Kada pročitate neki članak u novinama, makar i u tabloidu, najpre ćete pomisliti da li je istinit. Odmah nakon toga zapitaćete se koji stav zastupa novinar, da li je zlonameran i kojoj interesnoj grupi pripada. O nezavisnom novinarstvu više ni ne gajite iluziju. Informaciju koju ste provukli kroz vijuge, brzo zaboravljate kako biste mogli da obradite mnoštvo drugih kojima ste bombardovani sa svih strana.
U doba kada je Dovlatov radio kao novinar u Lenjingradu i Talinu, sedamdesetih godina prošlog veka, istina je bila zašećerena, ali su je čitaoci rado gutali i to sa osmehom na licu. Verovalo se u bolje sutra i prebacivanje norme. Otkrivajući kakve su se priče zaista krile iza dvanaest članaka koji su oblikovali njegovu karijeru Dovlatov nam otkriva svakodnevicu Sovjetskog saveza koja je na prvi pogled ružičasta, a zapravo krvavovcrvena.
Novinar iskreno govori ono što ne misli, kaže on u jednom trenutku ispovesti. I baš to i radi. Duhovitim opaskama i preciznim slikama situacija u koje upada kao član novinarske redakcije, nepredvidljivog ponašanja i uvek na ivici provalije gubitka stalnog posla, Dovlatov pokušava da se bori protiv pritiska koji oseća kao jedinka koja promišlja svet oko sebe. Svestan da ne može ništa da promeni, labavu utehu pronalazi u piću, susretima sa ženama i borbom da preživi u sredini gluvoj za drugačije mišljenje. Svaki od ovih članaka za njega je kompromis sa samim sobom, sa životom, sa impulsom da se obračuna sa sistemom u kojem ima utisak da jedino on vidi kako ovaj zaista izgleda. Dovlatov je osećajan čovek, boli ga nevolja kojom je okružen i onda pokušava da se u sopstvenim očima iskupi praveći kalambure koji ga mogu koštati ne samo karijere nego i života. Čak i kada sa porodicom uspe da u obećanoj zemlji, preko okeana, pronađe izlaz iz represivnog sistema, duša mu i dalje obitava u prošlosti i uspomenama.