U savremenom vojaerskom svetu prava je poslastica zaviriti u tajne beleške poznatog pisca. E sad, to što je poznat manje je važno od činjenice da je u pitanju izvrstan pisac kakav je Miljenko Jergović, koji da sastavi telefonski imenik i on bi se čitao u dahu. Šta nam zapravo nudi ova knjiga? Sve ono što jednom piscu može pasti na pamet. Od skica za neke buduće duže prozne celine, crtica zapisanih kako bi se prekratilo vreme u čekanju voza ili aviona, sličice gradova i predela u koje se istog trenutka selimo dok čitamo o njima. Ubojiti dnevnički zapisi u kojima je u dva reda iseđeno toliko emocija da na trenutak morate da odložite knjigu, pesme koje vas zamrznu i ne puštaju da ih se oslobodite dok ne savladate ono što ste pročitali. Kratke priče su prava poslastica, prosto ne možete da poverujete kako pisac koji u svom opusu ima mnogo knjiga većeg obima (u kojim vas hipnotiše meandričnim pripovedanjima) može da zauzda ideju i zaokruži je u celinu i na tako malom prostoru, a da je hteo mogao ju je razviti na više stotina stranica. Jergović se drži svojih omiljenih tema: osvetljavanja zla na našim prostorima koje tako postaje univerzalna priča o tamnoj strani čovekovog bića, nostalgije koja nije patetična nego životvorna i od koje su sačinjena sećanja, ljubavi prema partneru, ulicama, knjigama, uspomenama, prijateljima ali i majci kroz bolni rastanak, opor i suv, a opet vrlo emotivan. Poigrava se i sa stvarnošću, prelazi njene granice i vodi nas u neke druge svetove koji imaju svoja pravila koja su možda bolja od naših. Posle svake pročitane rečenice sve više želite da saznate šta će na ispasti od ovog književnog eksperimenta. Na kraju shvatite da ova knjiga-riznica i jeste poput svile nežna, a žilava, miluje i skriva, štiti ali i doziva da naslutite šta se nalazi ispod nje. Potčinite joj se.