Kada se zapitate da li to što pišete ima smisla, uvek se pojavi pronicljiv čitalac koji vam svojim razumevanjem pročitanog vrati veru u ono što radite.
Ovoga puta to je Marko sa bloga “Bezimena književna zadruga”
(možete ga pratiti na https://www.instagram.com/b_knjizevna_zadruga/)
“Hrabrost da roman nazovete već davno poznatim i proslavljenim naslovom, a u prvoj rečenici stavite do znanja da vam je glavni junak Franc, i to baš onaj, najvažniji od svih koji su pisali, ogromna je.
Sposobnost da ga zaključate u mistični, prazni zamak, i pridružite mu superstar glumicu iz nekog kasnijeg vremena, i dozvolite im da u toj samoći provedu neko vreme, više ćuteći no govoreći, graniči se sa ludilom, ili bezobrazlukom.
No, ako ta priča postepeno, strpljivo i smireno korača kroz sadržajno prazne a misaono bogate dane, pune otvorene simbolike, pretvarajući se u lirski esej o prolaznosti, prepletanju vremena, strahu od smrti, strahu od života, pa i dodir iskonske ljubavne priče u raju koja je započela svet, možda to i može da funkcioniše i bude vredno divnog čitanja.
Drveni podovi škripe ali izvlače napetost iz tela, zvukovi grebu zidove kao u svakom horor praznom zamku, obučene lutke prete, ali njih dvoje misle svoje verzije života, svoju prošlost, i plešu, prelepo plešu u svakom smislu, uz zagrižaje jabuka, ne preskočite važnost jabuka, nikako.
Čitav život započinjem i nikad ne završavam priče, romane i eseje, o njemu i njoj, večito se spotičući na ideji o tome ko su, kako izgledaju, kako žive, dva oblika života, unutrašnji i spoljni, banalni i spiritualni, ni u snu ne razmišljajući da bi oni mogli biti stvarne ličnosti u susretu u snu, noć pred smrt. Kakva genijalna ideja, zapravo, Aleksandre.
U ove mračne dane, dok vam svi savetuju čitanje, ili pažljivo u razbibrigu, ili direktno u strah, u ponor, gde glavni junak kašlje, pljuje krv, gubi dah i bolestan je. Auf.”