Jedan od najtajanstevenijih pisaca današnjice konačno se odlučio da otškrine vrata svog stvaralačkog sveta. Obožavaoci nestrpljivo išćekuju svaku njegov roman želeći da urone u, na prvi pogled obične, zaplete koji se na najneverovatnije načine pretvaraju u zamršene pustolovine koje se čitaju bez daha. Ovoga puta glavni junak je sam Muramaki, disciplinovani pisac. U esejima koji su vrlo duhoviti, precizni u izlaganju teme, ali i neuobičajeno emotivni prikazani su svi aspekti jednog spisateljskog života.
Iako je to usamljeničko zanimanje, supruga mu je najdragoceniji savetnik i uvek prvi čitalac onoga što napiše. Bez nje bi bio izgubljen.
Otkrovenje da bi trebalo da piše romane doživeo je na bejzbol utakmici. Vodio je džez kafić, nije voleo da studira i ide u školu, jedino što ga je zanimalo bilo da je upozna život kroz knjige, muziku i devojke.
Sloboda mu je oduvek bila najvažnija i ta posvećenost da ne mora nikome da polaže računa vodila ga je i u pisanju. Bio je samouk, intuitivno je, korak po korak pisao prvi roman ne obazirući se mnogo na pravila i ono što je kanon u japanskoj književnosti. Slušao je sebe, tražio lični stil ograničavajući se pisanjem na engleskom. Posle je to prevodio na japanski i tako došao do prepoznatljivog načina pisanja koji vole čitaoci širom sveta.
Trpeo je osporavanje tradicionalne japanske književne zajednice koja je uvek imala nešto da kaže protiv njega još od kada je dobio nagradu za najbolji debitantski roman. To ga je nagnalo da svoje knjige predstavi američkom tržištu i na taj način je stekao svetsku slavu.
Ne daje izjave, ne izlazi, ne drži predavanja (mada sve ovo radi kada je u inostranstvu zbog toga što predstavlja svoju zemlju, a Japanci nisu neprisojni), ali zato svakodevno vežba, pliva ili trči jer pisanje je fizički zahtevan posao.
Jedino posvećenost, istrajnost, želja za stalnim usavršavanjem i radovanje svaki put kada sedne da piše mogu od pisca načiniti književnika.