Roditeljska ljubav je bezuslovna. U životu dvanaestogodišnjeg Emila ova fraza kao da se našla u svetu iskrivljenih ogledala. On odrasta sa roditeljima, potpuno izolovan u malom stanu, oskudno uređenom, bez porodičnih fotografija, sa pokućstvom od tri tanjira i tri čaše. Niko ih ne posećuje niti oni negde idu. Otac ima sumanute ideje, paranoidan je i nasilan. Majka je, kako to biva u takvim situacijama, istovremeno žrtva i pomagač.
Otac ubeđuje Emila da je vođa OAS-a, francuske desničarske disidentske paravojne organizacije. Da bi upotpunio priču u svojoj glavi, govori mu kako ima i moćne prijatelje u CIA koji ga podržavaju. I baš iz tih razloga traži od Emila da mu pomogne u važnom poduhvatu. Cilj misije je ubistvo predsednika De Gola koji je izdao Francusku povukavši vojsku iz Alžira i dozvolio da bivša kolonija proglasi nezavisnost.
Mališan željan bilo kakve pozitivne očeve pažnje, tako drugačije od uobičajnog dobijanja batina, dopušta da bude uvučen u zaveru. Reakcija njegove majke, kao i mnogo puta pre toga, bilo je samo zastrašuje nezaintresovano Znaš kakav ti je otac.
Borba za ljubav i naklonost bližnjih je u čoveku toliko jaka da će učiniti skoro sve da je osvoji pogotovu ako ju je toliko željan. Emil neće da odustane čak i kada oseti revolver koji jedva drži u ruci.
Očeva mentalna bolest je njegov štit od realnosti koji ga čuva od sagledavanja katastofalnih posledica koja ona ima na njegovo zdravlje. Takođe, ne vidi ni kako to stanje izmenjene svesti utiče na njegovu porodicu, suprugu i sina koji se, kako bi opstali, prilagođavaju toj stvarnosti u kojoj vladaju teorije zavere i viši ciljevi poznati samo onom koji ih i izmišlja.
Odnos između oca i sina je bez nežnosti i surov, a opet na neki uvrnuti način vrlo emotivan.
Kao čitaoci, zapitaćete se koliko je ova priča autobiografska jer je veoma uverljiva.
To nije toliko ni važno ako uspe da vas podstakne na razmišljanje o prirodi ljubavi između roditelja i deteta i koliko se ona uzima zdravo za gotovo.