Za sreću nije dovoljno da živite u Kopenhagenu, prestonici najsrećnije zemlje na svetu. Pogotovu ako ste žena u najboljim godinama (prešišala četrdesete), nemate partnera i sa švedskog prevodite krimiće svakodnevno uranjajući u taj surov i krvav svet koji morate što vernije preneti danskim čitaocima. Kao i svaki usamljeni stanovnik velegrada pokušavate da iskoristite prednost velikog broja mogućnosti i neograničenog izbora. Sonja, glavni introvert u ovom romanu, u potrazi za razumevanjem i ljudskim kontaktom ide na masaže kod Elen i povremeno se viđa sa drugaricom psihološkinjom Moli koja ima dečka šamana. Kako bi sebi pokazala da može da uradi šta god poželi upisuje časove vožnje iako zna da ima napade vrtoglavice koji se, kako to uvek biva, javljaju u najnezgodnijim situacijama. Sonja ubrzo shvata da neće biti baš tako lako savladati saobraćajna i vozačka pravila, pogotovu kada instruktor krišom zuri u nju dok menja brzine od čega se ona potpuno parališe.
Da bi vladao vozilom moraš da vladaš sobom, a Sonjino zurenje u retrovizor budi u njoj sećanja na Baling, rodno mestašce na severu Danske, koji je pre mnogo godina ostavila za sobom i krenula u svet. U prošlosti se kriju uspomene koje je veliki grad pokušavao da zaguši: zvezdano nebo, krupni labudovi i žitna polja. To je bilo doba nevinosti i opsena kako je u životu sve moguće. U Balingu su i ostareli roditelji i sestra u naizgled idiličnom braku, sa naizgled savršenom decom i uvek savršenim zlatnim retriverom. Sonja razmišlja o povratku iako zna da nje tamo više nema i da su joj ostala samo sećanja.
Dvadeset prvi je vek, sve se ubrzava, i ako želite da opstanete neophodno je pratiti taj ritam. Sonja ne može da nauči da promeni brzinu. Da li neće ili ne zna ili je možda menjač automobila oličenje nečeg mnogo većeg čega ni sama nije svesna osim da to ne želi.
Sonja je sve što nije Bridžit Džouns ali je isto toliko nedoljivo zbunjena.