim da moje knjige dospeju do što većeg broja čitalaca.
Preporuka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem.
Kada se ogule slojevi ubeđenja, uverenja, tuđih želja i kada otkriju koja je njihova prava strast i šta ih to zabavlja i nagoni da zaborave na protok vremena shvatiće da taj put nije drugačiji nego jedini moguć. Onda im samo preostaje da budu uporni, strpljivi i posvećeno rade na tome. Iz iskustva, najteži je deo sa strpljenjem.