Kada je nastajala nova knjiga i koliko dugo ste je pisali? Da li je reč o fikciji ili ste koristili i činjenice i istraživački rad?
„Beogradsku knjiga mrtvih“ pisao sam proteklih pet godina. Četiri puta sam prepravljao rukopis dok nisam bio potpuno zadovoljan napisanim. Trebalo mi je dosta vremena i da proučim materijal o beogradskoj mumiji i uronim u staroegiptaski svet, običaje i obrede sahranjivanja. Ništa manje nije bilo zanimljivo ni samo njeno putešestvije od Egipta do Srbije kao i način na koji su se nadležni odnosili prema ovako značajnom artefaktu. Koristio sam činjenice, ali sam ih i domaštavao kada je to bilo neophodno za priču.
Zbog čega je prošlo pet godina između objave vaše prethodne i nove knjige? Kako ste došli na ideju da napišete roman umesto priča, kao prethodni put?
Kada završite knjigu potrebno je vreme da mentalno izađete iz nje. Sve što pišete posle toga nesvesno vuče ka onome što ste već rekli i na kraju ste zbunjeni i ne znate kuda dalje. Zato priča mora da sazri. Za „Beogradsku knjigu mrtvih“ morao sam i da istražujem tako da mi je to došlo kao dobar prelaz. I prethodna knjiga „Kolaž za dvoje“ je roman u nekom širem smislu. Priče su povezane i zajedno čine celinu. Svaki put kada pišem nešto novo želim da se oprobam na drugačijem terenu. Ovaj put je to bio krimić i klasična forma romana. Ili kao što Vladimir Vujanović kaže u prikazu: Besmrtna knjiga među beogradskim krimićima. Videćemo šta će biti sledeće.
Ko je glavni junak i gde se konkretno dešava radnja?
Glavni junak je samostalni policijski inspektor Nebojša Radić iz Odeljenja za potrage. Profesorka arheologije, koja se bavila proučavanjem beogradske mumije, je nestala i on preuzima slučaj. Tokom istrage saznaje za postojanje posebnog primerka Egipatske knjige mrtvih, jedinstvenog u svetu. Radnja se odvija u Beogradu.
Da li ste rođeni u Beogradu i da li su iz tog razloga vaše knjige posvećene glavnom gradu Srbije? Šta vama predstavlja Beograd i kako u njemu najradije provodite vreme?
Verujem da je mesto rođenja važna polazna tačka za svakog od nas. Ako nastavite da na jednom mestu nižete uspomene koje čine vaš život onda je logično da ćete o njima i pisati. Ponekad je to očigledno, a često, tek u naznakama. U toj topografiji se najugodnije osećam. Vreme provodim sa prijateljima i porodicom. Volim kafiće sa dobrom atmosferom i još boljom kafom. Bilo bi divno da su manje zagušljivi, ali zato su letnje bašte najbolja varijanta. Uvek se iznenadim šarenolikom kulturnom ponudom i pored teškog stanja koje vlada u svetu umetnosti. Taj pozitivni inat čini Beograd.
Poznajete li još nekog stomatologa – oralnog hirurga koji piše knjige?
Nije tako retka pojava da se stomatolozi pored redovnog posla u ordinaciji posvećuju raznim vidovima umetnosti. To je dobar način za neutralisanje nagomilanog stresa, ali i zadovoljavanje potrebe za stvaralačkim izražavanjem. Đorđe Miketić je kolega, oralni hirurg čiji je roman prvenac „Paradajz“ postigao značajan uspeh. Takođe, Dragan Dimitrijević, ortodont, piše priče, a njegova zbirka „Neka se završi u Torinu“ bila je hit kada je objavljena pre nekoliko godina.
Da li vaši pacijenti znaju da ste i pisac?
Redovni, dugogodišnji, pacijenti znaju da se bavim pisanjem. Često pitaju kada će da izađe nova knjiga i pažljivi su čitaoci. Njihove opaske su mi dragocene jer me viđaju u potpuno drugačijem okruženju, pa se često iznenade onim što pročitaju.
Da li je pisanje vaš hobi ili posao, uz osnovnu profesiju? Da li je pisanje odmor od stomatologije?
Dugo mi je trebalo da pomirim ove dve oblasti mojih interesovanja. Često sam mislio kako bih bolje pisao da sam završio književnost ili dramaturgiju. Sigurno bih bio usmereniji na ono što me zanima, ali onda bih ostao uskraćen za saznanja o načinima funkcionisanja ljudskog organizma, nastanku bolesti i ostalim zanimljivim temama koje zadiru u suštinu postojanja. Razvio sam i manuelne sposobnosti za koje smatram da su neophodne kao kontrateža svakom intelektualnom i stvaralačkom radu. Takođe tu je i finansijska sigurnost koju mi stomatologija pruža i na taj način omogućava da pišem ono što želim. Oralna hirurgija je zanimanje, a pisanje je poziv.
Da li ste počeli da pišete pre nego što ste upisali studije?
Osim školskih sastava nisam pisao ništa drugo, mada sam mnogo čitao. Između ushićenog čitaoca i pisca u pokušaju tanka je granica koju sam se osmelio da pređem tek posle završetka fakulteta.
Kada najčešće pišete, danju ili noću i u kakvoj atmosferi?
Kada pišem nešto novo i kada je neophodno iz sebe izbaciti sve što mi je u tom trenutku na pameti to radim kada padne mrak i u potpunoj tišini. Revizije, seckanje, druge i treće ruke, kada sa posebnim uživanjem izbacujem suvišan tekst mogu da radim bez obzira na doba dana. Tada slušam i muziku.
Koliko dugo radite kao stomatolog i koliko već vremena imate svoju ordinaciju?
Privatni stomatolog sam već petnaest godina, od čega poslednjih osam radim i kao specijalista oralne hirurgije. Posmatrano sa strane, to može izgledati grubo i monotono, ali baš naprotiv, potrebno je umeće, strpljenje i staloženost da bi čovek mogao da bude hirurg. Svaka operacija je nova priča.
Da li vaši pacijenti nekad čitaju vaše knjige u čekaonici ordinacije?
Kada dođu u ordinaciju pacijenti su najčešće uplašeni i nije im do čitanja, čak ni novina. Žele da što pre završe posao i odu. Potpuno ih razumem, tako da im ne nudim pisane nego utešne reči kako bi što lakše prebrodili strah.
Ako želite da u zagradi pored vašeg imena i prezimena objavim koliko imate godina, vi mi napišite.
Slobodno napišite 42